Јован Грбић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јован Грбић
Датум рођења1736.
Место рођењаСврачково Село, код Коренице
 Аустријско царство
Датум смрти1788.
Место смртиКореница
 Аустријско царство

Јован Грбић (1736 – 1788) сликар иконограф. Отац Раде упутио га је као дечака у манастир Гомирје да се учи књизи. Када су 1751. у манастир дошли руски калуђери, трговци иконама, гомирско братство приметивши у њему смисао и вољу за сликање послало га је с њима у Русију да учи да слика иконе. После неколико година учења сликарства вратио се и придружио Луки Никшићу и Ђорђу Мишљеновићу у учењу сликања икона у сликарско-зографској школи монаха Симеона Балтића, која је тада деловала у манастиру Гомирје. Као Балтићев ученик спомиње се 1764.

О томе Манојло Грбић пише:

По једној биљешци платио је владика 1763. за боју и за злато, што је молер наручио за гомирски иконостас 400 фр. у сребру. Као ученици монаха Симеона спомињу се 1764. год. Лука Никшић, Јован Грбић и Ђорђе Мишљеновић. Али монах Симеон не хтједе ове ђаке савјесно спућивати у сликарству, и с тога се ови потуже на-њ игуману, а овај јави то владици. Молер Симеон остао је и на даље у Гомирју, бавећи се непрестано сликарством. Године 1780. још је био жив, јер те је године насликао 4 иконе за перјасичку цркву. Толико сам разабрао за споменутога ученика, Јована Грбића, да је он сликао иконостас у подлапачкој цркви, као у своме родноме мјесту. Тај иконостас и данас постоји, те се види на њем, да га је радио почетник, али се одмах позна, да је из гомирске школе, које гођ видио оба иконостаса[1].

Иконостас у подлапачкој цркви (Сврачково Село) спада у његове раније радове. Ово село је имало и православну и католичку цркву. Православну цркву потпуно су порушили хрватски комунисти, а католичка постоји и дан-данас[2]. Остали његови радови налазили су се у православним црквама Горње Хрватске, Војне Крајине и Далмације. Сликао је на дасци и платну. Оженио се Василијом Челићевом из Коренице и имао шесторо деце: Спиридона, Тодора, Рада, Јосифа, Шиму и Марију.

Референце[уреди]

  1. ^ Грбић М. (1891): Карловачко владичанство, прилог к историји српске православне цркве. Друга књига. Карловац: 169-170
  2. ^ Рапаић М. : ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА Хрватски злочини геноцида над српским народом 1941. до 1945. „СРПСКА РЕЧ“ – Београд. 1999. ISBN 978-86-491-0034-3.

Литература[уреди]

  • Кукољевић-Сакцински И. (1858): Словник уметниках југославенских, св. I, Загреб, 98-99.
  • Симић-Миловановић З. (1950): Српска уметност новијег доба, Сликарство, Београд, 21.
  • Борчић В. (1974): Збирка икона Одјела Срба у Хрватској, Загреб.
  • Радека М. (1975): Горња крајина или Карловачко владичанство, Београд, 288.