Обреновац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Обреновац
Obrenovac orthodox church.jpg
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Србија
ГрадБеоград
ОпштинаОбреновац
Становништво
 — 2011.Раст 25429
Географске карактеристике
Координате44°39′08″ СГШ; 20°12′00″ ИГД / 44.652333° СГШ; 20.2° ИГД / 44.652333; 20.2Координате: 44°39′08″ СГШ; 20°12′00″ ИГД / 44.652333° СГШ; 20.2° ИГД / 44.652333; 20.2
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина76 м
Обреновац на мапи Србије
Обреновац
Обреновац
Остали подаци
Поштански број11500
11503
Позивни број011
Регистарска ознакаBG

Обреновац је градско насеље у градској општини Обреновац у граду Београду. Налази се на ушћу реке Колубаре у реку Саву, недалеко од главног града. Обреновац је кроз своју историју претрпео спаљивање и многобројне поплаве. Једно од паљења било је 1815. године после Битке на Палежу. Поседује преко четири основне школе и три средње. Једна од њих је надалеко позната Гимназија у Обреновцу која има традицију дугу преко деведесет година. Добио је име указом кнеза Милоша од 7. децембра 1859. године, старо име је било Палеж.[1] Према попису из 2011. било је 25429 становника. Обреновац је један од главних пословних центара Србије, првенствено због два гиганта за производњу енергије, ТЕ Никола Тесла I и II, који снабдевају Србију са преко 60% електричне енергије.

Историја[уреди]

Први помени и први период османске власти (крај 17. века-1718)[уреди]

Није познато када је Палеж основан. Верује се да је основан за време османске власти, и могуће је да је поникао у слично време када и Уб (почетком 18. века), будући да је служио истој сврси (чувању комуникација између Београда и Шапца).[2] На картама Бакома Кантелија и још једног непознатог аутора из 1689. године Палеж није уцртан. Тек једна безимена карта настала око 1700. године има уцртано насеље Palos на Колубари. Друга карта која означава Палеж, и то као паланку (Palanca Paleche), носи име Околина Београда (Les environs de Belgrad). Њу је на лицу места цртао француски инжењер Де Масар и цртана је између 1696. и 1698. године, а објављена у Паризу 1717. године. На њој је, вероватно грешком, Палеж приказан на супротној страни СавеСрему).[3]

Период хабзбуршке управе (1718—1739)[уреди]

Пожаревачким миром (21. јула 1718) предели између Саве, Дрине, Западне Мораве, Тимока и Дунава припали су Хабзбуршкој Монархији. Хабзбуршка администрација је формирала Привремену војну управу у Београду, која је управљала новоосвојеном облашћу, подељеном у петнаест војних дистриката, међу којима се налазио и Палешки дистрикт.[4]

Привремена војна управа у Београду замењена је 1720. администрацијом новооснованог Краљевства Србије. За провизора Палешког дистрикта тада је постављен Јохан Георг Штромајер. Њему су били потчињени ишпан и два иберрајтера.[5]

Године 1721. је објављен попис Краљевства Србије. Подаци о самом Палежу нису доступни, али су доступни подаци о Палешком дистрикту.

Палешки дистрикт према попису из 1721.[6]
категорија износ
сесија (домаћинстава) 362
турских сесија 0
ожењене браће са уделом у домаћинству 51
неожењене браће са уделом у домаћинству 10
ожењених синова са уделом у домаћинству 3
ухлебљених синова изнад 12 година 27
ухлебљених синова испод 12 година 282
кћери изнад 12 година 12
кћери испод 12 година 199
укућана 28
ожењених синова са уделом у домаћинству 34
коња 111
ждребади 51
волова за вучу 348
крава за мужу 526
трогодишње јунади 115
двогодишње јунади 383
телади 472
свиња 1505
прасади 1057
крмача 274
оваца 383
сопствених орезаних винограда најбоље класе 190,5
сопствених орезаних винограда средње класе 0
сопствених орезаних винограда најгоре класе 40,5
новозасађених орезаних винограда 24
турских орезаних винограда најбоље класе 0
турских орезаних винограда средње класе 0
турских орезаних винограда најгоре класе 0
сопствених јутара пшенице 405,5
турских јутара пшенице 0
јутара кукуруза 6
сопствених јутара јечма или зоби 96
турских јутара јечма или зоби 0
сопствених јутара кукуруза 300
турских јутара кукуруза 0
сопствених јутара боба или проса 24,5
турских јутара проса 0
јутара дувана 0
новозаузетих јутара 230
јутара новозаметнутих кошница 2459
млинова на сувом 0
сопствених млинова на води 19
турских млинова на води 0
казана за ракију 3
удовица са имовином 4
сопствених ливада 481
турских ливада 0
сопствених, заузетих дућана 0
сопствених, празних дућана 0
турских, заузетих дућана 0
турских, празних дућана 0
гостионица 0
касапница 0

