Манојло Грбић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Манојло Грбић
Manojlo Grbic 1844-1899.jpg
Манојло Грбић
Датум рођења (1844-12-19)19. децембар 1844.
Место рођења Широка Кула, Госпић
 Аустријско царство
Датум смрти 16. април 1899.(1899-04-16) (54 год.)
Место смрти Карловац
 Аустроугарска
Познат по тротомном историјском делу „Карловачко Владичанство“
Потпис Manojlo Grbic potpis.jpg

Манојло Грбић (Широка Кула, 19. децембар 1844. - Карловац 16. април 1899.) катихета и професор Српске Учитељске школе у Горњем Карловцу, писац и историчар. Написао је историјско тротомно дело под именом „Карловачко Владичанство“ (18911893), у коме је приказао пресељавања српског народа, иза губитка своје државе, на другу страну Саве и Дунава. Затим борбу српскога народа за голи живот и очување традиционалних тековина, те силно проливање крви по разним европским бојиштима, у име откупнине свога огњишта у новој Отаџбини.

Ово је дело управо скуп брижљиво сакупљених и сређених оригиналних докумената из живота Српског народа у Митрополији Карловачкој, нарочито по Хрватској и Славонији.

Будући да је живот српског народа по свима крајевима за време његова робовања, био тесно везан за Националну Цркву, то је и писац овај историјски материјал издао као прилог историји Српске православне цркве, а назвао га је „Карловачким Владичанством“, јер га је сврстао хронолошким редом по владикама тога владичанства.

Насловна страна треће књиге „Карловачко Владичанство“ штампане 1893. године у Карловцу

Биографија[уреди]

Прото Манојло Грбић, рођен је 19. децембра 1844. у Широкој Кули крај Госпића у Лици. Манојлови отац и деда били су свештеници, као и њихови преци тако, да је Манојло дванаести свештених из њихове лозе.

Отац му се звао Марко, рођен је у Подлапачи 21. априла 1817, а завршио је немачку школу (Oberschule) и богословију у Плашком. Умро је 22. августа 1855. године од колере, коју је добио као парох у Широкој Кули, сахрањујући помрле од те епидемије. Деда Арсеније је био такође парох у Широкој Кули, пензиониран је 1850. због старости, и умро је 22. августа 1853, а његови стари доселили су из Прокика (Лика).

Иза оца Манојлова остало је шесторо деце, од којих је Манојло са једанаест година био најстарији. Манојло се бринуо не само за себе и своје школовање, већ је морао помагати својој мајци Милици (кђери пароха Исака Прице из Мекињара, Крбава) и старати се с њоме заједно за млађу децу. Најстаријег између браће Исака спремио је да положи испит за помоћнога учитеља (Notlehrera) и нашао му место у Крбавици, куда се пресели и мајка са осталом децом. Другог брата Пају, који је умро као угледан трговац у Бихаћу, послао је на трговину у Нови Сад, трећега на трговину у Плашки, а најмлађег Милана, који је умро као учитељ у Кореници 1918, дао у учитељску школу. Једину сестру Марицу удао је за Вука Марковића.

Манојло је учио Гимназију у Сремским Карловцима, Богословију у Плашком. Као свршени богослов 16. јуна 1868. рукоположен је за ђакона[1], а од Општине је изабран и од Конзисторије потврђен за учитеља српске народне школе у Карловцу 6. августа 1868. за свештеника 5. априла 1870[1], а за члана Епархијске Управе изабран је 28. октобра 1872. Године 1875. постављен је од школскога Савјета за привременог катихету Српске Учитељске школе у Карловцу, која је 1875. отворена највише његовим заузимаљем, а 6. јула 1878. именован је за сталнога професора исте школе[1]. Одликован је црвеним пасом 31. августа 1882. Сина јединца Душана изгубио је 1888, који је умро као студент права у Пешти. Пишући 21. новембра 1887. године Илариону Руварцу Манојло каже: "Душан ми је у Пешти, учи права. Добио је стипендију од Мађара."[2] Да би се из писма Руварцу од 20. марта 1889. сазнало о смрти сина: "Високопречасни господине! Ја се Вами већ одавно не огласих. Али сте чули какве су се код мене промјене догодиле, те ми није било дуже времена ни до писања ни до другог озбиљнијега рада. (...) Слободан сам послати Вам прештампану „Унију у Тржићу“, коју сам расправицу намјенио спомену мога покојног Душана"[3].


