Ауторска бајка
Ауторска бајка је прозна врста епске књижевности, а писац ауторске бајке нам је познат. Ауторска (књижевна или уметничка) бајка описује фантастичне догађаје и служи се симболичним изражавањем, али, за разлику од народне бајке, тежи оригиналности слика и изражајних средстава. Ова књижевна врста је произашла из народне бајке, али се временом осамостаљује и развија се према начелима ауторског текста. [1]Нема устаљeних почетака, завршетака, већ писац негује сопствени стил. Догађај о коме приповеда ауторска бајка често је само привидно чудесан или фантастичан и може се објаснити на рационалан начин. Најчешћа функција чудесних и фантастичних слика и призора постаје метафоричка или алегоријска. У ауторској бајци, аутор приказује свестраност људске природе, нема тако оштре подељености на добро и зло. Ауторска бајка не мора да има срећан крај. Може се окончати страдањем и смрћу јунака. Усмена и ауторска бајка нераскидиво су повезане.
Јунаци ауторске бајке[уреди | уреди извор]
Јунаци ауторске бајке су бића поникла из индивидуалне стваралачке фантазије или књижевности. Главни јунаци могу бити биљке, животиње, фaнтастична бића и често представљају алегорију људских односа. Могу бити именовани ретким, необичним, симболичним именима, или именима из националне историје, предања или епске традиције. У односу на народну бајку, опис и психологија ликова су развијенији. Јунаци се мењају изнутра, психолошки сазревају. Могу имати или стећи нека натприродна својства, али се породична топлина, пријатељство, заједништво, по правилу стављају изнад њих. Јунаке покреће потрага за неком истином или животном срећом.[1]
Време у ауторској бајци[уреди | уреди извор]
Време у ауторској бајци се конкретизује или као део историјске прошлости који је у вези са личностима и догађајима или као део модерне свакидашњице. Дескрипцији времена поклања се већа пажња него у народној бајци.[1]
Простор ауторске бајке[уреди | уреди извор]
Простор ауторске бајке се описује и локализује у конкретне географско-историјске просторе.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Ковачевић, Милош (2018-09-10). „АКТУЕЛНОСТ КОЧИЋЕВЕ БОРБЕ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК”. ПРИЛОЗИ НАСТАВИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ. 1 (1). ISSN 2303-4793. doi:10.7251/pns1301065k.
- ^ Maric, Biljana Z.; Kerkez, Dragana M. (2021-06-30). „Каузалне конструкције С + генитив у руском у поређењу са српским у контексту језичке слике света”. Филолог – часопис за језик књижевност и културу. 23 (23): 94—113. ISSN 1986-5864. doi:10.21618/fil2123094m.
Литература[уреди | уреди извор]
- Пешикан-Љуштановић Љиљана, „Усмена и ауторска бајка у настави“, Зборник радова, Нови Сад, 2007.
- Смиљковић Стана, „Ауторске бајке словенских народа“, Зборник радова, Ниш
- Козић Д. Ана, „Ауторске бајке Гроздане Олујић у настави“, Књижевност и језик, LXIV/1-2, Београд, 2017.