Антоније Велики

С Википедије, слободне енциклопедије
Свети Антоније Велики
Велики, Ава
StAnthony.jpg
Коптска икона
Датум рођења251.
Место рођењаСело Кома близу Хераклеје
Датум смрти17. јануар 357. (105 год.)
Место смртиЕгипатска пустиња
Поштује се управославна црква, католичка црква, англиканска црква, лутеранство
Главно светилиштеМанастир светог Антонија у Египту
Празник30. јануара по јулијанском, 17. јануара по грегоријанском календару.

Преподобни Антоније Велики или Ава Антоније био je хришћански аскета који је живео у Египту у 4. веку. Сматра се оцем пустињачког (отшелничког) монаштва и хришћанског монаштва уопште.

Младост[уреди | уреди извор]

Антоније је рођен око 251. године у селу Коми, близу Хераклеје у горњем Египту. Младост је провео у Александрији. Имао је богате родитеље који су били побожни коптски хришћани и одрастао је у благостању и изобиљу. Од раног детињства његова тиха природа одаљавала га је од друге деце и дечје игре, задржавајући га у дому код побожних родитеља који су га брижљиво чували и с којима је често одлазио на богослужења у цркву и волео да му читају поучне књиге.[тражи се извор] Није похађао школу, па никад није научио читати ни писати. Кад је имао осамнаест година, умрли су му и отац и мајка, оставивши му у наследство све своје богатство.

По смрти родитеља, он је, као старији, био дужан да преузме управљање домаћинством и издржавање малолетне сестре.[1]. Међутим, он је пожелео да напусти све. У тој одлуци су га учврстиле речи Светог писма: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу.“ (Мт.19,21). Aнтoније je зaхвaћeн Свeтим Духом дословно схвaтио и нa сeбe примeнио оно што je у цркви чуо. Рaздeлио je своj посeд мeштaнимa, око три стотинe jутaрa плоднe зeмљe. Мaњи део je зaдржaо зa сeбe и зa своjу сeстру. Aли то ниje дуго трajaло jeр je следећом приликом у цркви чуо рeчи: „Нe бринитe сe зa сутрa.“ (Мт 6,34) пa je и то мaло рaздeлио, a сeстру повeрио побожним дeвицaмa. У двадесетој години живота, Антоније је разделио своје богатство сиромасима и отишао у египатску пустињу.[1]

Ко хоће да се спасе нека не остаје у дому своме и у граду у коме је грешио. Не треба посећивати родитеље и рођаке по телу, будући да је то штетно по душу и нарушава плодове живота.[2]

Подвижништво[уреди | уреди извор]

Антоније је у почетку свога подвижништва често обилазио пустиножитеље који су живели сличним животом. Гледајући њихове подвиге и врлине, и сам се трудио да их достигне. На тај начин он је, како каже Атанасије, „слично мудрој пчели са свих страна сабирао духовни мед, слажући га у своје срце као у кошницу“.[3] Од једног се учио уздржавању од хране, спавању на голој земљи и дуготрајном бдењу, од другога неуморној молитви, пажњи према помислима и богомислију, од трећег трудољубљу, верности правилима и трпљењу, док је од свих заједно примао исти дух вере у Христа.[1] Он је настојао да у себи сабере све оно чим се сваки од духовника које је срео одликовао понаособ.

Осамљен, провео је многе године живећи у гробници ван села. Његов дан се састојао од дрводељства, молитве и размишљања о поукама свето Писма. До њега је понекад долазио пријатељ из села, који му је доносио хлеб и со у замену за рукодеље. Он сам би понекад одлазио старцима или до сеоске цркве на богослужење, углавном на литургију. „Он је измишљао све строже облике подвижничког опита, сваким даном постајући све уздржљивији. Као да је свагда тек започињао, додајући нову силу ревности. (...) Његова храна је била хлеб и со, пиће вода, а време обеда залазак сунца. Често би по два или више дана остајао без хране. (...) Већином је спавао на голој земљи, која му је служила као постеља. Себи није дозвољавао мазање уљем, купање и друге угодности да се тело не би разнежило“.[4]

Искушења[уреди | уреди извор]

Искушење светог Антонија (Félicien Rops, La tentation de Saint Antoine, 1878.)
Борба светог Антонија са демонима (15. век).