У то време су почели напори да се Београд обнови и измени по западноевропском моделу. Због тога је дрво постало изузетно тражен материјал. За шумарског надгледника за области Шапца и Палежа је 8. јуна 1722. постављен Матузалем Унгар, са годишњом платом од 100 форинти.[7] Између 1724. и 1726. управо је из Палежа допремана највећа количина грађевинског дрвета за Београд. У те три године је превезено 47.549 хвати дрвне грађе. За тај посао новац су добијали: Петар Херцеговић, Мисрарош Јанош, Тос Мишко, Мандор Јошка, Антон Холонеса, Ноит Хечи, Срабо Марти, Верес Јанош, Ханс Вебер, Отруба Марчи и Кечкемет Андраш.[8]

Палешки дистрикт је био први у Краљевству Србији по пчеларству. На име десетка на мед становници овог дистрикта су 1722. године платили 362 форинте и 12 крајцара.[9]

Једна од испостава Главне царинске управе Краљевства Србије налазила се у Палежу. Ова царинарница, уз београдску, била је једина у Србији која је имала независно чиновништво.[10] Цариник и одговорни за речни саобраћај на почетку хабзбуршке управе био је Јохан Георг Михалис са платом од 150 форинти годишње.[11] Као управник царине 1730. године помиње се ишпан Адам Ердељи.[12] Током 1730/1731. царина у Палежу тражила је поправку државног преноћишта у ком су боравили њени службеници.[13] Године 1732. управник палешке царине био је Ернст Хекел.[12]

Накнада Главној царинској управи за речни превоз од Београда до Палежа стајала је 2,40 форинти.[14]

Иако нису имали дозволу власти да се населе у унутрашњост Краљевства Србије, Јевреји су то ипак чинили. Њихово присуство забележено је и у Палежу.[15] Палеж су насељавали и римокатолици: према извештају београдских капуцина из 1726. године у Палежу је било 30 римокатолика.[16] Према извештају из 1738. године, који је сачинио београдски бискуп Франц Антон фон Ваграјн, у Палежу је боравило 36 римокатолика.[17]

Други период османске власти (1739—1804)[уреди]

Београдским миром (18. септембра 1739) територија хабзбуршке Србије је поново потпала под османску власт. Палеж је постао део Смедеревског санџака.

Током овог периода Палеж, као паланка, је имао посаду од 80 војника, по 40 мустахфиза и фарисана.[18] Оволики број сталних стражара био је стратешким положајем Палежа на путу Београд-Шабац.[19] Диздар Палежа се помиње свега једном, али са чак 10 службеника, неуобичајено великим бројем за тадашње прилике.[20]

На хабзбуршким картама 1778. године се први пут јављају Велики и Мали Палеж. Према истој карти, Велики Палеж је био насеље које су чиниле две целине. Од те до 1791. године све карте показују два Палежа, с тим да је Велики Палеж уцртаван на самој левој обали Колубаре, док је Мали Палеж уцртаван или на левој обали Тамнаве или у њеној близини. Једна хабзбуршка карта из 1788. године има код Великог Палежа уцртан Манастир Палеж (Kloster Palesch). Друга карта, из 1791. има уцртан знак за цркву или манастир на самом месту Великог Палежа, вероватно грешком.[21]

