Љиљана Раичевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Љиљана Раичевић
Биографија
Датум рођења(1947-06-29)29. јун 1947.(72 год.)
Место рођењаПодгорица
Црна Гора

Љиљана Раичевић (рођена 29. јуна 1947. у Подгорици као Љиљана Петровић) је активисткиња за људска и женска права у Србији и Црној Гори. Основала је Сигурну женску кућу у Подгорици, као и Центар за девојке "Ксенија". Једна је међу оснивачима СОС телефона у Подгорици и Никшићу.

Осам година је била председница синдиката Медицинског завода Црне Горе, десет година одборница у скупштини града, а током једног мандата је била и председница клуба одборника.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Љиљана је рођена у породици Петровић Подгорици, у Црној Гори. Њени родитељи, отац Милован и мајка Љубов, белорускиња из Минска, упознали су се у немачком логору, а после рата су се населили у Подгорици. Љиљана је у свом родном граду завршила основну школу и гимназију. За време средњошколских дана, бавила се атлетиком. Након завршене гимназије, уписала је Факултет историје и географије у Никшићу.

Будућег супруга Андрију Лоца Раичевића, касније заменика министра у министарству спољних послова Црне Горе, је упознала 1966. године док је била матуранткиња. Њен супруг је умро 1994. године, а њих двоје заједно имају троје деце, ћерку Ољу и синове Владимира и Николу.

Каријера[уреди | уреди извор]

Љиљана се 1970. године запослила на Медицинском институту у Подгорици, где је радила све до пензионисања 1999. године, а од 1985. до 1989. године била је и председница Синдиката медицинских радника. Поред тога, бавила се и политиком. Бирана је за одборницу у Општинском парламенту испред Либералног савеза Црне Горе у више мандата.

Године 1996. основала је прву женску невладину организацију у Црној Гори, СОС телефон за жртве домаћег насиља, у којој је радила као главни координатор до 1999. године. Године 1999. је основала невладину организацију Сигурна женска кућа, која је прво и за сада једино склониште за жртве породичног насиља у Црној Гори. Године 2001. је у оквиру ове организације отворено још једно склониште намењено жртвама трговине људима.

Раичевићева је поред тога учествовала и у оснивању већег броја других невладиних организација, као што су СОС Никшић, Црногорски женски лоби, Центар за дјевојке Ксенија и Аутономни женски центар.

Године 2001. Љиљана је постала члан одбора Програма за заштиту жртава трафикинга у Црној Гори.[2]

Године 2003. је проглашена за личност године, од стране недељника Време.[3]

Године 2006. је добитница Џињета Саган (Ginetta Sagan) награде за рад на заштити слободе и живота жена и деце у просторима угрожених људских права.[4]


Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Разговори са феноменалним женама, Аутономни женски центар Београд, приступљено 23. мај 2014.
  2. ^ Демонтирање патријархалне државе, 8. јануар 2004, биографија Љиљане Раичевић, недељник "Време", Вера Дидановић, приступљено: 23.5.2014.
  3. ^ "Време": Најуспешнија личност Љиљана Раичевић, Вести Б92, 5. јануар 2004, приступљено: 23. мај 2014.
  4. ^ Досадашњи добитници награде Ginetta Sagan - Љиљана Раичевић, Србија и Црна Гора, Amnesty International, Ginetta Sagan фонд