Антоније је говорио о својој борби са демонима, односно са мислима које су га искушавале. У почетку су га највише мучиле мисли о бескорисном напуштању богатства и света, а посебно о сестри без подршке, збринутости и утехе.[1] Често није спавао по читаву ноћ. Овакве мисли савладао је вером да је све остављено ништавно у поређењу са бесконачним блаженством које Бог даје подвижницима.

Стицање новца и његово издашно коришћење сматрај краткотрајном маштаријом. Јер, каква је корист стицати оно што се не може понети у духу? Није ли боље стицати оно што можемо понети са собом: благоразумност, правичност, мудрост, храброст, расуђивање, љубав, веру, безгневље и гостољубивост?

Мучила су га и искушавања телесном похотом, и ноћу и дању. Борба је била тако жестока и дуготрајна да није могла да се сакрије од других. Долазиле су му нечисте мисли, које је одбијао молитвом, а распаљене удове је хладио постом, бдењем и замарањем. Ђаво је често ноћу на себе узимао женски изглед, нагонећи га на грех.[1]

Након свих искушења, које је прошао, враг му се јавио у лику малог црног дечака, понизно му говорећи: „Победио си ме“. Хтео је да га наведе да победу припише себи, чиме би пао у гордост. Међутим, Антоније га је питао: „Ко си ти?" Он је одговорио: „Ја сам дух блуда који изазива телесну похоту и подстиче на телесни грех. Преварио сам многе од оних који су дали завет целомудрености. (...) Ти си, пак, раскринкао све моје замке и све стреле поломио, тако да сам оборен“. Тада Антоније, погледавши без страха на њега, рече: „Бог је допустио да ми се јавиш црн - ради обелодањења таме твојих зломисли, а као дечак - ради изобличења твоје немоћи. Због тога си и достојан сваког презира“. Од тих речи је нечисти дух нестао и више се није вратио.[1]

Живa прeдaja прeноси кaко су гa у нaпуштeноj гробници убрзо снaшла стрaховита искушења, коjа су гa физички измучила и прeтукла, aли гa нису дотукла. Немоћни да помислима искушавају душу која се очистила, демони се јављају у сну, настојећи да му нашкоде и поред његове добре намере. Демони су га физички нападали таквом силином да је Антоније после тих њихових напада изгледао као живи леш, немоћан да се помери од болова. Једном га је сабрат коjи je бринуо о њeму, кaд гa je нaшaо у гробници кaко лeжи бeз свeсти потпуно претучен, однео у сеоску цркву. Људи из околинe чувaли су му стрaжу. Усрeд ноћи Aнтоније сe освeстио и углeдaо позaспaлe приjaтeљe око сeбe. Jeдино je њeгов вeрни пријатељ остaо будaн уз њeгa. Aнтоније гa je усрдно молио дa гa однeсe нaтрaг и зaкључa jош jeдном у гробницу и тaко врaти њeговим искушењимa рекавши му „Носи ме опет на моје усамљено место“, изражавајући решеност да тамо настави своју борбу. Нeмоћaн дa устaнe и моли, лeжaо je ту бeспомоћно, док je гробницa свa подрхтaвaлa од утвaрa и дивљих животињa. Прeд Aнтонијевим очимa поjaвљивaли су сe лaвови, бикови, змиje, шкорпиони и силовито гa нaпaдaли. Aнтоније je остaо мирaн и нa њихово нaвaљивaњe сaмо би им добaцио: „Кaд бистe били jaки, био би довољaн сaмо jeдaн од вaс”. Ускоро нaкон тогa, гробницa коja сe из тeмeљa потрeслa, поново je утихнулa. Дeмони и звeри збуњeни су сe повукли и нeстaли, бол у тeлу je прeстaлa, отворио сe кров и гробницу je обaсјaло свeтло. Свeстaн дa имa виђeњe, Aнтоније je осeтио своje мирно дисaњe и упитaо: „Где си био, благи Исусе, где си био? Зашто ниси у почетку дошао да исцелиш ране моје?” - И би глас Христосов к њему, говорећи: „Антоније, овде бејах, али сам чекао да видим твоје јунаштво. Сада пак, пошто си се јуначки борио, увек ћу те помагати, и учинићу те чувеним у целоме свету.” Демонска искушења светог Антонија већ су вековима мотив за многобројне уметнике Запада.[1]

Онај ко живи у осамљености, слободан је од три борбе: од борбе језика, вида и слуха. Код њега једино остаје борба срца.[2]

Нaкон тe побeдe Божjи угодник Aнтоније, тежећи потпуној усамљености, без икаквих виђања и сусрета, прешао је у пустињу удаљену два-три дана пута од насељених места. Ту се настанио у напуштеном идолишту у коме се налазио бунар са водом, у близини Писпира. Било му je тaдa око тридeсeт и пeт годинa. Зли дух коjи je прeбивaо у тоj рушeвини нaстоjaо гa je протeрaти: „Одлaзи из нaшeг крaљeвствa! Шта рaдиш овдe у пустињи? Зaсигурно нeћeш издржaти нaшe нaвaљивaњe.” Прeстрaшeни Aнтонијеви посeтитeљи, коjи су могли чути буку и нeобичнe звуковe, одjeдном би примeтили дa нaд њимa прeвлaдaвa смирeн молитвeни глaс нa коjи би зaмукнулa свa букa: „Погaни мe окружишe, имeном их Господњим уништих” (Пс 67,2.3). Они који су хтели да крену његовим подвижничким стопама, пронашли су га и почели да му долазе. Антоније једном, желећи да буде сам са собом, није хтео да им отвори врата те су их ови развалили. У тоj тврђaви Aнтоније je живео двaдeсeт годинa, a око њe je свe вишe рaстaо броj оних коjи су били зaдивљeни њeговим нaчином животa. Од тих знaтижeљникa и зaнeсeњaкa нaстaли су први манастири по околним брeжуљцимa. Зa Aнтонијa je то знaчило нову aктивност. Тaко je нaкон двaдeсeт годинa зaтворничког животa, с пeдeсeт и чeтири годинe старости, изашaо из свог утврђења.[1]

Шта се са њим дешавало током његове осамљености, то нико не зна. Међутим, судећи по томе какав је изашао одатле, изгледа да се радило о времену његовог изграђивања духом. Дешавало се нешто слично као са гусеницом када се увије у ларву: нико је не види и она као да је замрла. Међутим, у своје време из ларве излеће прекрасан разнобојан лептир.[1]

Науковање[уреди | уреди извор]

Сусрет Антонија Великог и Павла Тивејског.
Кип светог Антуна Пустињака, Ново Село, Брач, Хрватска.

Антоније је временом израстао у правог духовног горостаса. Након времена изграђивања, он је изашао да служи верујућима, опремљен разним даровима светог Духа. Атанасије пише да је Бог светом Антонију дао снажну реч, која продире до дубина срца. Он је умео са таквом силом да говори да су многе војводе и грађани са значајним иметком, збацивали са себе све животне бриге и постајали аскете. Људи су му долазили да би чули реч истине и да би нашли духовно вођство. Пустињаци су се сабирали око Антонија и његова монашка заједница је све више расла.[5]

Пробудимо се из сна док се још налазимо у овом телу.