За разлику од хабзбуршких карата, хабзбуршки обавештајци с краја 18. века поменули су само један Палеж, који означавају као село (Dorf Palesch) или варош (Markt Palesch). У извештају потпоручника Јозефа Паула Митесера из 1784. године, Палеж је имао 21 турску кућу и 1 сасвим трошну џамију. Поред саме реке налазиле су се две поприлично добро очуване зграде, кафана и штала за 50 коња. Турске куће су биле сасвим трошне и нису личиле на оне у другим варошима и биле су мање простране, изузев 2-3. Према истом извештају, место се налазило између Колубаре и Тамнаве, у равници обраслој жбуњем; њиме се, према Митесеру, с мислођинских висова може лако доминирати. Међутим, на путу према Стублинама, Митесер је поменуо Палеж као Велики Палеж, што вероватно значи да је знао и за постојање Малог Палежа. Исте године је Палежом прошао и заставник Иван Перетић. Он је забележио да је Палеж имао 24 турске куће и 1 џамију, те да је варош била у лошем стању. Оба наведена обавештајца су забележила да су Колубаром од Палежа до Саве могли пловити бродови исте величине као они на Сави.[22]

Хабзбуршки картографски материјал даје још нешто података. Карта из 1778. приказује да је Велики Палеж имао 2 сокака који су се укрштали код центра насеља, док је Мали Палеж имао само један сокак који се пружао кроз цело насеље, док је други велики сокак ишао само западном половином насеља, завршавајући се укрштањем са главним сокаком. Велики Палеж је имао уцртаних 20 кућа, док је Мали Палеж имао 16. Карта из 1788. показује само један велики сокак у Великом Палежу, који је ишао дужином насеља и на ком се налазила џамија, готово на самој обали Колубаре. Мали Палеж је имао такође само један велики сокак, који је ишао дужином насеља. Према карти, Велики Палеж је имао 30 кућа, а Мали 21. Уколико су ове карте прецизне у размери, Велики Палеж је био дуг 560, а широк 320 m. Мали Палеж је био дуг 240 m. Раздаљина између два насеља била је 1360 m, а раздаљина између Великог Палежа и ушћа Колубаре у Саву је износила 2640 m.[22]

Према Мемоарима Матеје Ненадовића, по избијању рата између Османског царства и Хабзбуршке монархије 1787. године, кнез Алекса Ненадовић је добио наредбу од ваљевских Турака да обезбеди страже на Сави између Палежа и Ушћа, добивши оружје за 100 људи. У исто време је, према Мемоарима, муслиманско становништво Палежа избегло из града према Ужицу, Соколу и Босни.[23]

У оквиру сукоба између јаничара с простора Смедеревског санџака и султанових трупа, заповедник јаничара Кара Хасан је 1792. победио војску послату из Босанског ејалета код Палежа.[24]

Демографија[уреди]

У насељу Обреновац живи 18873 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 38,2 година (37,2 код мушкараца и 39,2 код жена). У насељу има 7752 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,01.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија[25]
Година Становника
1948. 4.677
1953. 5.478
1961. 6.991
1971. 13.141
1981. 16.821
1991. 22.180 21.664
2002. 23.620 24.294
2011. 25.429
Етнички састав према попису из 2002.‍[26]
Срби
  
22.074 93,45 %
Роми
  
364 1,54 %
Црногорци
  
208 0,88 %
Југословени
  
142 0,60 %
Хрвати
  
82 0,34 %
Македонци
  
75 0,31 %
Румуни
  
36 0,15 %
Муслимани
  
28 0,11 %
Бугари
  
22 0,09 %
Мађари
  
17 0,07 %
Руси
  
14 0,05 %
Словенци
  
10 0,04 %
Бошњаци
  
10 0,04 %
Албанци
  
9 0,03 %
Горанци
  
6 0,02 %
Буњевци
  
4 0,01 %
Украјинци
  
3 0,01 %
Немци
  
2 0,00 %
Чеси
  
1 0,00 %
Словаци
  
1 0,00 %
Русини
  
1 0,00 %
непознато
  
228 0,96 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Познати Обреновчани[уреди]

Јавни градски саобраћај[уреди]

Јавни градски саобраћај у Обреновцу обавља се аутобусима СП Ласта и СП Банбус, унутар интегрисаног тарифног система. Систем линија има два подсистема, локалне линије, које почињу и завршавају се на територији општине Обреновац, као и три приградске линије, које повезују Обреновац са Београдом:

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Лепосава Цвијетић: „Обреновац на преласку из 19. у 20. век — становништво и привреда“. pp. 61, у часопису „Гласник“, број 32, 1998. године, издаје Историјски архив Ваљево.
  2. ^ Павловић, Љубомир (1998). Антропогеографија Ваљевске Тамнаве. Лајковац-Уб: Бели&Бане. стр. 389. 
  3. ^ Новаковић, Реља (1987). „Обреновац и околина на старијим картама и плановима”. Годишњак града Београда. XXXIV: 66. 
  4. ^ Ђорђевић, Милош (2013). "Краљевина Србија" 1720-1739. Докторска дисертација. Ниш: Универзитет у Нишу. стр. 3—4. 
  5. ^ Ђорђевић, Милош (2013). "Краљевство Србија" 1720-1739. Докторска дисертација. Ниш: Универзитет у Нишу. стр. 25. 
  6. ^ Langer, J. (1889). Serbien unter Kaiserlichen Regierung 1717-1739. Wien. стр. 238—240. 
  7. ^ Ђорђевић, Милош (2013). "Краљевство Србија" 1720-1739. Докторска дисертација. Ниш: Универзитет у Нишу. стр. 76—77. 
  8. ^ Ђорђевић, Милош (2013). "Краљевина Србија" 1720-1739. Докторска дисертација. Ниш: Универзитет у Нишу. стр. 80—81. 
  9. ^ Ђорђевић, Милош (2013). "Краљевство Србија" 1720-1739. Докторска дисертација. Ниш: Универзитет у Нишу. стр. 74. 
  10. ^ Свирчевић, Мирослав (2011). Локална управа и развој модерне српске државе. Од кнежинске до општинске самоуправе. Београд: Балканолошки институт САНУ. стр. 32. 
  11. ^ Ђорђевић, Милош (2013). "Краљевство Србија" 1720-1739. Докторска дисертација. Ниш: Универзитет у Нишу. стр. 87. 
  12. 12,0 12,1 Ђорђевић, Милош (2013). "Краљевство Србија" 1720-1739. Докторска дисертација. Ниш: Универзитет у Нишу. стр. 174. 
  13. ^ Ђорђевић, Милош (2013). "Краљевство Србија" 1720-1739. Докторска дисертација. Ниш: Универзитет у Нишу. стр. 182. 
  14. ^ Ђорђевић, Милош (2013). "Краљевство Србија" 1720-1739. Докторска дисертација. Ниш: Универзитет у Нишу. стр. 181. 
  15. ^ Ђорђевић, Милош (2013). "Краљевство Србија" 1720-1739. Докторска дисертација. Ниш: Универзитет у Нишу. стр. 73. 
  16. ^ Милошевић, Ана Р. (2016). Визуелна култура Србије под аустријском влашћу (1718—1739). Докторска дисертација. Београд: Универзитет у Београду. стр. 27—28. 
  17. ^ Милошевић, Ана Р. (2016). Визуелна култура Србије под аустријском влашћу (1718—1739). Докторска дисертација. Београд: Универзитет у Београду. стр. 45. 
  18. ^ Павловић, Мирослав (2016). Војно-административно уређење Смедеревског санџака 1739-1788. Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. стр. 211. 
  19. ^ Павловић, Мирослав (2016). Војно-административно уређење Смедеревског санџака 1739-1788. Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. стр. 219. 
  20. ^ Павловић, Мирослав (2016). Војно-административно уређење Смедеревског санџака 1739-1788. Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. стр. 242. 
  21. ^ Новаковић, Реља (1986). „Обреновац и околина на старијим картама и плановима”. Годишњак града Београда. XXXIV: 68. 
  22. 22,0 22,1 Новаковић, Реља (1987). „Обреновац и околина на старијим картама и плановима”. Годишњак града Београда. XXXIV: 68—69. 
  23. ^ Ненадовић, Матија. „Мемоари, I”. Викиизворник. Приступљено 17. 2. 2019. 
  24. ^ Гавриловић, Славко, ур. (1986). Историја српског народа. 4/1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 404. 
  25. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  26. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  27. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]

мапе и карте[уреди]