Лаза Костић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лаза Костић
Laza Kostic.jpg
Лаза Костић
Пуно имеЛазар Костић
НадимакЛаза
Датум рођења(1841-02-12)12. фебруар 1841.
Место рођењаКовиљ
 Аустријско царство
Датум смрти26. новембар 1910.(1910-11-26) (69 год.)
Место смртиБеч
 Аустроугарска
ШколаУниверзитет Лоранд Етвош
ПериодРомантизам
Утицаји одПредсократовци, Вилијам Шекспир, Српска народна поезија
Утицао наСтанислав Винавер
Најважнија дела

Лазар „Лаза“ Костић (Ковиљ, 31. јануар / 12. фебруар 1841 — Беч, 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, адвокат, полиглота, новинар, драмски писац и естетичар.

Биографија[уреди]

Лаза Костић, биста на Калемегдану
Ленка Дунђерски и Лаза Костић споменици у Кулпину

Рођен је 1841. године у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Отац му се звао Петар Костић, а мајка Христина Јовановић. Имао је и старијег брата Андрију, али њега и своју мајку није упамтио јер су они преминули док је Лаза још био беба. Петар Костић, Лазин отац, преминуо је 1877. године. Основну школу је учио у месту рођења, где му је учитељ био Глигорије Глиша Каћански.[1] Гимназију је завршио у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права 1866. на Пештанском универзитету.[2][3][4][5] Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана.[6] Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност”, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Ту је десет година био председник Српске народне читаонице која се данас по њему назива.

У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен. Интересантно је да је Тесла поред Ленке Дунђерски одбио и славну глумицу Сару Бернар.[7]

Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.

Књижевни рад[уреди]

Поштанска марка с ликом Лазе Костића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је стао у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и двадесетак епских песама, балада и романси;

три драме:

Писмо књижевника Лазе Костића пријатељу Јовану Миличићу, Сомбор, 14. јула 1908. г. Писмо је музејска грађа Позоришног музеја Војводине

естетичку расправу:

  • Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме (1880),

философски трактат:

  • Основно начело, Критички увод у општу философију (1884),

и велику монографију:

  • О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу (1902).[8]

Поред већег броја чланака полемичног карактера, предавања, скица и фељтона. Од преводилачког рада најзначајнији су његови преводи Шекспира: „Хамлет“, „Ромео и Јулија“ и „Ричард III“. У прози је написао и неколико приповедака („Чедо вилино“, „Махараџа“, „Мученица“). Једна од најпознатијих дела су му програмска песма „Међу јавом и мед сном“, као и „Santa Maria della Salute“ једна од највреднијих лирских песама српске уметничке књижевности.

Превео је уџбеник римског права „Пандекта” са немачког језика 1900. године,[9][10] у то време велики део времена је проводио у манастиру Крушедолу.[11][12]

Наслеђе[уреди]

Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лази Костићу. Основна школа у Ковиљу, родном месту Лазе Костића, такође носи његово име. Од 2000. године у Новом Саду постоји гимназија која носи име по Лази Костићу и вероватно је једина средња школа у Србији која поседује праву школску позоришну салу са 215 седишта и модерном пратећом опремом за професионалан рад [13].

Њему у част установљене су Награда Лаза Костић и Награда Венац Лазе Костића, а у част песме „Санта Марија дела Салуте” организована је у Сомбору манифестација Дан Лазе Костића, на којој се сваког 3. јуна одабраном песнику се додељује Венац Лазе Костића. Први добитник је Перо Зубац, а 2016. године Душко Новаковић и Стојан Бербер. Награду је 2017. године добио новосадски песник Јован Зивлак.[14]

О њему је 1985. снимљен филм Случај Лазе Костића. По њему се зове Библиотека „Лаза Костић“ Чукарица.

Реквијем Лазе Костића[уреди]

Српски новинар и публициста Иван Калаузовић Иванус написао је марта 2017. године лирску, елегичну песму „Реквијем Лазе Костића”, замишљену као наставак поеме „Santa Maria della Salute” и омаж Лази Костићу. Стихове „Реквијема...” јавност је први пут чула у Чикагу, пре пројекције филма „Santa Maria della Salute” Здравка Шотре у биоскопу „Century Centre”. Пред пуном салом, говорила их је новинарка некадашњег Радио Сарајева Милка Фигурић.[15]

Вокално извођење „Реквијема Лазе Костића” емитовано је у оквиру емисије „Вечерас заједно” Првог програма Радио Београда априла 2017.[16] У улози оратора поново је била Милка Фигурић, чији се глас тада чуо на таласима Радио Београда први пут након распада ЈРТ система.

Референце[уреди]

  1. ^ Учитељ Глиша Лазу Костића научио слова („Вечерње новости“, 20. април 2016)
  2. ^ Заоставштина др Лазе Костића у Музеју Војводине (Б92, 2. фебруар 2016)
  3. ^ Откривена докторска диплома Лазе Костића („Политика”, 27. децембар 2017)
  4. ^ Мистерија Лазиног доктората („Политика”, 29. децембар 2017)
  5. ^ Петровић, Александра (27. 1. 2018). „Докторска диплома Лазе Костића преведена с латинског”. Политика. Приступљено 31. 1. 2018. 
  6. ^ „Лаза Костић”. Расен. Приступљено 28. 1. 2018. 
  7. ^ Зашто је Тесла одбио лепу Ленку („Блиц“, 12. мај 2014)
  8. ^ Лаза против Змаја: Највећи скандал српске књижевности (5. фебруар 2018)
  9. ^ Костић преводио „Пандекте” за Свеучилиште у Загребу („Политика”, 8. јануар 2018)
  10. ^ Право није трпело Лазин поетски језик („Политика”, 9. јануар 2018)
  11. ^ Костићеве стваралачке године у манастиру Крушедол („Политика”, 10. јануар 2018)
  12. ^ Свођење животних рачуна Лазе Костића („Политика”, 11. јануар 2018)
  13. ^ „Реч директора (Гимназија Лаза Костић Нови Сад, 24. септембар 2012)”. Архивирано из оригинала на датум 03. 05. 2017. Приступљено 06. 05. 2017. 
  14. ^ Венац Лазе Костића Јовану Зивлаку
  15. ^ "Реквијем Лазе Костића" премијерно изведен у Чикагу (Радио-телевизија Србије, 10. април 2017)
  16. ^ Вечерас заједно (Радио Београд, 14. април 2017)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лаза_Костић&oldid=21290818”