Прича се да је ава Антоније добио писмени позив од цара Константина (306-337) да дође у Цариград. Тада се он обратио Павлу Препростом са питањем: „Треба ли да идем?" Овај је одговорио: „Ако одеш, бићеш Антоније, а ако не одеш, бићеш ава Антоније“. Због таквог неодобравања путовања, он је спокојно остао на свом месту.[6]

Истражи и испитај, па ћеш увидети да начелници и властодршци имају власт само над телом, али не и над душом. То увек имај у виду. Стога се њима не треба покоравати уколико наређују убиство или неко друго безакоње и неправду на штету душе, па макар због тога и мучили тело. Јер, Бог је душу створио слободном и самовласном да чини добро или зло.[7]

Од његових ученика најпознатији су Павле Препрости и Макарије Египатски. Они су имали прилике да слушају беседе аве Антонија који је, излазећи из свог усамљеништва, понекад по читаву ноћ разговарао са онима који су се окупили ради поуке.[8] Међу старцима који су га посећивали били су ава Јосиф, ава Еленије из Сирије, Павле Тивејски и многи други. Једном приликом је Антоније ученицима наводио изреке из светог Писма, распитујући се за њихово значење. Свако је говорио како сам разуме, али је Антоније свима одговарао: „Не, ниси схватио“. На крају, он упита аву Јосифа: „Шта ти кажеш о тој изреци?" „Не знам“, одговори Јосиф. Тада Антоније рече: „Ава Јосиф је нашао пут рекавши: „Не знам"".

Он је подвижнике саветовао да не запостављају у потпуности своје тело, већ да му дају онолико колико му је потребно али ништа више од тога, јер је то прави начин на који душа остварује потпуну власт над телом.

Употребљавај најпростију и најјефтинију храну. Месо уопште немој јести.[2]

Антоније је духовно поучавао монахе о томе колико је ништаван овај свет у поређењу са славом будућег века. „Гледајући на свет, немојмо мислити да смо се одрекли нечега великог, будући да је и цела земља незнатна у односу на небо.“ Говорио им је о смислу живота на земљи сасвим једноставним, али снажним речима: „Живи као да ниси од овога света и имаћеш мир“. Антоније је понекад одлазио и у Александрију и на јавним местима проповедао Христа, након чега се враћао у самоћу својих планина.[5]

Свако ко жели да буде истински духован подвижник треба да се постара да се удаљи од бучне гомиле и да јој се не приближава, како би и телом и умом и срцем био изван смућења и људског вртлога.

Један младић, који је сматрао да не треба напуштати свет, говорити је Антонију: „Више вреди онај ко се подвизава у граду или селу и који испуњава све што је потребно за духовно савршенство“. Када га Антоније упита: „Где и како ти живиш?", он одговори: „Живим у дому родитеља, који ми све набављају. То ме избавља од брига и старања, те се непрестано бавим једино читањем и молитвом, не расејавајући дух ничим споредним“. Тада га Антоније опет запита: „Кажи ми, сине мој, да ли се ти жалостиш у њиховим жалостима и радујеш у њиховим радостима“. Он признаде да осећа и једно и друго. Тада Антоније рече: „Знај да ћеш и у будућем веку имати удео са онима са којима си у овом животу делио радост и жалост. За тебе је пут који си изабрао штетан не само због тога што се услед готово свакодневне промене животних случајности твој ум погружава у непрестане помисли о земаљском, већ и стога што те лишава плода који би стекао да се својим рукама трудиш око прехрањивања.”[9]

Премда није имао никакво световно образовање, Антоније је био изузетно мудар човек. Једном га неки филозоф упита: „Из каквих си ти књига поцрпио знање о високим истинама које проповедаш"? А ава Антоније не говорећи ни ријечи, једном руком показа на небо, а другом земљу.[10]

Грци иду у туђе крајеве и плове преко мора да би изучили науке, а нама није потребно да идемо у туђе крајеве ради царства небеског, нити да пловимо преко мора због врлина.[7]

