Антоније Велики

Из Википедије, слободне енциклопедије
Свети Антоније Велики

Коптска икона
Коптска икона

Велики, Ава
Рођен 251, село Кома близу Хераклеје
Умро 356, египатска пустиња
Поштује се у православна црква, католичка црква, англиканска црква, лутеранство
Главно светилиште Манастир светог Антонија у Египту
Празник 30. јануара по јулијанском, 17. јануара по грегоријанском календару.
Gloriole.svg Категорија:Светитељи

Преподобни Антоније Велики (или Ава Антоније) је био хришћански аскета који је живео у Египту у IV веку. Сматра се оцем пустињачког (отшелничког) монаштва и хришћанског монаштва уопште.

Младост[уреди]

Антоније је рођен око 251. године у селу Коми близу Хераклеје. Младост је провео у Александрији. Имао је богате родитеље, и одрастао је у благостању и изобиљу. Од раног детињства његова тиха природа одаљавала га је од друге деце, задржавајући га у дому код побожних родитеља, који су га чували као зеницу ока. Није похађао школу, тако да никад није научио читати ни писати. Када је имао осамнаест година, умрли су му и отац и мајка, оставивши му у наследство све своје богатство.

По смрти родитеља, он је, као старији, био дужан да преузме управљање домаћинством и издржавање малолетне сестре.[1]. Међутим, он је пожелео да напусти све. У тој одлуци су га учврстиле речи светог Писма: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу“ (Мт.19,21). У двадесетој години Антоније раздаде све што је имао сиромасима и оде у египатску пустињу.

Викицитати „Ко хоће да се спасе нека не остаје у дому своме и у граду у коме је грешио. Не треба посећивати родитеље и рођаке по телу, будући да је то штетно по душу и нарушава плодове живота.[2]
({{{2}}})

Подвижништво[уреди]

Антоније је у почетку свога подвижништва често обилазио пустиножитеље који су живели сличним животом. Гледајући њихове подвиге и врлине, и сам се трудио да их достигне. На тај начин он је, како каже Атанасије, „слично мудрој пчели са свих страна сабирао духовни мед, слажући га у своје срце као у кошницу“.[3] Од једног се учио уздржавању од хране, спавању на голој земљи и дуготрајном бдењу, од другога неуморној молитви, пажњи према помислима и богомислију, од трећег трудољубљу, верности правилима и трпљењу, док је од свих заједно примао исти дух вере у Христа.[1] Он је настојао да у себи сабере све оно чим се сваки од духовника које је срео одликовао понаособ.

Осамљен, провео је многе године живећи у гробници ван села. Његов дан се састојао од дрводељства, молитве и размишљања о поукама свето Писма. До њега је понекад долазио пријатељ из села, који му је доносио хлеб и со у замену за рукодеље. Он сам би понекад одлазио старцима или до сеоске цркве на богослужење, углавном на литургију. „Он је измишљао све строже облике подвижничког опита, сваким даном постајући све уздржљивији. Као да је свагда тек започињао, додајући нову силу ревности. (...) Његова храна је била хлеб и со, пиће вода, а време обеда залазак сунца. Често би по два или више дана остајао без хране. (...) Већином је спавао на голој земљи, која му је служила као постеља. Себи није дозвољавао мазање уљем, купање и друге угодности да се тело не би разнежило“.[4]

Искушења светог Антонија[уреди]

Искушење светог Антонија (Félicien Rops, La tentation de Saint Antoine, 1878.)
Борба светог Антонија са демонима (15. век).

Антоније је говорио о својој борби са демонима, односно са мислима које су га искушавале. У почетку су га највише мучиле мисли о бескорисном напуштању богатства и света, а посебно о сестри без подршке, збринутости и утехе.[1] Често није спавао по читаву ноћ. Овакве мисли савладао је вером да је све остављено ништавно у поређењу са бесконачним блаженством које Бог даје подвижницима.

Викицитати „Стицање новца и његово издашно коришћење сматрај краткотрајном маштаријом. Јер, каква је корист стицати оно што се не може понети у духу? Није ли боље стицати оно што можемо понети са собом: благоразумност, правичност, мудрост, храброст, расуђивање, љубав, веру, безгневље и гостољубивост?“
({{{2}}})

Мучила су га и искушавања телесном похотом, и ноћу и дању. Борба је била тако жестока и дуготрајна да није могла да се сакрије од других. Долазиле су му нечисте мисли, које је одбијао молитвом, а распаљене удове је хладио постом, бдењем и замарањем. Ђаво је често ноћу на себе узимао женски изглед, нагонећи га на грех.[1]

