Лутеранизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Мартин Лутер
Лутерова ружа, симбол лутеранства

Лутеранизам или лутеранство је део западног хришћанства које се заснива на учењу реформисте из 16. века Мартина Лутера. Лутерови покушаји реформе теологије и црквене праксе довели су до протестантске реформације. Реакције власти и цркве на ширење Лутерових идеја (95 теза) Европом довеле су до верских ратова и поделе хришћанства. За разлику од реформаторских цркви попут калвиниста, лутерани и даље практикују многе сакраменте и литургијску праксу из пре-реформаторских цркви.

Назив „лутеранац“ је први пут у погрдном смислу употребио Јохан Ек током дебате јула 1519.[1] Ек и други римокатолици су следили уобичајену праксу да се јерес назива по свом вођи, тако да су сви поборници теологије Мартина Лутера означени као лутеранци.[2] Сам Мартин Лутер је одбацивао овај назив и свој реформаторски покрет је називао „јеванђеоски“ (грч. ευαγγελιον - добре вести, јеванђеље).[1] Лутеранци су и сами почели да користе овај назив средином 16. века да би се разликовали од осталих реформистичких група (филиписти, калвинисти). Теолози са Универзитета у Витенбергу су 1597. употребили за своју цркву назив „лутеранска“.[2]

Веронаука[уреди | уреди извор]

Лутеранска веронаука детаљно је изложена у „Књизи сагласја“ (Concordia). Лутеранци верују у Свето Тројство и богочовечију природу Исуса Христа распетог на крсту, који се спустио у ад, васкрсао и вазнео се на небо, да после краја света суди живима и мртвима. Важно место у доктрини заузима концепција првобитног греха, који може бити откупљен искључиво дејством божје благодати (лат. Sola Gratia), која је изражена у вери (лат. Sola Fide). Стога спасење није у праћењу црквених заповести, него у веровању. Опроштај грехова даје само божја милост (лат. Sola Gratia). Глава цркве је Исус Христос (лат. Solus Christus), а не неки овоземаљаки посредник. Иако поричу улогу слободне воље у спасењу, лутерани на поричу слободну вољу у световном животу, и не верују у предестинацију. Главни критеријум исправности вере је Библија (лат. Sola Scriptura). Допунска сведочанства су предања црквених отаца и други традиционални извори, не увек лутерански, али увек уз опаску да су они само онолико истинити колико су у сагласју са Библијом. Исти такав критички приступ примењује се на све теолошке изворе, укључујући самога Лутера, чије се дело поштује, али нема култно значење.

Лутеранци признају две свете тајне: крштење и причешће. Посредством крштења људи постају хришћани. Они се причешћем учвршћују у вери. Специфичност лутеранског причешћа међу црквама западног обреда је то што се вином причешћују сви верници, а не само свештеници. То је у вези са црквеним ставом да су свештеници само проповедници (пастори) у својој заједници, и да се ничим не разликују од обичних верника. Лутеранска црква сматра да има континуитет од апостолских времена. Ово наслеђе се не схвата као директно, као на пример у православљу, већ пре у духовном смислу.

Обожавање светаца и икона није примерено божјој заповеди: „Не имај других богова“. Марија се поштује као Исусова мајка, али се не слави. Сматра се да целибат није Исусово правило, стога се не примењује.

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Лутеранске цркве широм света окупљају преко 80 милиона верника. Од тога их у Немачкој има 25,6 милиона, 19 милиона у Скандинавији, 8,5 милиона у Канади и САД. То је доминантна религија у: Шведској, Норвешкој, Данској, Финској, Исланду, Естонији и Летонији. Намибија је једина неевропска већински лутеранска земља. Значајне лутеранске заједнице постоје још у: Бразилу, Етиопији, Индонезији, Мадагаскару и Танзанији.

Статус традиционалне верске заједнице у Србији имају: Словачка Евангеличка црква и Евангеличка хришћанска црква.

Историја[уреди | уреди извор]

Лутеранизам има своје корене у раду Мартина Лутера, који је настојао да реформише Западну цркву на оно што је сматрао библијском основом.[3][4]

Ширење у северној Европи[уреди | уреди извор]

Лутеранизам се проширио кроз читаву Скандинавију током 16. века, када су монарси Данске—Норвешке (земље која је такође управљала Исландом и Фарским острвима) и монарх Шведске (који је такође владао Финском) усвојили лутеранизам. Кроз балтичко-немачку и шведску владавину, лутеранство се проширило и на Естонију и Летонију.

Од 1520, регуларне[5] лутеранске службе су одржаване у Копенхагену. Током владавине Фредерика I (1523–33), Данска—Норвешка је званично остала католичка. Иако је Фредерик у почетку обећао да ће прогонити лутеране, убрзо је усвојио политику заштите лутеранских проповедника и реформатора, најзначајнији од којих је био Ханс Таусен.[6]

Током Фредерикове владавине, лутеранизам је значајно напредовао у Данској. На отвореном састанку у Копенхагену коме је присуствовао краљ 1536. године, људи су узвикивали; „Ми ћемо стајати уз свето Еванђеље и више не желимо такве бискупе”.[5]:p. 195 Фредериков син Кристијан је био отворено лутеран, што је онемогућило његов избор на трон након смрти његовог оца. Међутим, након победе у грађанском рату који је уследио, он је постао 1537. године Кристијан III и поспешио је реформацију у Данској—Норвешкој.

Устав по којем се данска норвешка црква, према црквеним правилима, руководи је био „Чиста реч Бога, који је закон и еванђеље”.[5]:p. 202 У њему се не помиње[5] Аугзбуршка конфесија. Свештеници су морали да[5] довољно добро разумеју Свето писмо да би проповедали и објашњавали Еванђеље и Посланице својој конгрегацији.

Млади су подучавани[5] из Лутеровог малог катекизма, доступног на данском од 1532. Они су учени да очекују на крају живота:[5] „опроштај њихових грехова”, „да буду сматрани праведним”, и „вечном животу”. Инструкције су и даље сличне.[7]

Србија[уреди | уреди извор]

Лутерани су у Београду имали цркву у ул. Вука Караџића, код зграде Академије - изграђена је 1860. а последња служба је одржана 1. августа 1937. Одатле су се преселили у Бирчанинову 30.[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Espín, Orlando O. & Nickoloff, James B. An introductory dictionary of theology and religious studies. Collegeville, Minnesota: Liturgical Press. стр. 796. 
  2. ^ а б Fahlbusch, Erwin, and Bromiley, Geoffrey William. The Encyclopedia of Christianity, Volume 3. Grand Rapids, Michigan: Eerdmans, 2003. pp. 362.
  3. ^ „Bethany Lutheran Ministries - Home”. Bethany Lutheran Ministries. Архивирано из оригинала на датум 18. 01. 2012. Приступљено 5. 03. 2015. 
  4. ^ Lutherans, Biblehistory.com
  5. ^ а б в г д ђ е Rohmann, J. L (1836). Historisk fremstilling af reformationens indførelse i Danmark. Приступљено 5. 03. 2015. 
  6. ^ Chapter 12: The Reformation In Germany And Scandinavia, Renaissance and Reformation by William Gilbert.
  7. ^ „Danmarks og Norges Kirke-Ritual (Kirkeritualet)”. retsinformation.dk. Приступљено 5. 03. 2015. 
  8. ^ "Време", 2. август 1937

Литература[уреди | уреди извор]

