Александар Гротендик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Александар Гротендик
Alexander Grothendieck.jpg
у Монтреалу, 1970
Датум рођења (1928-03-28)28. март 1928.
Место рођења Берлин
Немачка
Датум смрти 13. новембар 2014.(2014-11-13) (86 год.)
Место смрти Сент Лизије
Француска
Поље математика
Школа Универзитет у Монпељеу, Универзитет у Нансију
Институција Институт напредних студија
Ученици Пјер Делињ
Познат по Алгебарска геометрија, Шема (математика)
Награде Филдсова медаља, Крафордова награда (одбио)

Александар Гротендик (франц. Alexander Grothendieck; 28. март 192813. новембар 2014) био је француски математичар, заснивач модерне алгебарске геометрије. Његов истраживачки интерес је био и у комутативној алгебри, хомолошкој алгебри, теорији снопова, теорији категорија и у функционалној анализи. Познат по ставу да објекте треба посматрати у релацији са другим објектима, а не појединачно (Гротендиков релативни поглед).

Биографија[уреди]

Рођен је у Берлину. Отац му је био украјински револуционар јеврејског поријекла Александар Саша Шапиро, док је мајка Јоана Гротендик била из протестантске њемачке породице, новинарка и такође заговорник анархистичких идеја. 1933. су отац, а ускоро и мајка напустили Њемачку из страха од нацистичког прогона и касније отишли у Шпанију у којој је у то вријеме трајао грађански рат. Александра је у Хамбургу одгајао лутерански свештеник Вилхелм Хидорн. 1939. се Александар придружио мајци у Француској гдје су у почетку живјели у избјегличким камповима. Други свјетски рат су провели у Шамбон сир Лињону гдје је Александар завршио средњу школу.

Математичка каријера[уреди]

Послије рата је студирао математику у Монпељеу. Неупознат са радом других, открио је наново Лебегову мјеру. Студије је наставио у Паризу 1948, али је на савет Картана и Вејла прешао у Нанси гдје је 1953. добио докторат на пољу функционалне анализе под менторством Лорена Шварца и Жана Дидјона. У то вријеме био је један од светски познатих стручњака за тополошке векторске просторе.

1957. је почео рад у алгебарској геометрији и хомолошкој алгебри. Од 1958. је радио на Институту напредних студија, гдје је и водио свој чувени семинар. У свом златном периоду остварио је неке од фундаменталних резултата у алгебарској геометрији, теорији бројева, топологији, теорији категорија и комплексној анализи. Својим чисто алгебарским доказом Риман-Рохове теореме поставио је темеље данас познате К-теорије. 1958. је увео појам шеме, која је постала главна тема у модерној алгебарској геометрији. Шеме су третиране у познатом дјелу Елементи алгебарске геометрије. Увео је такозвану етал кохомологију за шеме, кристалин кохомологију и алгебарску де-Рам кохомологију. Оснивач је и теорије топоса. Дао је алгебарску дефиницију фундаменталне групе за шеме, те многих других структура битних за категоријску теорију Галоа.

Имао је радикална антимилитарна схватања и 1970. напушта научну заједницу када је сазнао да маргинални дио прихода Института напредних студија долази од француске војске. Почео је да се бави писањем о спиритуализму и полако смањио истраживања у математици. Коначно се повукао 1988. и 1991. прешао на нову адресу у Пиринеје, непознату широј заједници. Умро је у Сент Лизеју 2014. године.