Након свих искушења, које је прошао, враг му се јавио у лику малог црног дечака, понизно му говорећи: „Победио си ме“. Хтео је да га наведе да победу припише себи, чиме би пао у гордост. Међутим, Антоније га је питао: „Ко си ти?" Он је одговорио: „Ја сам дух блуда који изазива телесну похоту и подстиче на телесни грех. Преварио сам многе од оних који су дали завет целомудрености. (...) Ти си, пак, раскринкао све моје замке и све стреле поломио, тако да сам оборен“. Тада Антоније, погледавши без страха на њега, рече: „Бог је допустио да ми се јавиш црн - ради обелодањења таме твојих зломисли, а као дечак - ради изобличења твоје немоћи. Због тога си и достојан сваког презира“. Од тих речи је нечисти дух нестао и више се није вратио.[1]

Немоћни да помислима искушавају душу која се очистила, демони се јављају у сну, настојећи да му нашкоде и поред његове добре намере. Демони су га физички нападали таквом силином да је Антоније после тих њихових напада изгледао као живи леш, немоћан да се помери од болова. Једном га је сабрат нашао како лежи потпуно претучен и у таквом стању га донео у сеоску цркву. Дошавши себи, Антоније је рекао: „Носи ме опет на моје усамљено место“, изражавајући решеност да тамо настави своју борбу. Ова искушења светог Антонија већ су вековима мотив за многобројне уметнике запада.

Онај ко живи у осамљености, слободан је од три борбе: од борбе језика, вида и слуха. Код њега једино остаје борба срца.[2]


Тежећи потпуној усамљености, без икаквих виђања и сусрета, Антоније је прешао у пустињу удаљену два-три дана пута од насељених места. Ту се настанио у напуштеном идолишту у коме се налазио бунар са водом. Но они, који су хтели да крену његовим подвижничким стопама, пронашли су га и почели да му долазе. Антоније једном, желећи да буде сам са собом, није хтео да им отвори врата те су их ови развалили.[5]

Шта се са њим дешавало током његове осамљености, то нико не зна. Међутим, судећи по томе какав је изашао одатле, изгледа да се радило о времену његовог изграђивања духом. Дешавало се нешто слично као са гусеницом када се увије у ларву: нико је не види и она као да је замрла. Међутим, у своје време из лавре излеће прекрасан разнобојан лептир.[1]

Науковање[уреди]

Антоније је временом израстао у правог духовног горостаса. Након времена изграђивања, он је изашао да служи верујућима, опремљен разним даровима светог Духа. Атанасије пише да је Бог светом Антонију дао снажну реч, која продире до дубина срца. Он је умео са таквом силом да говори да су многе војводе и грађани са значајним иметком, збацивали са себе све животне бриге и постајали аскете. Људи су му долазили да би чули реч истине и да би нашли духовно вођство. Пустињаци су се сабирали око Антонија и његова монашка заједница је све више расла.[5]

Cquote2.png
Пробудимо се из сна док се још налазимо у овом телу.
Cquote1.png

Прича се да је ава Антоније добио писмени позив од цара Константина (306-337) да дође у Цариград. Тада се он обратио Павлу Препростом са питањем: „Треба ли да идем?" Овај је одговорио: „Ако одеш, бићеш Антоније, а ако не одеш, бићеш ава Антоније“. Због таквог неодобравања путовања, он је спокојно остао на свом месту.[6]

Викицитати „Истражи и испитај, па ћеш увидети да начелници и властодршци имају власт само над телом, али не и над душом. То увек имај у виду. Стога се њима не треба покоравати уколико наређују убиство или неко друго безакоње и неправду на штету душе, па макар због тога и мучили тело. Јер, Бог је душу створио слободном и самовласном да чини добро или зло.[7]
({{{2}}})
Сусрет Антонија Великог и Павла Тивејског.

Од његових ученика најпознатији су Павле Препрости и Макарије Египатски. Они су имали прилике да слушају беседе аве Антонија који је, излазећи из свог усамљеништва, понекад по читаву ноћ разговарао са онима који су се окупили ради поуке.[8] Међу старцима који су га посећивали били су ава Јосиф, ава Еленије из Сирије, Павле Тивејски и многи други. Једном приликом је Антоније ученицима наводио изреке из светог Писма, распитујући се за њихово значење. Свако је говорио како сам разуме, али је Антоније свима одговарао: „Не, ниси схватио“. На крају, он упита аву Јосифа: „Шта ти кажеш о тој изреци?" „Не знам“, одговори Јосиф. Тада Антоније рече: „Ава Јосиф је нашао пут рекавши: „Не знам"".

Он је подвижнике саветовао да не запостављају у потпуности своје тело, већ да му дају онолико колико му је потребно али ништа више од тога, јер је то прави начин на који душа остварује потпуну власт над телом.

