Портал:Медицина/Изабрани чланак август 2012.
Дезоксирибонуклеинска киселина (ДНК) је нуклеинска киселина која садржи упутства за развој и правилно функционисање свих живих организама. Заједно са РНК и протеинима, ДНК је један од три главна макромолекула који су есенцијални за све познате форме живота. Сва жива бића свој генетички материјал носе у облику ДНК, са изузетком неких вируса који имају РНК (рибонуклеинску киселину). ДНК има веома важну улогу не само у преносу генетичких информација са једне на другу генерацију, већ садржи и упутства за грађење неопходних ћелијских органела, протеина и РНК молекула. ДНК сегмент који преноси ова важна упуства се назива ген.
У еукариотима, организмима као што су животиње, биљке, гљиве и протисте, највећи део ДНК молекула се налази у нуклеусу ћелије, а мањи део је у органелама, као што су митохондрије или хлоропласти. У прокариотима (нпр. бактеријама) ДНК се налази у цитоплазми ћелије. За разлику од ензима, ДНК молекул не утиче директно на друге молекуле, већ различити ензими сарађују са ДНК и копирају информације било у облику дуплог ДНК молекула или у облику протеина. Овакав однос је део централне догме молекуларне биологије.
Ћелије садрже ДНК организован у дуге структуре које се зову хромозоми. Током ћелијске деобе хромозоми се дуплирају процесом репликације ДНК, тако да свака од новонасталих ћелија има комплетан сет хромозома. У хромозомима хроматински протеини, као што су хистони, организују ДНК на такав начин да молекул постаје веома компактан и може да стане у ћелије које су на хиљаде пута мање од ДНК молекула. Ове компактне структуре условаљавају интеракције између ДНК и других протеина, и помажу у контролисању делова ДНК који се транскрибују...