Љоскавац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Љоскавац
Illustration Physalis alkekengi0 clean.jpg
Љоскавац - ботаничка илустрација
Научна класификација
Царство: Plantae
Дивизија: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Поткласа: Asteridae
Ред: Solanales
Породица: Solanaceae
Род: Physalis
Врста: P. alkekengi
Биномна номенклатура
Physalis alkekengi
L.

Љоскавац (Physalis alkekengi) зељаста је трајница изузетно декоративних, јестивих плодова. Једна је од малобројних врста из породице помоћница (Solanaceae) која расте у Европи.[a] Некада су се плодови љоскавца далеко више користили у исхрани, док је данас код нас готово заборављен.[2] Код нас има велики број народних назива, од којих су неки: мјехурица, пљускавац, поганчева трава, бебичњак, виноградска михуричина, воскавац, вучја јабучина, госпина јагодица, дивља паприка, змијино грожђице, зрниш, мауница, међеђе јагоде, мјехурица, чифутска трешња и други.[1]

Распрострањеност[уреди]

Љоскавац је од природе широко распрострањен у већем делу Европе (Средња, Јужна и Источна Европа), све до умерених и тропских делова Азије (Кавказ, Кина, Средња и западна Азија, Индијски подконтинент). Такође успешно расте широм света, у областима умереног појаса, где је натурализован.[3]

Опис врсте[уреди]

Љоскавац је трајна зељаста биљка висине 30 до 80 цм. Одликује се водоравним, чланковитим и разгранатим подземним стаблом − ризомом. Стабљика је усправна, проста и разграната, у горњем делу покривена кратким длакама.[4]

Листови су јајасти, дуги 5−7 цм, на дугим лисним петељкама. По ободу су таласасти и неједнако и плитко урезани. Врх листа је зашиљен.[1][4]

Цветови су звонасти, беличасте боје, при основи зелени. Личе на цветове кромпира. Стоје појединачно, на кратким петељкама, повијени према доле. Цвета од маја до октобра. Плод је врло лепа, лоптаста, сочна и сјајна бобица, наранџасто црвене боје. Величине је трешње, јестива, најчешће пријатног укуса. Омотана је хартијастом, набреклом, мехурастом, црвено наранџастом и врло декоративном чашицом. Чашица обликом подсећа на лампион. Почињу да сазревају крајем лета и у рану јесен. У плодовима се налази велики број беличастих семенки.[1][4]

Љоскавац, цела биљка са зрелим плодовима у чашицама
Плод љоскавца без чашице

Услови станишта[уреди]

Љоскавац расте као коровска врста по пољима и виноградима, уз грмље, на ободима и унутар светлијих шума, поред путева и плотова. Може расти на скоро свим положајима, али му највише одговара кречњачка подлога са довољно влаге и осунчани и полусеновити положаји.[1][5]

Употреба[уреди]

Љоскавац је познат као самоникло воће, лековита биљка, а понекад се може срести и у вртовима, као декоративна врста. Боја плода потиче од каротеноида физалиена. У бобицама га има 0,005 мг у 100 г, а у чашици око 250 пута више. У чашици има изузетно много витамина C, више од 800 мг у 100 г, док га у бобицама има најмање 100 мг (по неким ауторима и до 400 мг[1]). У бобицама има лимунове киселине (од које потиче њихов пријатан и освежавајући укус), шећера и врло мало недовољно испитаног алкалоида.[4]

Бобице љоскавца су слаткасто киселкастог укуса, али по мало горке. Сочне су и укусне и некада су их, као окрепљујућу, самониклу посластицу радо користили земљорадници и чобани. Иако је данас и даље веома распрострањена, ретко се користи за исхрану.[2] Могу се јести сирове, само треба пазити да не дођу у додир са мехурастом чашицом која је, као и сви други делови биљке осим плода, отровна (и незрели плодови могу садржати веома мале количине отровних материја, па неки аутори сматрају да одрасла особа не би требало дневно да конзумира више од 30 бобица). Сирове бобице користе се са шећером, као састојак воћних салата. Од њих се могу справљати укусни џемови и компоти, или се додају различитим посластицама. Нагорак укус губи се када се свеже бобице замрзну.[1]

Љоскавац се од давнина користи у народној медицини као лековито средство. Употребљава се зрео плод без чашице, ређе цела биљка (Alekengi fructus et herba). за справљање лековитих средстава користе се суви плодови, који се суше попут осталог воћа. Моћан је диуретик и вековима се употребљава за лечење мокраћних путева, камена у бубрезима и гихта. Делује и као лаксатив.[4]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Већина врста из породице помоћница расте од тропског до умереног појаса Средње и Јужне Америке. Од око 25.000 врста у нашој земљи расте тек 20-ак. Помоћнице су карактеристичне по великом броју отровних врста, али и врста од великог економског значаја, какав је дуван, али и неке од најчешће гајених јестивих биљака − парадајз, паприка и кромпир.[1]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Grlić (1986). стр. 260−261.
  2. 2,0 2,1 Медовић, Александар. „Љоскавац (Physalis alkekengi L.)”. Археоботаничка башта Музеја Војводине. Музеја Војводине. Приступљено 7. 12. 2016. 
  3. ^ „Taxon: Physalis alkekengi L.”. U.S. National Plant Germplasm System. Приступљено 8. 12. 2016. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Туцаков (1984). стр. 319−320.
  5. ^ „Physalis Alkekengi - L.”. Plants For A Future. Приступљено 8. 12. 2016. 

Литература[уреди]

  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". (COBISS.SR 29347079)
  • Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад. (COBISS.SR 38154759)
  • Grlić, Ljubiša (1984). 99 jestivih i otrovnih boba. Zagreb: Prosvjeta. (COBISS.SR 27451399)

Спољашње везе[уреди]