Употребљавај најпростију и најјефтинију храну. Месо уопште немој јести.[2]


Антоније је духовно поучавао монахе о томе колико је ништаван овај свет у поређењу са славом будућег века. „Гледајући на свет, немојмо мислити да смо се одрекли нечега великог, будући да је и цела земља незнатна у односу на небо.“ Говорио им је о смислу живота на земљи сасвим једноставним, али снажним речима: „Живи као да ниси од овога света и имаћеш мир“. Антоније је понекад одлазио и у Александрију и на јавним местима проповедао Христа, након чега се враћао у самоћу својих планина.[5]

Викицитати „Свако ко жели да буде истински духован подвижник треба да се постара да се удаљи од бучне гомиле и да јој се не приближава, како би и телом и умом и срцем био изван смућења и људског вртлога.“
({{{2}}})

Један младић, који је сматрао да не треба напуштати свет, говорити је Антонију: „Више вреди онај ко се подвизава у граду или селу и који испуњава све што је потребно за духовно савршенство“. Када га Антоније упита: „Где и како ти живиш?", он одговори: „Живим у дому родитеља, који ми све набављају. То ме избавља од брига и старања, те се непрестано бавим једино читањем и молитвом, не расејавајући дух ничим споредним“. Тада га Антоније опет запита: „Кажи ми, сине мој, да ли се ти жалостиш у њиховим жалостима и радујеш у њиховим радостима“. Он признаде да осећа и једно и друго. Тада Антоније рече: „Знај да ћеш и у будућем веку имати удео са онима са којима си у овом животу делио радост и жалост. За тебе је пут који си изабрао штетан не само због тога што се услед готово свакодневне промене животних случајности твој ум погружава у непрестане помисли о земаљском, већ и стога што те лишава плода који би стекао да се својим рукама трудиш око прехрањивања.”[9]

Премда није имао никакво светско образовање, Антоније је био изузетно мудар човек. Једном га неки философ упита: „Из каквих си ти књига поцрпио знање о високим истинама које проповедаш"? А ава Антоније не говорећи ни ријечи, једном руком показа на небо, а другом земљу.[10]

Викицитати „Грци иду у туђе крајеве и плове преко мора да би изучили науке, а нама није потребно да идемо у туђе крајеве ради царства небеског, нити да пловимо преко мора због врлина.[7]
({{{2}}})

Једном приликом су код њега дошли неки философи у намери да га надмудре, јер су знали да је био неписмен и нешколован. Али Антоније њих упита: „Шта има првенство, ум или ученост? И шта је узрок чега: ум учености или ученост ума?". Када му философи одговорише да ум има првенство над ученошћу, Антоније им одговори: „Сада схватате да човек развијеног ума нема потребе за ученошћу.[5]

Викицитати „Разборити нису они који су изучили изреке и списе древних мудраца, него они разликују добро од зла, те оно што је рђаво и по душу штетно избегавају, а оно што је добро и за душу корисно усрдно ишту и чине уз велику благодарност Богу.[7]
({{{2}}})
Кип светог Антуна Пустињака, Ново Село, Брач, Хрватска.

Он је објашњавао да је немогуће да човек одједном постане добар и мудар, већ једино упорним старањем, бављењем, искуством, временом, подвигом и тежњом за чињењем добра.[11] Људи су веровали његовим поукама, јер је његов живот, као живи доказ, стајао иза сваке његове речи. Антоније је такође учио да се непрестано треба сећати смрти.

Викицитати „Свако јутро када устанемо треба мислити да нећемо дочекати вече, и пре него што легнемо треба мислити да се нећемо пробудити. По природи није позната граница нашег живота, нити се зна колико нам оставља промисао. Живећи свакодневно са таквим расположењем ми нећемо ни грешити, ни имати похоту, нити се на кога гневити, нити гомилати богатство на земљи.[7]
({{{2}}})

Када је већ зашао у дубоку старост, Антоније је осетио да му се ближи смртни час. Позвавши оне који су му били блиски, Антоније рече: „Спремам се на пут наших Отаца, јер ме је позвао Господ. Нећу више бити са вама“. Пошто ово рече, ученици се поздравише са њим, и он издахну, а његово лице се обасја унутарњом светлошћу. Преминуо је 356. године, у сто петој години свога живота, оставивши иза себе мноштво ученика. Житије светог Антонија написао је Атанасије Велики.

И православна и католичка црква га славе 30. јануара по јулијанском календару (односно 17. јануара по грегоријанском).

Наводи[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ Добротољубље, Свети Антоније Велики
  2. ^ а б в Ава Антоније, Устав отшелничког живота
  3. ^ Атанасије Велики, Житије светог Антонија
  4. ^ Созомен, Црквена историја, књ. 1, гл. 13
  5. ^ а б в г Деца Апокалипсе, Свети Антоније Египатски
  6. ^ Добротољубље, Изреке светог Антонија и казивања о њему
  7. ^ а б в г Ава Антоније, Поуке о доброј нарави
  8. ^ Кроније, Лавсаик, гл. 23.
  9. ^ Касијан, Разговори, 24,11
  10. ^ Епископ Мелентије Хиландарац, Духовна градина, Збирка мудрих изрека светих отаца за духовни живот
  11. ^ Поуке о доброј нарави

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :