Ђерђ Конрад

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђерђ Конрад
Лични подаци
Датум рођења(1933-04-02)2. април 1933.
Место рођењаБеретћоујфалу, Краљевина Мађарска
Датум смрти13. септембар 2019.(2019-09-13) (86 год.)
Место смртиБудимпешта, Мађарска
Званични веб-сајт
www.konradgyorgy.hu

Ђерђ Конрад (мађ. György Konrád; Беретћоујфалу, 2. април 1933Будимпешта, 13. септембар 2019)[1] био је мађарски књижевник, познат као заговорник индивидуалне слободе. Члан и суоснивач Мађарске дигиталне књижевне академије (1988), а од 2006. инострани члан САНУ.

Биографија[уреди | уреди извор]

Студирао је књижевност, психологију и социологију. Од 1959. до 1965. био је социјални радник, уређује сабрана дела Толстоја и Балзака. Објављује прве есеје и чланке. Од 1965. ради у научном одељењу Института за урбанизам. Власти комунистичке Мађарске су му 1974. године запленике студију Путеви интелигенције према класној власти, и практично му је до краја 1988. онемогућено да јавно публикује у тој земљи. Од 1974. до 1984. борави углавном у иностранству као стипендиста разних фондација — две године у Западном Берлину, затим у САД, путује по Европи, Аустралији и Америци.

Био је један од вођа демократске опозиције у једнопартијској Мађарској, затим један је од оснивача најјаче либералне странке, Савез слободних демократа. Од 1990. до 1993. био је председник Међународног ПЕН клуба, а од 1997. до 2003. председник Немачке академије уметности Берлин-Бранденбург.

Библиографија[уреди | уреди извор]

Преведено на српски језик:

  • Губитник (1987)
  • Посетилац (1990)
  • Пскушења аутономије (1991)
  • Оснивач града (1991)
  • На пупку Европе (1995)
  • Идентитет и хистерија (1995)
  • Вртна забава (1997)
  • Антиполитика (1999)
  • Југословенски рат (2000)
  • Невидљиви глас (2001)
  • Мелинда и Драгоман (2002)
  • Одлазак од куће и повратак кући (2007)
  • Помраченје Сунца, на брду (2009)
  • Клатно (2010)
  • Извештај о стању духа (2012)
  • Европа за почетнике (2016)

Награде и признања[уреди | уреди извор]

  • Хердерова награда (1983)
  • Европска награда за есеј (1985)
  • Кошутова награда (1990)
  • Почасни доктор Универзитета у Антверпену (1990)
  • Награда „Манес-Спербер” (1990)
  • Мировна награда немачких издавача и књижара (1991)
  • Међународна књижевна награда „Стефан Митров Љубиша” (1998)
  • Међународна Карлова награда (2003)
  • Теслина награда (2003)
  • Почасни доктор Универзитета у Новом Саду (2003)
  • Награда „Франц Верфел” за људска права (2007)
  • Награда „Милован Видаковић” (2009)
  • Јеврејски савет за књигу (2010)

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]