Лутеранизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мартин Лутер
Лутерова ружа, симбол лутеранства

Лутеранизам или лутеранство је део западног хришћанства које се заснива на учењу реформисте из 16. века Мартина Лутера. Лутерови покушаји реформе теологије и црквене праксе довели су до протестантске реформације. Реакције власти и цркве на ширење Лутерових идеја (95 теза) Европом довеле су до верских ратова и поделе хришћанства.

За разлику од реформаторских цркви, лутерани и даље практикују многе сакраменте и литургијску праксу из пре-реформаторских цркви.

Назив „лутеранац“ је први пут у погрдном смислу употребио Јохан Ек током дебате јула 1519.[1] Ек и други римокатолици су следили уобичајену праксу да се јерес назива по свом вођи, тако да су сви поборници теологије Мартина Лутера означени као лутеранци.[2] Сам Мартин Лутер је одбацивао овај назив и свој реформаторски покрет је називао „јеванђеоски“ (грч. ευαγγελιον - добре вести, јеванђеље).[1] Лутеранци су и сами почели да користе овај назив средином 16. века да би се разликовали од осталих реформистичких група (филиписти, калвинисти). Теолози са Универзитета у Витенбергу су 1597. употребили за своју цркву назив „лутеранска“.[2]

Веронаука[уреди]

Лутеранска веронаука детаљно је изложена у „Књизи сагласја“ (Concordia). Лутеранци верују у Свето Тројство и богочовечију природу Исуса Христа распетог на крсту, који се спустио у ад, васкрсао и вазнео се на небо, да после краја света суди живима и мртвима. Важно место у доктрини заузима концепција првобитног греха, који може бити откупљен искључиво дејством божје благодати (лат. Sola Gratia), која је изражена у вери (лат. Sola Fide). Стога спасење није у праћењу црквених заповести, него у веровању. Опроштај грехова даје само божја милост (лат. Sola Gratia). Глава цркве је Исус Христос (лат. Solus Christus), а не неки овоземаљаки посредник. Иако поричу улогу слободне воље у спасењу, лутерани на поричу слободну вољу у световном животу, и не верују у предестинацију. Главни критеријум исправности вере је Библија (лат. Sola Scriptura). Допунска сведочанства су предања црквених отаца и други традиционални извори, не увек лутерански, али увек уз опаску да су они само онолико истинити колико су у сагласју са Библијом. Исти такав критички приступ примењује се на све теолошке изворе, укључујући самога Лутера, чије се дело поштује, али нема култно значење.

Лутеранци признају две свете тајне: крштење и причешће. Посредством крштења људи постају хришћани. Они се причешћем учвршћују у вери. Специфичност лутеранског причешћа међу црквама западног обреда је то што се вином причешћују сви верници, а не само свештеници. То је у вези са црквеним ставом да су свештеници само проповедници (пастори) у својој заједници, и да се ничим не разликују од обичних верника. Лутеранска црква сматра да има континуитет од апостолских времена. Ово наслеђе се не схвата као директно, као на пример у православљу, већ пре у духовном смислу.

Обожавање светаца и икона није примерено божјој заповеди: „Не имај других богова“. Марија се поштује као Исусова мајка, али се не слави. Сматра се да целибат није Исусово правило, стога се не примењује.

Распрострањеност[уреди]

Лутеранске цркве широм света окупљају преко 80 милиона верника. Од тога их у Немачкој има 25,6 милиона, 19 милиона у Скандинавији, 8,5 милиона у Канади и САД. То је доминантна религија у: Шведској, Норвешкој, Данској, Финској, Исланду, Естонији и Летонији. Намибија је једина неевропска већински лутеранска земља. Значајне лутеранске заједнице постоје још у: Бразилу, Етиопији, Индонезији, Мадагаскару и Танзанији.

Статус традиционалне верске заједнице у Србији имају: Словачка Евангеличка црква и Евангеличка хришћанска црква.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Espín, Orlando O. & Nickoloff, James B. An introductory dictionary of theology and religious studies. Collegeville, Minnesota: Liturgical Press. стр. 796. 
  2. 2,0 2,1 Fahlbusch, Erwin, and Bromiley, Geoffrey William. The Encyclopedia of Christianity, Volume 3. Grand Rapids, Michigan: Eerdmans, 2003. pp. 362.

Литература[уреди]

  • Espín, Orlando O. & Nickoloff, James B. An introductory dictionary of theology and religious studies. Collegeville, Minnesota: Liturgical Press. стр. 796. 

Спољашње везе[уреди]