Бајка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Бајка је посебна књижевна врста, која може бити народна, усмена творевина или ауторска, уметничка. Назив бајка долази од речи бајати - чарати, лечити бољку тајанственим речима.[1]

У већини бајки између природног и натприродног, стварног и измишљеног нема правих супротности, односно прелаз из различитих светова за јунака је безболан и лако остварљив. Ликови су устаљени, типски. Присутни су каратктеристични родбински односи, попут односа маћехе и пасторке или неколико браће, при чему је најмлађи обично носилац радње. Међу ликовима се, осим породичних, појављују и ликови који су носиоци неког друштвеног статуса, попут краљева, принчева, принцеза или слугу. Надприродна дешавања у бајкама играју важну улогу. Јунак бајке живи окружен чаролијама добрих вила и злих вештица, патуљака или џинова, змајева, аждаја и захвалних животиња.

Главни јунак бајке је носилац позитивних особина и најчешће руши неки табу или забрану.

Радња бајке се заснива на враћању равнотеже која је на почетку бајке поремећена. У бајци се често прелазе велика пространства да би се задатак остварио. Бајке најчешће имају срећне завршетке, јер правда на крају тријумфује.

За разлику од митова и легенди, бајка се не преноси као веродостојна повест. Она се казује као измишљена прича, у којој нема података о времену и месту збивања. Тако она обично почиње са Био једном, Био једном један цар. Јунак бајке је безимен, као и земља у коју ступа. Отуд се бајка лако преноси са поколеља на поколење, од једног народа другоме, путујући, као и њени јунаци преко седам вода и седам гора. Системско записивање и издавање бајки започиње у Европи крајем XVII века. Од тада су и неки писци, угледајући се на стил усмене бајке, почели да пишу сличне маштовите приче, намењене првенствено деци. [2]

Елементи бајке су уткани и у средњевековне витешке романе и у ренесансне епове, какав је Аристов "Бесни Роландо", једна од италијанских пародија старог француског јуначког спева "Еп о Роланду". Изложеност разним чаролијама бајословног света била је изражена већ у античком роману, какв је Апулејов "Златни магарац". Традицији таквог романа као што је "Етиопика" од Хелиодора припадају и разне љубавне повести које се завршавају венчањем заљубљених после низа чудесно савладаних препрека. Примећено је да се у ту схему добро уклапају и рани српски романи из пера Милована Видаковића.

У свету су најславније бајке браће Грим, Шарлa Перoа, Ханса Кристијанa Андерсена и Оскара Вајлда. Српске народне бајке је сакупио Вук Стефановић Караџић.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Помозите бајкама у учењу језика
  2. ^ Теорија књижевности, Тартаља Иво, 1998