Сол (германска митологија)
Сол (старонордијски : [ˈсоːл], „Сунце“)[1] или Суна (старовисоконемачки, а постоји као старонордијски и исландски синоним : види Викиречник суна, „Сунце“) је Сунце персонификовано у германској митологији.
Једна од две старовисоконемачке инканације Мерсебург, написана у 9. или 10. веку нове ере, сведочи да је Сунна сестра Синтхгунта. У нордијској митологији, Сол је посведочен у Поетској Едди, састављеној у 13. веку из ранијих традиционалних извора, и Прозној Еди, коју је у 13. веку написао Снори Стурлусон.
И у поетској Еди и у прозној Еди она је описана као сестра персонификованог месеца, Мани, ћерка је Мундилфари, понекад се помиње као Алфроðулл, и проречено је да ће је убити монструозни вук током догађаја из Рагнарок, иако ће пре тога родити ћерку која наставља пут своје мајке кроз небеса. У Прозној Еди је додатно описана као Гленрова жена . Као властита именица, Сол се појављује у целој староскандинавској књижевности. Научници су произвели теорије о развоју богиње из потенцијалног нордијског бронзаног доба и прото-индоевропских корена.
Једна од две Мерсебуршке инкантације („лечење коњем“), забележена на старовисоконемачком, помиње Суну, за коју се описује да има сестру Синтгунт. Загонетка описује како су Фол и Водан јахали до шуме, а тамо је Балдерово ждребе угануло ногу. Синтхгунт је певала чари, њена сестра Сун је певала чари, Фрија је певала чари, њена сестра Вола је певала чари, а на крају је Водан певала чари, након чега је уследио стих који описује зарастање кости ждребета.[2]
Научници су предложили да Сол, као богиња, може представљати продужетак ранијег протоиндоевропског божанства због индоевропских језичких веза између нордијског Сол, санскритског Суриа, заједничког бритонског Сулиса, литванског Сауле, латинског Сола и словенског цара Дажбога.[3]
Види још
[уреди | уреди извор]- Недеља, дан у недељи назван по Сунцу у германским друштвима
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Bellows, Henry Adams (1923). The Poetic Edda. The American-Scandinavian Foundation
- Byock, Jesse (Trans.) (2005). The Prose Edda. Penguin Classics. ISBN 0-14-044755-5
- Mallory, J.P. (1989). In Search of the Indo-Europeans: Language, Archaeology and Myth. Thames & Hudson. ISBN 0-500-27616-1
- Faulkes, Anthony (Trans.) (1995). Edda. Everyman. ISBN 0-460-87616-3
- Larrington, Carolyne (Trans.) (1999). The Poetic Edda. Oxford World's Classics. ISBN 0-19-283946-2
- Lindow, John (2001). Norse Mythology: A Guide to the Gods, Heroes, Rituals, and Beliefs. Oxford University Press. ISBN 0-19-515382-0.
- Orchard, Andy (1997). Dictionary of Norse Myth and Legend. Cassell. ISBN 0-304-34520-2
- Simek, Rudolf (2007) translated by Angela Hall. Dictionary of Northern Mythology. D.S. Brewer. ISBN 0-85991-513-1
- Thorpe, Benjamin (Trans.) (1907). The Elder Edda of Saemund Sigfusson. Norrœna Society.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Huld, Martin E. (1986). „Proto- and Post-Indo-European Designations for 'sun'”. Zeitschrift für Vergleichende Sprachforschung. 99 (2): 194—202. JSTOR 40848835.
- Wachter, Rudolf (1997). „Das Indogermanische Wort Für 'Sonne' Und Die Angebliche Gruppe Der 1/n-Heteroklitika”. Historische Sprachforschung / Historical Linguistics. 110 (1): 4—20. JSTOR 41288919.