Свемирска сонда
Свемирске сонде су летелице које се шаљу ка другим небеским телима да прикупе научне податке.[4] Сонде могу да само пролете поред небеског тела, уђу у орбиту око њега, или чак да спусте лендер на небеско тело. У последњем случају, сонда у орбити најчешће служи као релеј између лендера и Земље.
Многе земље и приватне компаније лансирале су сонде на планете, астероиде, месеце широм Сунчевог система, укључујући Совјетски Савез, Сједињене Државе, Индију и многе друге.
Историја и развој
[уреди | уреди извор]Дана 4. октобра 1957. први вештачки сателит у орбити око Земље био је Спутњик 1,[5][6][7] који је лансирао СССР. Четири месеца касније, 1. фебруара 1958. године, Сједињене Државе су лансирале Експлорер 1,[8] што је била прва свемирска сонда. Екплорер 1 је прикупљао податке о температури, космичким зрацима и ударима микрометеорита.[9] Прва месечева сонда је била совјетска Луна 1, која је пролетела поред Месеца 1959. године. Луна 1 је и прва летелица која је достигла другу космичку брзину. Луна 2 је прва свемирска сонда која је слетела на Месец (и, уопште, на неко небеско тело).
Свемирске сонде су рађене у серијама, и најчешће су све серије имале исто тело за циљ. Тако су Совјети имали серију Луна усмерен ка Месецу, Венере и Вега ка Венери и Марс ка Марсу. САД су лансирале сонде у оквиру програма Пионир и Хелиос за испитивање Сунца, Маринер за Венеру и Меркур итд. Амерички Пионир 10 и 11, као и Војаџер 1 и 2 напуштају Сунчев систем. Док је сигнал Пионира сувише слаб да би био детектован (под условом да још увек раде), Војаџери редовно шаљу своје извештаје. Летелица Нови хоризонти, која је на путу према Плутону, ће такође напустити Сунчев систем.[10]
Успех ових раних мисија започео је трку између САД и СССР да надмаше једни друге све амбициознијим истраживањима. Сваки нови сателит бацао је сенку на претходни. Маринер 2 је била прва сонда која је проучавала другу планету, откривајући научницима изузетно високу температуру Венере 1962. године, док је совјетска Венера 4 била прва атмосферска сонда која је проучавала Венеру. Пролет Марса Маринера 4 1965. направљене су прве слике његове кратерске површине, на шта су Совјети одговорили неколико месеци касније снимцима са његове површине са Луне 9. Године 1967, амерички Сервејер 3 је прикупио информације о површини Месеца које су се показале пресудним за мисију Апола 11 која је две године касније спустила људе на Месец.[11]
Прва међузвездана сонда била је Војаџер 1, лансирана 5. септембра 1977. У међузвездани простор је ушла 25. августа 2012,[12] а затим њен близанац Војаџер 2 следио дана 5. новембра 2018.[13] Обе су прикупиле научне податке ван хелиосфере.
Од активних сонди се издвајају Касини-Хајгенс – мисија ка Сатурну; Хајгенс је лендер који се спустио на Титан док Касини и даље шаље вредне информације о Сатурну и његовом систему; и Марсови истраживачки ровери Спирит и Опортјунити, чија је активност надмашила планове Насе и по дужини трајања мисије и по прикупљеним подацима.
Карактеристике
[уреди | уреди извор]Свемирској сонди је генерално потребна антена за комуникацију са Земљом. Сонде немају астронауте. Сонде шаљу податке назад на Земљу како би их научници проучавали.
Трајекторије
[уреди | уреди извор]Једном када сонда напусти близину Земље, њена путања ће је вероватно одвести дуж орбите око Сунца сличног Земљиној орбити. Да би се дошло до друге планете, најједноставнији практичан метод је Хоманова трансферна орбита. Сложеније технике, као што су гравитационе праћке, могу бити економичније, иако могу захтевати да сонда проведе више времена у транзиту. Неке велике Делта-V мисије (као што су оне са великим променама нагиба) могу се извести само, у границама модерног погона, користећи гравитационе праћке. Техника која користи врло мало погона, али захтева доста времена, је да се прати путања на међупланетарној транспортној мрежи.[14]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Pioneer H, Jupiter Swingby Out-of-the-Ecliptic Mission Study” (PDF). 20. 8. 1971. Приступљено 2. 5. 2012.
- ^ „Assembling for NASM the Pioneer 10 replica”. NASM Space Archives. Архивирано из оригинала 9. 6. 2007. г. Приступљено 2. 5. 2012.
- ^ „The Depths of Space”. The National Academies Press. Приступљено 2. 5. 2012.
- ^ „NASA – What Is a Space Probe?”. NASA (на језику: енглески). 25. 2. 2010. Архивирано из оригинала 30. 08. 2021. г. Приступљено 4. 6. 2022.
- ^ „Sputnik 1 (PS-1 #1)”. Gunter's Space Page. 11. 12. 2017. Приступљено 16. 5. 2021.
- ^ „Sputnik 1”. Encyclopedia Astronautica. Архивирано из оригинала 27. 12. 2016. г. Приступљено 8. 1. 2017.
- ^ Ralph H. Didlake, KK5PM; Oleg P. Odinets, RA3DNC (28. 9. 2007). „Sputnik and Amateur Radio”. American Radio Relay League. Архивирано из оригинала 11. 10. 2007. г. Приступљено 26. 3. 2008.
- ^ Yost, Charles W. (1963). Registration data for United States Space Launches (PDF). United Nations Office for Outer Space Affairs. Приступљено 2009-02-19.
- ^ „NASA Jet Propulsion Laboratory – Explorer 1”.
- ^ „Лансирање међупланетарне станице на Марс”.[мртва веза]
- ^ „NASA Jet Propulsion Laboratory”. Архивирано из оригинала 30. 08. 2021. г. Приступљено 27. 12. 2022.
- ^ Barnes, Brooks (12. 9. 2013). „In a Breathtaking First, NASA's Voyager 1 Exits the Solar System”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 1. 8. 2022.
- ^ Potter, Sean (9. 12. 2018). „NASA's Voyager 2 Probe Enters Interstellar Space”. NASA. Приступљено 1. 8. 2022.
- ^ „E&S+”.
Литература
[уреди | уреди извор]- Launius, R.D.; et al. (2012). „Spaceflight: The Development of Science, Surveillance, and Commerce in Space”. Proceedings of the IEEE. 100 (special centennial issue): 1785—1818. doi:10.1109/JPROC.2012.2187143 . An overview of the history of space exploration and predictions for the future.
- „How Space is Explored”. NASA. Архивирано из оригинала 2009-07-02. г.
- Connolly, John F. (октобар 2006). „Constellation Program Overview” (PDF). Constellation Program Office. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 7. 2007. г. Приступљено 6. 7. 2009.
- Lawler, Andrew (22. 10. 2009). „No to NASA: Augustine Commission Wants to More Boldly Go”. Science. Архивирано из оригинала 13. 5. 2013. г.
- „President Outlines Exploration Goals, Promise”. Address at KSC. 15. 4. 2010. Архивирано из оригинала 25. 08. 2019. г. Приступљено 27. 12. 2022.
- King, C. C. (2003). The History of the Telescope. Dover Publications. стр. 30—32. ISBN 978-0-486-43265-6.
- A. Rupert Hall (1996). Isaac Newton: Adventurer in Thought. Cambridge University Press. стр. 67. ISBN 978-0-521-56669-8.
- Joseph A. Angelo (2014). Spacecraft for Astronomy. Infobase Publishing. стр. 20. ISBN 978-1-4381-0896-4.
- „STS-31”. NASA. Архивирано из оригинала 15. 8. 2011. г. Приступљено 26. 4. 2008.
- „How Many Stars in the Milky Way?”. NASA Blueshift. Архивирано из оригинала 25. 1. 2016. г.
- Conselice, Christopher J.; et al. (2016). „The Evolution of Galaxy Number Density at z < 8 and Its Implications”. The Astrophysical Journal. 830 (2): 83. Bibcode:2016ApJ...830...83C. S2CID 17424588. arXiv:1607.03909v2 . doi:10.3847/0004-637X/830/2/83.
- Harikane, Yuichi; et al. (2. 2. 2022). „A Search for H-Dropout Lyman Break Galaxies at z ∼ 12–16”. The Astrophysical Journal. 929 (1): 1. Bibcode:2022ApJ...929....1H. arXiv:2112.09141 . doi:10.3847/1538-4357/ac53a9.
- Crane, Leah (7. 4. 2022). „Astronomers have found what may be the most distant galaxy ever seen – A galaxy called HD1 appears to be about 33.4 billion light years away, making it the most distant object ever seen – and its extreme brightness is puzzling researchers”. New Scientist. Приступљено 8. 4. 2022.
- Pacucci, Fabio; et al. (7. 4. 2022). „Are the newly-discovered z ∼ 13 drop-out sources starburst galaxies or quasars?”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 514: L6—L10. doi:10.1093/mnrasl/slac035. Приступљено 7. 4. 2022.
- Buongiorno, Caitlyn (7. 4. 2022). „Astronomers discover the most distant galaxy yet - Unusually bright in ultraviolet light, HD1 may also set another cosmic record.”. Astronomy. Приступљено 7. 4. 2022.
- Wenz, John (7. 4. 2022). „Behold! Astronomers May Have Discovered The Most Distant Galaxy Ever – HD1 could be from just 300 million years after the Big Bang.”. Inverse. Приступљено 7. 4. 2022.
- Ackmann, Martha (2004). The Mercury 13: The True Story of Thirteen Women and the Dream of Space Flight. New York: Random House. ISBN 978-0-375-75893-5.
- Bilstein, Roger E. (1980). Stages to Saturn: A Technological History of the Apollo/Saturn Launch Vehicles. Washington, DC: National Aeronautics and Space Administration. OCLC 5891638.
- Brzezinski, Matthew B. (2007). Red Moon Rising: Sputnik and the Hidden Rivalries That Ignited the Space Age. New York: Henry Holt and Co. ISBN 978-0-8050-8147-3.
- Burrows, William E. (2001). By Any Means Necessary: America's Secret Air War in the Cold War. New York: Farrar, Straus & Giroux. ISBN 978-0-374-11747-4.
- Cox, Donald; Stoiko, Michael (1958). Spacepower: What It Means To You. Philadelphia, PA: The John C. Winston Company. OCLC 2641757.
- Divine, Robert A. (1993). The Sputnik Challenge. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505008-0.
- Golovanov, Yaroslav (1994). Королев: факты и мифы [Korolev: Facts and Myths] (на језику: руски). Moscow: Nauka. ISBN 978-5-02-000822-9.
- Gray, Mike (1992). Angle of Attack: Harrison Storms and the Race to the Moon. New York: W. W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-01892-9.
- Green, Constance McLaughlin (1970). Vanguard: A History (PDF). NASA Historical Series. Washington, DC: National Aeronautics and Space Administration. OCLC 204635. SP-4202. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 03. 2023. г. Приступљено 27. 12. 2022.
- Harford, James J. (1997). Korolev: How One Man Masterminded the Soviet Drive to Beat America to the Moon. New York: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-14853-1.
- Lanius, Roger D.; Logsdon, John M.; Smith, Robert W. (2013). Reconsidering Sputnik: Forty Years Since the Soviet Satellite. London: Routledge. ISBN 978-1-134-96033-0.
- Lashmar, Paul (1996). Spy Flights of the Cold War. Annapolis, MD: U.S. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-837-9.
- Lovell, Bernard (1968). The Story of Jodrell Bank. New York: Harper & Row. OCLC 439766.
- McDougall, Walter A. (1985). ...The Heavens and the Earth: A Political History of the Space Age. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-02887-0.
- Neal, Homer A.; Smith, Tobin L.; McCormick, Jennifer B. (2008). Beyond Sputnik: U.S. Science Policy in the Twenty-first Century. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-11441-2.
- Peebles, Curtis (1991). The Moby Dick Project: Reconnaissance Balloons Over Russia. Washington, DC: Smithsonian Institution Press. ISBN 978-1-56098-025-4.
- Peebles, Curtis (1997). The Corona Project: America's First Spy Satellites. Annapolis, MD: U.S. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-688-7.
- Peebles, Curtis (2000). Shadow Flight: America's Secret Air War Against the Soviet Union. Novato, CA: Presideo Press. ISBN 978-0-89141-700-2.
- Prados, John (1982). The Soviet Estimate: U.S. Intelligence Analysis & Russian Military Strength. New York: Dial Press. ISBN 978-0-385-27211-7.
- Shepard, Alan B.; Slayton, Donald K. (1994). Moon Shot: The Inside Story of America's Race to the Moon. Atlanta, GA: Turner Publishing. ISBN 978-1-57036-167-8.
- Siddiqi, Asif A. (2003). Sputnik and the Soviet Space Challenge. Gainesville, FL: University of Florida Press. ISBN 978-0-8130-2627-5.
- Swenson, Loyd S.; Grimwood, James M.; Alexander, Charles C. (1966). This New Ocean: A History of Project Mercury. Washington, DC: National Aeronautics and Space Administration. OCLC 569889.
- Terry, Paul (2013), Top 10 Of Everything, Octopus Publishing Group Ltd 2013, ISBN 978-0-600-62887-3
- Zaloga, Steven J. (2002). The Kremlin's Nuclear Sword: The Rise and Fall of Russia's Strategic Nuclear Forces, 1945–2000. Washington, DC: Smithsonian Institution Press. ISBN 978-1-58834-007-8.
- Zhao, Yong (2009). Catching Up Or Leading the Way: American Education in the Age of Globalization. ASCD. ISBN 978-1-4166-0873-8.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Building a Spacefaring Civilization Архивирано 22 мај 2019 на сајту Wayback Machine
- Skyhooks and Space Elevators
- Combination Launch Systems
- Chronology of space exploration, astrobiology, exoplanets and news Архивирано 29 септембар 2020 на сајту Wayback Machine
- Space related news Архивирано 2012-12-05 на сајту Archive.today
- Space Exploration Network
- NASA's website on human space travel
- NASA's website on space exploration technology Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јул 2023)
- "America's Space Program: Exploring a New Frontier", a National Park Service Teaching with Historic Places (TwHP) lesson plan
- The Soviet-Russian Spaceflight's History Photoarchive
- The 21 Greatest Space Photos Ever Архивирано 27 децембар 2010 на сајту Wayback Machine – slideshow by Life Magazine
- "From Stargazers to Starships", extensive educational web site and course covering spaceflight, astronomy and related physics
- We Are The Explorers, NASA Promotional Video (Press Release Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јануар 2021))
- Roston, Michael (28. 8. 2015). „NASA's Next Horizon in Space”. The New York Times. Приступљено 28. 8. 2015.
- Staff (2. 1. 2013). „100 Billion Alien Planets Fill Our Milky Way Galaxy: Study”. Space.com. Архивирано из оригинала 3. 1. 2013. г. Приступљено 3. 1. 2013.