Стармали (лист)

С Википедије, слободне енциклопедије

Стармали
Насловна страна Стармалог од 29. фебруара 1880.
Типхумористички лист
Главни уредникЈован Јовановић Змај
Оснивање1878.
ЈезикСрпски
Укидање1889.
ГрадНови Сад

Стармали је хумористички лист, који је излазио у Новом Саду, од 10. јун 1878. до 31. децембра 1889, када се главни и одговорни уредник Јован Јовановић Змај опростио од читалаца.[1]

Историјат[уреди | уреди извор]

Поднаслов листа је често мењан: "лист за збијање шале", "хумористичко-сатирички лист". Израстао је из Илустроване ратне хронике коју је Змај издавао од 1977. до 1878. године. Овај најчувенији Змајев шаљиви лист појавио се у јеку Берлинске конференције 1878. године.[2] Од одлука које су донете на Берлинском конгресу зависила је будућност српског и осталих јужнословенских народа, те је Јован Јовановић Змај одлучио да своје моћно перо и таленат поново стави у службу народних интереса.[3]

Стармали је излазио без прекида пуних дванаест година и за то време објављено је 410 бројева овог листа.[4][5]

Садржај листа[уреди | уреди извор]

Лист је доносио хумористичке и сатиричне прилоге и одражавао политичко и социјално стање, али и родољубље становника Балкана. Поред књижевних прилога, у листу су објављиване и вести о новим књигама, позиви на претплату на нова издања, најважније новости, али и огласи и рекламе за разне производе.[6]

Политичка позадина[уреди | уреди извор]

Јован Јовановић Змај се са Стармалим којег је издавао и уређивао, обрачунавао са српском владом и њеним политичарима извргавајући њихову политику духовитим и саркастичким досеткама као што је то исто раније чинио у Комарцу, Змају и Жижи. Због тога је и био забрањен.[2] Змај није одобравао политику краља Милана и нападао га је највише због његовог аустрофилства. Исто тако жестоко је писао и против оних који су подржавали такву политику. Један од њих је био Милутин Гарашанин, министар и председник владе. О Гарашанину има више прилога и њих је писао углавном Змај.[5]

Периодичност излажења[уреди | уреди извор]

Лист је излазио 10. и 25. дана сваког месеца, а од 1879. године три пута месечно.

Изглед листа[уреди | уреди извор]

Стармали је био формата 30cм.

Место и година издавања[уреди | уреди извор]

Нови Сад; 10. јун 1878. - 31. децембар 1889.

Штампарија[уреди | уреди извор]

Лист је издавала и штампала штампарија А. Пајевића.

Тематика[уреди | уреди извор]

  • Досетке
  • Шале
  • Анегдоте

Жанрови у листу[уреди | уреди извор]

У листу су коришћени: епиграми; хумористички епитафи; пародија; игре речи и игре слова; парадокси.[7]

Рубрике[уреди | уреди извор]

Шетње по Новом Саду - аутор Абуказем

Уштипци

Ћира и Спира

Љубавно писмо

Бубнуотека

Из Београда

Буквице

Пуслице

Питалице

Нов речник

Огласи

Афоризми[уреди | уреди извор]

Неки од афоризама који су објевљени у Стармалом[8]:

Из 1878. године:

Из 1879. године:

Из 1880. године:

Из 1882. године:

Из 1887. године:

Из 1889. године:

Карикатуре и илустрације[уреди | уреди извор]

Један од ликовних сарадника у овом листу био је Карел Клич, чувени графичар и карикатуриста. Када је крајем 1880. године Карел Клич отпутовао послом у Енглеску, његов посао преузели су "Angerer & G.ch.". Они су у то време били чувени графичари. Змај их помиње са великим поштовањем као "бечког Ангерера и Гешла".[8]

Змај је ангажовао и младог Уроша Предића да му обликује главу листа.[1]

Карикатуре за лист је цртао и сам Јован Јовановић Змај. Позната Змајева карикатура у Стармалом је она која представља коментар неуспелог атентата на краља Милана Обреновића који је покушала Илка Марковић 11. октобра 1882. године, одлучила је да освети свог мужа за чију је смрт оптуживала српског краља. Змај је на карикатури представио Илку као "Независну Србију" у коју циља из револвера највероватније "краљева рука". На буренцету тог "краљевског" револвера исписана су имена тадашњих министара: "Пироћанац, Гарашанин, Чеда". Свој став према суђењу Илки, Змај је исказао речима: "Али дај Боже, да ни ти не погоде, куд напредни!" У ствари, ови министри су предтављени као револверски "Куршуми."[8]

Шаљиве цртеже и карикатуре сликао је и Миливоје Мауковић који је 1879. године у Новом Саду покренуо лист Шаљиви Астроном.[9]

Уредници[уреди | уреди извор]

Уређивао га је и највише у њему писао Јован Јовановић Змај, уз помоћ Абуказема (др Илија Огњановић).

Сарадници[уреди | уреди извор]

Осим Абуказема, око Стармалог је било окупљено још низ познатих сатиричара тога доба. Толики број сатиричара окупљених око једног листа није била честа појава, јер су тада сатиричари припадали различитим партијама.[7] У листу су сарађивали Љубомир Ненадовић, Милорад Шапчанин, Лаза Костић, Владимир Јовановић и многи други, потписани само својим псеудонимом. Занимљиво је да је сам Змај имао преко две стотине псеудонима.[7]

Опроштај Змаја од листа[уреди | уреди извор]

Стармали је био значајан у Змајевом опусу шаљиве периодике и док је могао да издржи огромне напоре он је радио на овом листу. Када је осетио да више не може опростио се од њега уз крик:

На првој страни последњег броја Стармалог штампан је дирљив "Опроштај":

Галерија[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Текст Станке Костић вишег библиотекара из Брограда у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1971 том 8 стр.133.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Рошуљ, Жарко (2017). Час описа часописа VII: Лексикон српске шаљиве периодике (1830-1918). Нови Сад; Београд: Матица Српска; Институт за књижевност и уметност. стр. 131—133. 
  2. ^ а б Кисић, Милица; Булатовић, Бранка (1996). Српска штампа : 1768-1995. : историјско-библиографски преглед. Штампа и српско друштво 19. и 20. века. Београд: Медија центар. стр. 85. ISBN 86-82827-01-8. 
  3. ^ Крестић, Василије (1980). Историја српске штампе у Угарској : 1791-1914. Нови Сад: Матица српска. стр. 276—280. 
  4. ^ „Од "Илустрованих прича" до првих сталних стрип-јунака”. Пројекат Растко. Приступљено 14. 9. 2020. 
  5. ^ а б Рошуљ, Жарко (2011). Час описа часописа V: Краљеви и политичари у српској шаљивој периодици (1868-1918). Нови Сад; Београд: Матица Српска; Институт за књижевност и уметност. стр. 241—249. 
  6. ^ „Стармали” Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Претражива дигитална библиотека. Приступљено 14. 9. 2020. [мртва веза]
  7. ^ а б в г Марјано, Алек (1982). Једна смешна историја; Олиста па процвета хумор и сатира (српска хумористичко-сатирична штампа). Београд: Јеж. стр. 30—35. 
  8. ^ а б в Рошуљ, Жарко (2011). Час описа часописа V: Краљеви и политичари у српској шаљивој периодици (1868-1918). Нови Сад; Београд: Матица Српска; Институт за књижевност и уметност. стр. 66—69, 248—255. 
  9. ^ „Носиоци историје”. Србија данас. Приступљено 14. 9. 2020.