  • Espín, Orlando O. & Nickoloff, James B. An introductory dictionary of theology and religious studies. Collegeville, Minnesota: Liturgical Press. стр. 796. 
  • ALC Historical Perspective: Nervig, Casper B. Christian Truth and Religious Delusions, Minneapolis: Augsburg Publishing House, 1941.
  • Arand, Charles P, and Robert Kolb, eds. The Lutheran Confessions: History and Theology of the Book of Concord (2012)
  • Bodensieck, Julius, ed. The encyclopedia of the Lutheran Church (3 vol 1965) vol 1 and 3 online free
  • Brauer, James Leonard and Fred L. Precht, eds. Lutheran Worship: History and Practice (1993)
  • CLC Perspective: Concerning Church Fellowship: A Statement of Principle. Eau Claire, WI: CLC Book House. 1996. 
  • Confessional & Historical Perspective: Günther Gassmann & Scott Hendrix. Fortress Introduction to the Lutheran Confessions. Minneapolis: Fortress Press. 1999. ISBN 978-0-8006-3162-8..
  • European Lutheran perspective: Elert, Werner. The Structure of Lutheranism: the Theology and Philosophy of Life of Lutheranism, Especially in the Sixteenth and Seventeenth Centuries, trans. by Walter A. Hansen. Saint Louis, Mo.: Concordia Publishing House, 1962. N.B.: Trans. of Morphologie des Luthertums, vol. 1 of which was published in 1931 at Munich by C.H. Beck'sche Verlagsbuchhandlung, 1931, vol. 2 in German appearing in 1932; the t.p. of this English-language ed. states "Volume One", but there has been no publication, as part of this English ed., of vol. 2.
  • Fellowship of Lutheran Congregations Perspective: What True Lutherans Teach. Oak Parks, Ill.: E.L.C. Tract Center, [199?]. 11 p. N.B.: There is no personal author or specific committee credited with this brochure.
  • General Council Historical Perspective: Krauth, Charles Porterfield (1875). The Conservative Reformation and Its Theology: As Represented in the Augsburg Confession, and in the History and Theology of the Evangelical Lutheran Church (2nd изд.). Philadelphia: J. P. Lippincott. стр. 840. ISBN 978-0-7586-0994-6. 
  • Granquist, Mark. Lutherans in America: A New History (2015)
  • LCA Historical Perspective: Braaten, Carl E. (1983). Principles of Lutheran Theology. Philadelphia: Fortress Press. ISBN 978-0-8006-1689-2. 
  • LCA Historical Worship Perspective: Reed, Luther D. The Lutheran Liturgy: a Study [especially] of the Common Service of the Lutheran Church in America. Philadelphia, Penn.: Muhlenberg Press, 1947. N.B.: This study also includes some coverage of other Lutheran liturgical services, especially of Matins and Vespers.
  • LCMS Perspective: Pieper, Franz (1950—1957). Christian Dogmatics. Saint Louis, MO: Concordia Publishing House. стр. 3 Volumes. ISBN 978-0-570-06714-6. 
  • LCMS Perspective: Engelder, Theodore E.W. (1934). Popular Symbolics: The Doctrines of the Churches of Christendom and Of Other Religious Bodies Examined in the Light of Scripture. Saint Louis, MO: Concordia Publishing House. стр. 526. 
  • LCMS Perspective: Brief Statement of the Doctrinal Position of the Missouri Synod (1932). Saint Louis, Mo.: Concordia Publishing House.
  • LCMS Perspective: Graebner, Augustus Lawrence (1910). Outlines Of Doctrinal Theology. Saint Louis, MO: Concordia Publishing House. стр. 250. ISBN 978-0-524-04891-7. Архивирано из оригинала на датум 9. 7. 2006. 
  • LCMS Perspective: Kretzschmar, Karl (198?). What Lutherans Teach. St. Louis, Mo.: Concordia Tract Mission.
  • LCMS Perspective: Neuhaus, Richard John (1969). The Lutherans (in "Ecumenical Series"). New York: Paulist Press. N.B.: At the time of the publication of this document, Neuhaus was still a Lutheran pastor, of the Lutheran Church–Missouri Synod.
  • LCR Perspective: McLaughlin, Wallace H. (1963). We All Believe in One True God: A Summary of Biblical Doctrine. Midland, Michigan: Cross of Christ Press. 
  • Meyer, Carl S. Moving Frontiers: Readings in the History of the Lutheran Church Missouri Synod (1986)
  • Neo-Lutheran Historical Perspective: Schmid, Heinrich Friedrich Ferdinand (1876). The Doctrinal Theology of the Evangelical Lutheran Church. Philadelphia: Lutheran Publication Society. ISBN 978-0-7905-8877-3. 
  • Norwegian Synod Historical Perspective: Monson, Ingvar Grøthe (1915). The Difference: A Popular Guide to Denominational History and Doctrine. Saint Louis, MO: Concordia Publishing House. 
  • Roeber, A. G. Palatines, Liberty, and Property: German Lutherans in Colonial British America (1998)
  • Slovak Synod Historical Perspective: Richter, V. W. (1913). Why Should a Lutheran Not Join Any Sectarian Church?. Streator, Illinois: Svedok Publishing House. 
  • WELS Perspective: Lange, Lyle W. (2006). God So Loved the World: A Study of Christian Doctrine. Northwestern Publishing House. ISBN 978-0-8100-1744-3. 
  • Comparison of about 50 Lutheran church bodies in America: Brug, John F. (2009). WELS & Other Lutherans (2nd изд.). Northwestern Publishing House. ISBN 978-0-8100-0543-3. 
  • Comparison of Catholic, Lutheran, and Protestant doctrine: Jackson, Gregory L. (2007). Catholic, Lutheran, Protestant: A Doctrinal Comparison of Three Christian Confessions. Glendale, Arizona: Martin Chemnitz Press. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]