Људи говоре
| Људи Говоре | |
|---|---|
 Насловна страна првог издања | |
| Настанак и садржај | |
| Аутор | Растко Петровић |
| Земља | Краљевина Југославија |
| Језик | српски језик |
| Жанр / врста дела | роман, путопис |
| Издавање | |
| Датум | 1931. |
| Текст | „Људи Говоре“ (Викизворник) |
„Људи Говоре“ су прозно књижевно дело српског авангардног књижевника Растка Петровића објављено 1931. То је уједно и последње Петровићево књижевно остварење објављено за живота. У складу са авангардном поетиком ово дело је жанровски дифузно и у себи садржи елементе кратког лирског романа, путописа и есеја. Петровић већ у кратком уводу књиге наговештава њене суштинске особености, њену генезу, предмет и форму, а посредно и значење и поруку. Из увода се види, а касније се током читања на више места потврђује, да је дело настало спонтано, да се рађало управо у тренуцима доживљаја, у самом догађању, односно да је писање дела било продужавање непосредног, аутентичног догађаја.[1]
„Људи Говоре“ се састоје из три дела. У првом делу главни јунак, који је обликован аутобиографски, одлази на острво на једном језеру, где се упознаје са животом и становницима на њему. Сутрадан одлази на другу обалу и обилази градић, да би се истог дана вратио у рибарско насеље одакле је кренуо свој обилазак. Други део описује долазак истог путника на исто место након годину дана, где открива нове детаље међу људима и у простору. Трећи део је есејистички и лирски интониран и у њему су представљене рефлексије и осећања у виду непосредног доживљаја стварности путника загледаног у природу и обузетог гласовима из даљине.
Предмет „Људи говоре“, како је Петровић записао у уводу, нису ни грађевине ни предели као у класичном путопису, већ оно што се непосредно догађало пред њим, то јест оно што су људи говорили око њега, што је на први поглед једноставно и готово банално, а што у суштини испуњава свакодневни живот људи и универзума, како бележи у уводу.[2] Књижевна критика је похвално писала о овом прозном делу. Милан Богдановић је у тескту из 1931. истакао да је писац успео да постигне тежак резултат да општа стања пружи живописно.[3], док ће Марко Ристић закључити да су „Људи говоре“ са чисто уметничког гледишта Растково најскладније, у извесном смислу најзавршеније дело.[4] Дело је временом добило статус класика српске књижевности, и саставни је део лектире за трећи разред средњих школа у Србији.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Недић 2002, стр. 93.
- ^ Недић 2002, стр. 94.
- ^ Богдановић 1961, стр. 400.
- ^ Ристић 1962, стр. 463.
Литература[уреди | уреди извор]
- Недић, Марко (2002). „Растко Петровић“ поговор у књизи: Р. Петровић, „Људи говоре“. Београд: Гутенбергова Галаксија.
- Ристић, Марко (1962). „Напомене” у књизи: Растко Петровић, Избор II. Нови Сад, Београд.
- Богдановић, Милан (1961). „Растко Петровић” у књизи: Стари и нови, књига 3. Београд: Просвета.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
