Демон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили насеље у Француској, погледајте чланак Демон (насеље).
Уколико сте тражили нижа божанства у грчкој митологији, погледајте чланак Демон (античка митологија).
Лилит је женски демон сукубус

Демон је у религији, народним предањима и митологији натприродно биће, понекад Божија творевина које је уопштено описано као злодух (мада ван монотеистичких вера не мора бити зао) или бјес. Верује се да се демон може призвати и контролисати, што се углавном постиже магијским ритуалима. Такође се често помиње да демон „опседа“ некога или да је ушао у његово тело, под чиме се подразумева да је за поступке те особе одговоран демон или више њих, а не сама особа.

У старој Грчкој реч демон (стгрч. δαίμων - дух, више биће) није имала негативну конотацију: Платон, на пример, у Гозби као демона означава чак и Ероса (или Ерота), старогрчко божанство везано за љубав и жудњу. Са друге стране, у монотеизму демони су увек злих намера и кушају или опседају човека. Еквиваленти добрих старогрчких демона могли би се можда донекле пронаћи међу хришћанским анђелима, јер су бића створена од Бога. Најпознатије помињање демона у хришћанству вероватно је у Новом завету, када Христ истерује демоне из поседнутог човека пославши их у крдо свиња место у ништавило, тиме ослобађајући човека, и показујући самилост чак и према демонима.

У данашње доба се веровање у демоне често сматра сујеверјем, мада постоје многе религије које пропагирају веру у њихово постојање, као и она веровања која их схватају као метафоре или симболе, а не стварна бића. Веровање у демонске силе данас је најизраженије у неопаганизму.

Демони у хришћанству[уреди]

Хришћанство проповеда да демони постоје и да имају одређену моћ, али да само од воље човека зависи да ли ће га демон надвладати или не. Верујући, човек има већу власт од демона, јер као заштитника има Бога, Његове светитеље и анђеле. Онај човек који напусти Бога и одбацио заштиту анђела чувара, увек добије једног или више демона пратиоца.

Свети Игњатије Брјанчанинов о њима говори: "... очајничка злоба чини карактер палих анђела; њихова лица су слична наказним лицима злочинаца међу људима". Демони су унаказили себе уништавањем добра у себи, рађањем и развојем зла у себи. То се одразило и на њиховом спољашњем изгледу. Из тог разлога Свето писмо их назива зверима, а главног од њих змијом (Отк. 12,9). Не предај зверима душу која се исповеда Теби (Пс. 73,19). "Њихов природни изглед је ужасно страшан и ружан; тако је видео Јов ђавола као наказно чудовиште и приказао га је страшном вербалном сликом" (Јов 39,42).

Свето Писмо говори да демони имају иста чула која има и човек: вид, слух, њух; оно им приписује способност да говоре; палим духовима приписује недостатке пале људске природе, немост и глувоћу. Сам Господ назвао је једног демона глувим и немим. "Душе неми и глуви, Ја ти заповедам" (Мк. 9,25). Приликом другог исцељења човека опседнутог демоном, у Јеванђељу по Луки стоји да је тај демон био нем (Лк. 11,14).

Имају способност да брзо савладавају простор као и анђели. У Јеванђељу по Матеју стоји да је ђаво, кушајући Господа Исуса Христа, узео га у свети град и ставио га на кров храма, а затим Га је узео на врло високу гору (Мт. 4,1-11).

Попут анђела, они такође имају моћ да врше запањујуће промене у видљивој природи. У књизи о Јову стоји да је под дејством ђавола огањ, који се људским погледима учинио како је бачен с неба, спалио Јовова стада оваца заједно с пастирима, као и да је услед манипулација нечистог духа почео ураган који је срушио кућу у којој су била окупљена Јовова деца, те су она погинула (Јов 1,9). У књизи Товитовој написано је о демону Асмодеју који је убио седморицу мужева за које је редом била удавана Сара, кћи Рагуилова (Тов. 3,8).

Види још[уреди]