Ђурђевача

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ђурђевача
Calocybe gambosa 080420wa.jpg
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
C. gambosa
Биномијално име
Calocybe gambosa
(Fr.) Donk (1962)
Синоними

Tricholoma gambosum

Ђурђевача или Ђурђевка, Прусница, Ранка, Јурјевка (Calocybe gambosa) је једна од најукуснијих гљива уопште. Јавља се и на Јадрану, од Истре до Црне Горе. Врло честа у Хрватском загорју и Пригорју, у Горском котару и Босни, најчешћа у Панонској низији.[1]

Клобук[уреди]

Клобук је полулоптаст, јастучаст, никад удубљен, старији и валовит и неправилно искривљен, крај подврнут, величине до 4-15cm. Кожица танка и при гуљењу пуца. сува и није глатка, њежно мека на додир. Тјеме понекад потковичасто утиснуто. Бјеличаст, сивкаст, сивоокер, најчешће крем или као врло свијетла бијела кава; понекад с розе дијеловима-у свим нијансама толико свијетао да дјелује као бијел. Често капљасте површине. Често наиђемо на два(па и више) срасла клобука, јер гљиве расту збијено.[1]

Листићи[уреди]

Листићи су прирасли са јарком или зубцем, карактеристично уски, само неколико милиметара широки, густи, са цијелом оштрицом, истобојни с клобуком, но још свјетлији од њега.[1]

Отрусина[уреди]

Отрусина је бијеле боје.

Стручак[уреди]

Стручак је од 4-8/1-3 cm, ваљкаст или у доњој половини задебљан, го, понекад влакнасто изкрзан и уздужно избраздан. Готово бијел, тврд и пун.[1]

Месо[уреди]

Месо је дебело, компактно, бијело, немраморирано. Окус и мирис су интензивни, продорни на брашно или тијесто. Тај мирис се осјети понекад и од мицелија, кад гљиве још нису избиле на површину.[1]

Микроскопија[уреди]

Споре hyaline, neamyloidne гранулиране ситније 4,5-6,5/3-4 mi. Bazidiji siderophilni тј. са зрнцима која потамне у додиру с металима( реакција на карминоцтену киселину). Химениј без cystida.[1]

Станиште и распрострањеност[уреди]

По пољима с дубоком травом, радо у воћњацима, по пропланцима, на рубовима шума и под грмљем, у парковима; расте у врзиним колима или полукруговима, истодобно и у збијеним грмовима. Около врзиних кола расте бујнија и зеленија трава, те је њихова станишта лако открити и кад гљиве још нису промолиле своје главе. Широм наше земље, и у равницама( чак и мочварним) и на планинским ливадама. Јавља се и на Јадрану, од Истре до Црне Горе. Врло честа у Хрватском Загорју и Пригорју, у Горском котару и Босни, најчешћа у Панонској низији.[1]

Доба[уреди]

III-VI, према топлоти и надморској висини станишта.

Јестивост[уреди]

Једна од најукуснијих гљива уопште. Најбоља на жару, затим пржена у маслацу, пирјана( мало тврђа, но и тако врло укусна).[1]

Сличне врсте[уреди]

По стасу и бојама клобука најсличнија јој је отровна оловаста рудолиска, Entoloma lividum, но ова има у почетку жуте, затим убрзо розе листиће и отисак спора. Веома отровна црвенкаста цјепача, Inocybe patouillardi Брес разликује се у првом реду по тањем месу, које поцрвени, те по смеђем отиску спора. Ниједна од ових гљива не расте у круговима, а ријетко када се јављају у години као ђурђевача. У трави и у круговима расту ливадне бјелице и још неке друге бијеле жестоко отровне гљиве. Оне имају битно тање месо и виткији стручак.[1]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Кључ за гљиве; Иван Ф.; ИНТРО "НАПРИЈЕД";Загреб 1986.