Љубомир Јоксимовић
Љубомир Јоксимовић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1848. |
| Место рођења | Обреновац |
| Датум смрти | 21. јун 1920. |
Љубомир Јоксимовић (Обреновац, 1848 - Обреновац, 21. јун 1920) био је књижар, издавач, народни посланик. Пошто је рођен у сиромашној породици, није могао да се редовно школује. Радио је у Ваљеву као судски деловођа и истовремено био секретар Трговачко-занатлијског одбора (1882). Потом је био књижар у Обреновцу и члан привремене управе обреновачких трговаца (1891). Прешао је у Београд 1898. и био државни књижар. Биран је за народног посланика Ваљевског округа (1888, 1890 -1895), секретара Скупштине Краљевине Југославије и председника Обреновачке општине. Одликован је Таковским крстом петог реда.[1]
Живот и дело[уреди | уреди извор]
Дете сиромашних родитеља, Јоксимовић се није могао школовати. Међутим, био је бистре памети, учио је школу живота, прилазећи интелигентним људима. Читао је доста. Иако је у Народној Скупштини било доста посланика са факултетском спремом и са виших стручних школа, Јоксимовић је редовно биран за скупштинског секретара. Досетљив, радо је у говору правио шале, лепе и пријатне. Његови говори у Народној скупштини испреплетани су досеткама на рачун опозиције. Нико се није љутио на те његове досетке, јер у њима није било увреда. Радикалној странци Љуба Јоксимовић је још као младић пришао за време живота Светозара Марковића. Започео је штампање дела Светозара Марковића и Живојина Жујовића, али је слаб одзив читалачке публике прекинуо штампање ових дела.[2]
Прештампао је дела Љубе П. Ненадовића, што је био његов највећи и најбољи издавачки посао.[3]
Књижара Љубе Јоксимовића[уреди | уреди извор]
Јоксимовићева књижара била је као нека касина, у коју су радо и често свраћали највиђенији политичари, књижевници, професори и учитељи. Ту су се могли видети поред напредњака Милоша Глишића, социјалиста Драгиша Лапчевић, либерал Мата Карамарковић, па радикали: Пашић, Пачу, Велимировић и други. Љубина књижара била је неутрално политичко земљиште, на које су наилазили људи свих политичких праваца. Ту се говорило отворено, искрено о свим политичким питањима, а без препирки и заоштрености. Љуба се умео наћи у вршењу домаћинске дужности. Нико није отишао из његове књижаре љут или увређен. [2]
Књижара Љубе Јоксимовића имала је радикално обележје, али је сваки купац био лепо дочекан и услужен. Ученици, старији гимназисти и студенти радо су свраћали јер је Љуба Јоксимовић уз лепо понашање и промишљене разговоре увек имао какву добру књигу да препоручи па и ону коју није имао тренутно у својој књижари. У познијим годинама, када је готово престао да ради у књижари, биран је за кмета општине града Београда. На том положају је својим трудом и разборитошћу задобио међу Београђанима велики број поштовалаца.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Попов, Чедомир (2009). Српски биографски речник. Нови Сад: Матица српска. стр. 709. ISBN 978-86-7946-037-0.
- ^ а б Лазаревић, Лука (1933). Мали поменик. Београд: Планета. стр. 140—141.
- ^ а б Старчевић, Велимир (1997). Старо српско књижарство. Београд: Просвета. стр. 73—74. ISBN 978-86-07-01122-3.