Доследно привржен идејама слоге и сарадње Срба и Хрвата, прота Манојло Грбић се нашао међу српским политичарима какви су били Јован Јовановић Змај, Михајло Полит-Десанчић, Богдан Медаковић, барон Јован Живковић и Илија Гутеша, који су под неким условима прихватали Споразум са Хрватима из редова Независне народне странке познате као "обзораши", 1890. године. Произведен за протојереја 28. јуна 1892. у Војнићу[1]. Био је референт Епархијског Школског Одбора и члан Жупанијског Школског Одбора жупаније загребачке, председник Српске Општине карловачке, члан књижевног одељења Матице српске. Биран је на Српско-Народни Црквено-школски Сабор у Карловцима, где је одржао значајан говор 17. новембра 1892. Умро је у Горњем Карловцу на Велики Петак 16. априла 1899, а сахрањен је на први дан Ускрса на Дубовачком гробљу[4][5] поред жене Милице, рођене Узелац, која је умрла 1872. и сина јединца Душана.

Манојлов рад[уреди]

Како се исказао као темељан познавалац историје српског народа у Карловачкој Митрополији, владика Теофан Живковић даје му задатак да изради Историју Горњо-Карловачког Владичанства. Стево Марковић Директор Женске Учитељске Школе у Сарајеву у предговору за једно од издања „Карловачког Владичанства“ 1927. године пише о томе:

„Манојло је тај тешки задатак ријешио најсрећније и његова историја Горњо-Карловачкога Владичанства право је ремек дијело своје врсте. Грдна је штета што га смрт прекиде, те не доврши то значајно дјело. Његове су књиге богата ризница за познавање рада историјскога и живота народа у тој највећој српској епископији. У историјској књижевности нашега овостранога народа његова је историја одлична сведоџба његова истрајнога рада и способности.

У првој књизи приказао је како је ово владичанство постало из српских насеобина, каква му судбина бијаше прије патријарха Чарнојевића, а каква послије њега до владике Ненадовића године 1744. У првом дијелу те књиге проказана су пресељења појединих српских народних ројева од XV вијека редом, те њихова насељења по Карловачком генералату или Карловачкој Крајини и по Банији или Првој и Другој Банској Регименти. А у другом дијелу приказато је организовање Српске православне цркве, те непрестане тешке борбе против насилног унијаћења српског народа у тим крајевима.

У другој књизи налази се наставак историје српског народа у том владичанству од 1744-1784, која није ништа друго, већ наставак и развитак све жешће борбе са језуитски васпитаним генералима, племством и римским епископатом око уније. Ту су приказате народне побуне због насилног унијаћења по Банији и по Лици 1751. и потанко жумберачка унија. Затим Српски Народни Сабор 1769, на коме су окрњене српске привилегије и поништене важне тековине, а приказато је и уређење Епархијских Конзисторија, Митрополитске Апелаторије и Деклараторије Марије Терезије из 1779.

У трећој је књизи наставак историје владичанства од године 1784-1824. т. ј. до владике Лукијана Мушицкога. Ту се истиче опис манастира Комоговине, Српског Темишварског Сабора, Српске придворне канцеларије, Затим приказ календара, умањивање црквенонародних празника код Срба и прилике у владичанству за владе француског цара Наполеона I (18091813)., те неуспела унија у Тржићу.

Писац је намјеравао и обећао у трећој књизи, да ће наставити дјело у четвртој књизи, у којој ће доћи поглавито рад око просвјете, који озбиљно почиње са владиком Мушицким, но његова прерана смрт прекиде ово обећање и дјело оста незавршено.“

У "Српском сиону" Вучковић 1991. пише о значају "Карловачког владичанства[6], а руски научник-слависта и доктор историје цркве Иван Савич Палмов стручњак за историју и савремено стање православне вере у словенским земљама дао је приказ Манојловог тротомног дела у руском часопису Славјанское обозрене[7]. Осврт на Палмовљев чланак даје и Богдановић у "Српском сиону"[8].

Скупио је и уредио „Проповједник Теофана Живковића“, дело којим се Српска Црква може поносити. Писао је чланке у „Далматинском Магазину“, „Истини“, „Јавору“, „Летопису Матице српске“, „Бранковом Колу“, „Српском Сиону“ и др. часописима. У "Бранковом Колу" Димитрије Руварац објављује преписку свога брата Илариона са Манојлом у више наставака[9]. Манојло је уређивао је и штампао „Шематизам“ и „Нормативне наредбе“ Горњо-Карловачке Дијецезе. Књигу „Унија у Тржићу и погибија попа Николе Гаћеше 1820.“ Манојло пише „лијепим стилом и чистим језиком“ што га сврстава у често цитиране ауторе како у историјским приказима тако и у лингвистичким (Речник српскохрватског књижевног и народног језика Издавач: Српска академија наука и уметности).

Од 2008. године улица Нова 26 у Бусијама приградском насељу Београда носи име по Манојлу Грбићу.[10]

Библиографија[уреди]

  • Унија y Тржићу и погибија попа Николе Гаћеше 9/21. јyна 1820. г., 3адар 1888;
  • Бесједе у манастиру Гомирју, Нови Сад 1890;
  • Грбић, Манојло (1891). Карловачко владичанство. књ. 1. Карловац. 
  • Грбић, Манојло (1891). Карловачко владичанство. књ. 2. Карловац. 
  • Грбић, Манојло (1893). Карловачко владичанство. књ. 3. Карловац. 
  • Говор посланика проте Манојла Грбића држан у седници Српског православног црквеног сабора 11. новембра 1892, Земун 1893.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Руварац, Димитрије (1911): Писма проте Манојла Грбића архимандриту Илариону Руварцу, Бранково коло, XVII, 6
  2. Руварац, Димитрије (1911): Писма проте Манојла Грбића архимандриту Илариону Руварцу, Бранково коло, XVII, 7
  3. Руварац, Димитрије (1911): Писма проте Манојла Грбића архимандриту Илариону Руварцу, Бранково коло, XVII, 11
  4. А. (1899): Протопоп Манојло Грбић, (некролог), Србобран, 17. IV 1899
  5. А. (1899): Манојло Грбић, (некролог), Српски сион 16: 259
  6. Вучковић, Ј. (1891): Карловачко владичанство, Српски сион: 154-156
  7. Пальмов, Иван Саввич (1892): Карловачко владичанство, Славянское обозрение, Санкт-Петербург I
  8. Богдановић, Л. (1892): Приказ Грбићевог дела „Карловачко владичанство" у руском часопису Славјанское обозрене, Српски сион 20: 326-328
  9. Руварац, Димитрије (1911): Писма проте Манојла Грбића архимандриту Илариону Руварцу, Бранково коло, XVII, 6-9, 11, 16, 18, 19, 23, 24, 28, 29/30, 31, 33/34, 35
  10. "Службени лист“ 02/2008

Литература[уреди]

  • Марковић, С. (1927): Сеоба Срба y земље аyстријскиx ћесара и њихове борбе за опстанак I, Сарајево, V-VIII;
  • Лесковац, Младен (1987): Лексикон писаца Југославије. Матица српска, Нови Сад: 37;
  • Гавриловић, Славко (1990): О Манојлу Гpбuћy и његовом делу „Карловачко владичанство", предговор репринт издању, Топуско;
  • Попов, Чедомир (главни уредник) (2006): Српски биографски речник 2, В-Г, Нови Сад: 779-80, ISBN 86-83651-62-2;
  • Радојчић, С. Јован (2009): Биографије Срба западно од Дунава и Дрине – биографије (3. том, стр. 860-861); Нови Сад: Прометеј ISBN 978-86-515-0315-6.

Спољашње везе[уреди]