Лаза Костић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили професора, погледајте чланак Лазо М. Костић.
Лаза Костић
Laza Kostic.jpg
Лаза Костић, српски књижевник
Пуно име Лазар Костић
Датум рођења (1841-02-12)12. фебруар 1841.
Место рођења Ковиљ
 Аустријско царство
Датум смрти 26. новембар 1910.(1910-11-26) (69 год.)
Место смрти Беч
 Аустроугарска
Период Романтизам
Утицао на Станислав Винавер
Утицаји од Предсократовци, Вилијам Шекспир, Српска народна поезија
Најважнија дела
Међу јавом и мед сном
Santa Maria della Salute

Лазар Костић - Лаза (Ковиљ, 31. јануар/12. фебруар 1841Беч, 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац и естетичар.

Биографија[уреди]

Лаза Костић, биста на Калимегдану
Ленка Дунђерски и Лаза Костић споменици у Кулпину

Рођен је 1841. год. у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, где му је учитељ био Глигорије Глиша Каћански.[1] Гимназију је завршио у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету.[2] Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Ту је десет година био управник Српске народне читаонице која се данас по њему назива, иако је изгубила првобитну функцију.

У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен. Интересантно је да је Тесла поред Ленке Дунђерски одбио и славну глумицу Сару Бернар.[3]

Умро је 1910. год. у Бечу а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.

Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лази Костићу.

Њему у част установљена је Награда Лаза Костић, а у част песме Санта Мариа дела Салуте организована је у Сомбору манифестација Дан Лазе Костића сваког 3. јуна и одабраном песнику се додељује ВЕНАЦ ЛАЗЕ КОСТИЋА. Први добитник је Перо Зубац, а 2016. године Душко Новаковић и Стојан Бербер.


Књижевни рад[уреди]

Поштанска марка с ликом Лазе Костића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је стао у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и дваестак епских песама, балада и романси;

три драме:

естетичку расправу:

  • Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме (1880),

философски трактат:

  • Основно начело, Критички увод у општу философију (1884),

и велику монографију:

  • О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу (1902).

Поред већег броја чланака полемичног карактера, предавања, скица и фељтона. Од преводилачког рада најзначајнији су његови преводи Шекспира: „Хамлет“, „Ромео и Јулија“ и „Ричард III“. У прози је написао и неколико приповедака („Чедо вилино“, „Махараџа“, „Мученица“). Једна од најпознатијих дела су му програмска песма „Међу јавом и мед сном“, као и „Santa Maria della Salute“ једна од највреднијих лирских песама српске уметничке књижевности.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]