Људи говоре

Из Википедије, слободне енциклопедије
Људи Говоре
LjudiGovore.jpg
Насловна страна првог издања
Настанак и садржај
Аутор Растко Петровић
Земља Краљевина Југославија
Језик српски језик
Жанр роман, путопис
Издавање
Датум
издавања

1931.

Људи Говоре“ су прозно књижевно дело српског авангардног књижевника Растка Петровића објављено 1931. То је уједно и последње Петровићево књижевно остварење објављено за живота. У складу са авангардном поетиком ово дело је жанровски дифузно и у себи садржи елементе кратког лирског романа, путописа и есеја. Петровић већ у кратком уводу књиге наговештава њене суштинске особености, њену генезу, предмет и форму, а посредно и значење и поруку. Из увода се види, а касније се током читања на више места потврђује, да је дело настало спонтано, да се рађало управо у тренуцима доживљаја, у самом догађању, односно да је писање дела било продужавање непосредног, аутентичног догађаја.[1]

„Људи Говоре“ се састоје из три дела. У првом делу главни јунак, који је обликован аутобиографски, одлази на острво на једном језеру, где се упознаје са животом и становницима на њему. Сутрадан одлази на другу обалу и обилази градић, да би се истог дана вратио у рибарско насеље одакле је кренуо свој обилазак. Други део описује долазак истог путника на исто место након годину дана, где открива нове детаље међу људима и у простору. Трећи део је есејистички и лирски интониран и у њему су представљене рефлексије и осећања у виду непосредног доживљаја стварности путника загледаног у природу и обузетог гласовима из даљине.

Предмет „Људи говоре“, како је Петровић записао у уводу, нису ни грађевине ни предели као у класичном путопису, већ оно што се непосредно догађало пред њим, то јест оно што су људи говорили око њега, што је на први поглед једноставно и готово банално, а што у суштини испуњава свакодневни живот људи и универзума, како бележи у уводу.[2] Књижевна критика је похвално писала о овом прозном делу. Милан Богдановић је у тескту из 1931. истакао да је писац успео да постигне тежак резултат да општа стања пружи живописно.[3], док ће Марко Ристић закључити да су „Људи говоре“ са чисто уметничког гледишта Растково најскладније, у извесном смислу најзавршеније дело.[4] Дело је временом добило статус класика српске књижевности, и саставни је део лектире за трећи разред средњих школа у Србији.

Референце[уреди]

  1. Недић (2002). стр. 93.
  2. Недић (2002). стр. 94.
  3. Богдановић (1961). стр. 400.
  4. Ристић (1962). стр. 463.

Литература[уреди]

  • Недић, Марко (2002). „Растко Петровић“ поговор у књизи: Р. Петровић, „Људи говоре“. Београд: Гутенбергова Галаксија. 
  • Ристић, Марко (1962). „Напомене” у књизи: Растко Петровић, Избор II. Нови Сад, Београд. 
  • Богдановић, Милан (1961). „Растко Петровић” у књизи: Стари и нови, књига 3. Београд: Просвета. 

Спољашње везе[уреди]