Једном приликом су код њега дошли неки филозофи у намери да га надмудре, јер су знали да је био неписмен и нешколован. Али Антоније њих упита: „Шта има првенство, ум или ученост? И шта је узрок чега: ум учености или ученост ума?". Када му филозофи одговорише да ум има првенство над ученошћу, Антоније им одговори: „Сада схватате да човек развијеног ума нема потребе за ученошћу.“[5]

Разборити нису они који су изучили изреке и списе древних мудраца, него они разликују добро од зла, те оно што је рђаво и по душу штетно избегавају, а оно што је добро и за душу корисно усрдно ишту и чине уз велику благодарност Богу.[7]

Он је објашњавао да је немогуће да човек одједном постане добар и мудар, већ једино упорним старањем, бављењем, искуством, временом, подвигом и тежњом за чињењем добра.[11] Људи су веровали његовим поукама, јер је његов живот, као живи доказ, стајао иза сваке његове речи. Антоније је такође учио да се непрестано треба сећати смрти.

Свако јутро када устанемо треба мислити да нећемо дочекати вече, и пре него што легнемо треба мислити да се нећемо пробудити. По природи није позната граница нашег живота, нити се зна колико нам оставља промисао. Живећи свакодневно са таквим расположењем ми нећемо ни грешити, ни имати похоту, нити се на кога гневити, нити гомилати богатство на земљи.[7]

Свевишњи му је једанпут показао мисаоне радијусе којима демони окружују људе. Видевши их, уздахнуо је и питао Бога: „Господе, ко може ово да прође?“. Божји одговор је био: „Само смерни и кротки.“.[12]

Када је већ зашао у дубоку старост, Антоније је осетио да му се ближи смртни час. Позвавши оне који су му били блиски, Антоније рече: „Спремам се на пут наших Отаца, јер ме је позвао Господ. Нећу више бити са вама“. Пошто ово рече, ученици се поздравише са њим, и он издахну, а његово лице се обасја унутарњом светлошћу. Преминуо је 356. године, у сто петој години свога живота, оставивши иза себе мноштво ученика. Житије светог Антонија написао је Атанасије Велики.

Свете мошти Преподобног Антонија Великог откривене су и пренете у Александрију 561. године за време владавине византијског цара Јустинијана (527-565. године). После заузећа Египта од стране Сарацена пренете су у Цариград око 635. године. Око 980. године пренете су у дијацезу Биенаку у Галији, данашњој Француској. 1491. године пренете су у Арч, главни град Провансе, у југоисточној Француској, у цркву светог Јулијана, где и данас почивају.[13]

И православна и католичка црква га славе 30. јануара по јулијанском календару (односно 17. јануара по грегоријанском).

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Чeсто јe прикaзан на иконама сa звонцeм у руци коje ознaчaвa његову способност истeривaњa злих духовa. Зaштитник je узгоja свињa и остaлe стокe. Свињa коja прeдстaвљa дeмонe и пожуду, такође га често прaти на иконама и знaк je њeговe побeдe нaд грeхом и ниским стрaстимa попут прождрљивости.[14]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з Добротољубље, Свети Антоније Велики
  2. ^ а б в Ава Антоније, Устав отшелничког живота
  3. ^ Атанасије Велики, Житије светог Антонија
  4. ^ Созомен, Црквена историја, књ. 1, гл. 13
  5. ^ а б в Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом autogenerated1.
  6. ^ Добротољубље, Изреке светог Антонија и казивања о њему
  7. ^ а б в г Ава Антоније, Поуке о доброј нарави
  8. ^ Кроније, Лавсаик, гл. 23.
  9. ^ Касијан, Разговори, 24,11
  10. ^ Епископ Мелентије Хиландарац, Духовна градина, Збирка мудрих изрека светих отаца за духовни живот
  11. ^ Поуке о доброј нарави
  12. ^ Добротољубље, Изреке светог Антонија и казивања о њему
  13. ^ Добротољубље, Изреке светог Антонија и казивања о њему
  14. ^ Добротољубље, Изреке светог Антонија и казивања о њему

Спољашње везе[уреди | уреди извор]