Мокраћна цијев
| Називи и ознаке | |
|---|---|
| MeSH | D014521 |
| TA98 | A08.4.01.001F A08.5.01.001M |
| TA2 | 3426, 3442 |
| FMA | 19667 |
| Анатомска терминологија | |
Мокраћна цијев (лат. urethra) је цијев која спаја мокраћну бешику са спољним свијетом. Мокраћна цијев има функцију код оба пола у елиминацији урина, а код мушких јединки и одвођењу сперме.[1][2][3]
Анатомија
[уреди | уреди извор]Женска мокраћна цијев
[уреди | уреди извор]Код жена, мокраћна цијев кoja је дуга око 3-5 cm од унутрашњег до спољашњег отвора уретре, из тела излази између клиториса и отвора роднице.[4] Меатус женске мокраћна цијеви налази се испод клиториса, а постављен је иза симфизе пубиса, уграђен у предњи зид вагине. Његов правац је косо надоле и напред; благо је закривљен са удубљењем усмереним пут напред.[5]
Проксималне две трећине уретре обложене су прелазним епителним ћелијама, док је дистална трећина обложена слојевитим сквамозним епителним ћелијама.[6]
Између горње и доње фасције урогениталне дијафрагме, женска уретра је окружена уретралним сфинктером.
У клиничком смислу због краткоће мокраћне цијеви, урогенитални систем жене подложнија је уринарним инфекцијама него мушки.
Грађа зида женске уретре
[уреди | уреди извор]Зид женске уретре граде два омотача, унутрашњи (слузнични) и спољашњи (мишићни). Слузница (туника мукоза или уротелијум) облаже унутрашњу површину уретралног канала. Она се у висини унутрашњег остијума уретре наставља слузницом мокраћне бешике, а у висини спољашњег остијума уретре слузницом вулве. На слузници уретхае виде се слузокожни набори, који ишчезавају приликом ширења уретралног канала у току мокрења. Један од тих набора који је уочљивији него остали, пружа се вертикално средином задњег зида уретре назива се уретрални гребен. Набори на слузници уретре, као и венска мрежа, која окружује слузницу, омогућавају потпуно затварање уретре, када је контрахован њен мишићни слој.
На слузници уретре налазе се бројни отвори, који представљају улазак у цјевасте уврате слузнице, зване Морганијеве крипте, као и отвори изводних канала глл. уретхралес.
Слузницу женске уретре окружује спонгиозно тијело, изграђено од проширених вена, које граде кавернозни венски сплет.
Мишићни омотач уретре наставља се на мишићни слој мокраћне бешике. Мишићни омотач граде два слоја,
- спољни слој кружних мишићних влакана која су у горњем делу уретре, близу унутрашњег остијума уретра збијена, и граде m. sphincter urethrae internus, инервисан од симпатикуса.
- унутрашњи слој уздужних мишићних влакана. Уздужни мишићни слој је добро развијен и његова контракција доводи до скраћења уретре у току мокрења.
У мишићном слоју уретре налазе се парауретралене жчезде (Сценове жлезде) које некад леже бочно од уретре и представљају хомолог простате. Њихови изводни канали спајају се најчешће међусобно у један заједнички канал, који се отвара у вестибулуму вагине, уз спољашњи отвор уретре. Око мишићног слоја уретре налази се парауретрално као везивно ткиво, које садржи и еластична влакна, а навише се настављају у парацистијум. При проласку кроз урогениталну дијафрагму уретру окружује m. sphincter urethrae externum, инервисан од стране нерва пудендуса
Крвни судови и живци уретре
[уреди | уреди извор]Горњи, карлични дио уретре васкуларизује a. vesicalis inferior, a. vaginalis, и a. uterinae (гране унутрашње илијачне артерије), rr. vesicales anteriores (гране а. пуденде). Доњи, перинеални део уретре васкуларизују a. bulbi vestibuli i a. profunda clitoridis.
Вене горњег, карличног дијела уретре одлазе у плексус вагинале и плексус беђшике. Вене доњег, перинеалног дела уретре уливају се у v. pudendu internu.
Лимфни судови уретре одлазе у ноди илиаци интерни и ноди илиаци еxтерни.
Женску уретру инервишу гране плеxуса весицалиса и плеxуса утеровагиналиса, као и перинеална грана н. пудендуса.
Мушка мокраћна цијев
[уреди | уреди извор]
Код мушкараца, укупна дужина мокраћна цeви од унутрашњег отвора на мокраћној бешици до спољашњег отвора на глансу пениса је око 20 cm. Промер мушке мокраћне цeви је различит у њеним појединим деловима и креће се од 6 до 12 мм. На мокраћној цeви, од њеног напуштања бешике, разликују три топографска дела:[7]
- простатични део (лат. pars prostatica), чија је дужина 2,5 до 3 cm
- спонгиозни део (лат. pars spongiosa). чија је дужина око 15 cm.
- опнасти део (лат. pars membranacea), који је њен најкраћи део и износи 1cm.
