Оловаста рудолиска
| Оловаста рудолиска | |
|---|---|
| |
| E. sinuatum | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | E. sinuatum
|
| Биномно име | |
| Entoloma sinuatum | |
| Синоними[1] | |
|
Agaricus sinuatus Pers. (1801) | |
Оловаста рудолиска (Rhodophyllus lividus) отровна врста гљиве која расте углавном крај храстова и букви, већином у трави. Расте у скуповима од 2-7 примјерака. Распрострањена је широм наше земље, но није баш честа. Најчешћа је у средишњој Босни и средишњој Хрватској, а јавља се и у субмедитеранским, али не и у еумедитеранским крајевима.[2]
Клобук[уреди | уреди извор]
Клобук је величине 5-17 центиметара, снажан и тврд, те неправилно грбав. Касније је равнији, али и даље јастучасто или тањурасто удубљен, већином широко и плитко избочен на тјемену. Кожица је сува, донекле сјајна, готово бијела, сивкастосребрнаста или блиједо кожнатооловне боје, са њежним, ураслим влакнима, видљивим тек испод лупе. Кожа је танка и при гуљењу не пуца, већ се скида потпуно.[2]
Листићи[уреди | уреди извор]
Листићи су густи у младости, касније са већим размаком, равно или са јарком прирасли. Углавном су широки 7-15 милиметара. Доста дуго су изразито жућкасти, касније им све више придолази на ту основу меснаторужичасти тон, тако да се у једној фази чине и пламеноцрвеним, док напосљетку не постану риђи (смеђеружичасти).
Стручак је у задебљаном дну и до 5,5 центиметара, дакле веома масиван. Задебљање при дну је израженије код млађих примјерака. Површина је брашнаста, код старијих и ситно пахуљаста, бијела.[2]
Месо[уреди | уреди извор]
Месо је дебело, компактно, у дну стручка већином сумпорножуто (боје младих листића), иначе бијело. Укус је благ, као и мирис. Код свјеже гљиве мирише на брашно, након стајања придолази и мирис на хрен.[2]
Јестивост[уреди | уреди извор]
Својим гастроинтестиналним отровима једна је од најтежих отровница из те групе, но ипак не и смртоноста. Први симптоми јављају се између двадесет минута до четири сата након јела, већином као повраћање и дијареја. Терапија се састоји из испирања желуца, вомитива и пургатива.[2]
Сличне врсте[уреди | уреди извор]
Из истог рода донекле су налик јестиве шљивоваче, особито бијела шљивовача, Entoloma sepium, која долази раније – али би се у VI мјесецу изузетно могле поклопити; све оне имају тање место, а бијелој шљивовачи оно на озлијеђеним мјестима постаје црвенкасто или цигласто, отровне рудолиске су још Entoloma rhodopolium и nidrosum: прва има сив или маслинастосив клобук, а друга шири оштар мирис на хемикалије.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Benjamin, Denis R. (1995). Mushrooms: Poisons and Panaceas—A Handbook for Naturalists, Mycologists and Physicians. New York, New York: WH Freeman and Company. ISBN 978-0-7167-2600-5.
- Noordeloos, Machiel E. (1992). Entoloma s.l. Fungi Europaei, 5 (на језику: Italian). Saronno, Italy: Giovanna Biella. OCLC 27190030.
