Јованка Максимовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Јованка Максимовић
Датум рођења1925.
Датум смрти2002.

Јованка Максимовић (19252002) била је српска историчарка уметности, специјалиста за општу историју средњег века, историју српске средњовековне минијатуре и средњовековне скулптуре (архитектонску пластику и надгробну скулптуру).[1]

Гимназију је завршила у Београду 1944; студирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1945-1949. код Светозара Радојчића; примљена за асистента 1950. Била 1953/54. на специјализацији у Паризу (École des Hautes Études). Докторирала у Београду 1956. тезом "Которски циборијум из XIV века и камена пластика суседних области". Унапређена у доцента 1957, од 1962. је ванредни, а од 1973. редовни професор на предмету Општа историја уметности средњег века. Дуже време провела на студијским боравцима у Италији, Француској, Енглеској, САД, Грчкој, Русији. Учествовала у раду већег броја међународних конгреса за историју уметности и за византијске студије. Члан међународног комитета за историју уметности. Пензионисана 1991. године. Добила је Октобарску награду 1984. године.

Разрадила је истраживачки поступак који одликују каталошка обрада грађе, опис, иконографска и стилска анализа. Иконографским методом налази везу између ликовног дела и остварења из других грана уметности (минијатура и зидно сликарство; скулптура и сликарство), а преко њих и са културама појединих територија или епоха. Стилском анализом открива елементе или склопове елемената карактеристичне за одређени уметнички период; потврђени као правилности, они служе као поуздан ослонац за разна закључивања. Упоредним методом, којим проналази сличне примере у суседним па и у удаљеним областима, улази у разматрање српске уметности у ширем контексту; то је води у студије европске ранохришћанске, романичке, готичке, византијске уметности, као и уметности истока.

Призната је као аутор до сада најпотпунијих студија о српској средњовековној скулптури и минијатури, укључујући и монументалну монографију Српске средњовековне минијатуре (Београд, 1983).[2]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Драгојевић П. „Јованка Максимовић“[мртва веза], одељак у: "Одељење за историју уметности", зборник Филозофски факултет у Београду 1838-1998, Београд, 1998, с. 361-393.
  2. ^ Мирослављево јеванђеље: Историјат

Спољашње везе[уреди | уреди извор]