У клиничком погледу мушка уретра се дели не:[5]
- предњу уретру, коју чини лат. pars spongiosa,
- задњу уретру, коју чини лат. pars prostatica и pars membranacea.
Испред мембранозног дела уретре пролази лат. v. dorsalis penis profunda, пошто уђе у карлицу испод лат. ig. arcuatum pubis.
Спонгиозни део мушке уретре се наставља на мембранозни део уретре, тако што почиње проширеним делом, назван булбарна уретра, која се пружа кроз средиште спонгиозног тела пениса до главића пениса, где се завршава спољашњим отвором уретре.[7]
Булбарни део уретре је дуг око 4 cm, он око себе има веома развијено спонгиозно тело, и покривен је булбоспонгиозним мишићем.
Калибар уретре у пределу булбуса и гланса пениса износи 10 до 12 mm, док је њен калибар у телу пениса 6 до 8 mm.[8] Унутрашњост мокраћне цијеви поседује спиралне наборе (као у цеви пиштоља), који омогућавају бржи проток урина и спреме.[9]
У клиничком смислу дужина мокраћне цијеви код мушких има посебан значај јер за разлику од женске знатно отежава катетеризацију.[10]
Хистологија
[уреди | уреди извор]Зид уретре је изгреађен од мукозе, која облаже унутрашњу површину уретралног канала и мишићног омотача који је споља. Епител мокраћне цијеви почиње ћелијама прелазног типа на изласку из мокраћне бешике. Послије епител прелази у вишеслојан високопризматичан епител, а завршава као вишеслојан плочаст епител.
У мокраћној цијеви се налазе и уретралне жлијезде које штите епител од урина.
Болести
[уреди | уреди извор]Урођене аномалије
[уреди | уреди извор]У поремећаје развоја и структуре канала спадају хипоспадија (пениса, код дечака) и еписпадија (код деце оба пола).
Урођене или стечене аномалиј код девојчица могу бити адхезије (синехије) лабија , које могу да затворе спољашњи отвор уретре и да спрече мокрење.
Запањења и хипертрофија околног ткива
[уреди | уреди извор]Код упале уретре (уретритис) у њој се јављају болови и грчеви током мокрења, што је посебно изражено код мушкараца, а код жена због краткоће уретре често пролазе незапажено.
Уретра код мушкараца и жена може имати болести и лезије које су у складу са онима у околним ткивима и уринарном и репродуктивног система. Тако, на пример, код лоше хигијене, код жена, значајан део спољашњих гениталних органа (вулва- вулвитис ) може бити покривен упалом , а код мушкараца суседна подручја кожице и главића пениса ( баланитис и баланопоститис).
Раст ткива простате (аденом простате ), карактеристичан за мушкарце у другој половини живота, може довести до компресије простатног дела уретре и резултоватиг хроничном или акутном ретенцијом мокраће у бешици и акутне ретенције мокраће и могуће руптуре беђике, стање опасног по живот. Хронична упала ткива простате (хронични простатитис) може довести до учесталог мокрења.[4]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Susan Standring, ур. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 изд.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9.
- ^ Јелена Крмпотић-Неманић (1993). Анатомија човјека. Загреб: Медицинска наклада.
- ^ Предраг Керос; Марко Пећина; Мирјана Иванчић-Кошута (1999). Основи анатомије човјека. Загреб.
- ^ а б Standring, Susan, ed. (2016). "Bladder, prostate and urethra". Gray's anatomy : the anatomical basis of clinical practice (41st ed.). Philadelphia. pp. 1261–1266.
- ^ а б Tanagho, EA. Anatomy o the genitourinary tract. In: Tanagho, EA and McAninch, JW, eds. Smith’s General Urology, Sixteenth Edition. New York, NY: Lange Medical Books/McGraw Hill;2004: 13-14.
- ^ Manual of Obstetrics. (3rd ed.). Elsevier. pp. 1-16.
- ^ а б Devine CJ Jr, Angermeier KW: Anatomy of the penis and male perineum. AUA Update Series 1994; 8:11
- ^ Tanagho, EA. Anatomy o the genitourinary tract. In: Tanagho, EA and McAninch, JW, eds. Smith’s General Urology, Sixteenth Edition. New York, NY: Lange Medical Books/McGraw Hill;2004: 13-14.
- ^ Draganić V. Organi karlice. U Mijač M, Draganić V, Radonjić V. Anatomija čoveka – abdomen i karlica. Beograd. Savremena administracija, 2005, pp. 277- 89
- ^ Radonjić V. Muški polni organi. U Mijač M, Draganić V, Radonjić V. Anatomija čoveka – abdomen i karlica. Beograd. Savremena administracija, 2005, pp. 342-5.
Литература
[уреди | уреди извор]- Јелена Крмпотић-Неманић (1993). Анатомија човјека. Загреб: Медицинска наклада.
- Предраг Керос; Марко Пећина; Мирјана Иванчић-Кошута (1999). Основи анатомије човјека. Загреб.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Уринарни систем |
|---|
| Бубрег (Нефрон - Гломерул - Бауманова капсула)| Мокраћовод | Мокраћна бешика | Мокраћна цев |
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
