Пређи на садржај

Ајзенков упитник личности

С Википедије, слободне енциклопедије

Ајзенков упитник личности (енгл. Eysenck Personality Questionnaire) је упитник за процену особина личности особе. Осмислили су га психолози Ханс Јирген Ајзенк и Сибил Б. Г. Ајзенк.[1]

Теорија Ханса Ајзенка заснива се првенствено на физиологији и генетици. Иако је био бихевиориста који је научене навике сматрао од велике важности, веровао је да су разлике личности одређене генетским наслеђем. Њега, дакле, првенствено занима темперамент. У осмишљавању теорије засноване на темпераменту, Ајзенк није искључио могућност да се неки аспекти личности науче, али је препустио разматрање ових других истраживача.

Димензије

[уреди | уреди извор]

Ајзенк је у почетку концептуализовао личност као две биолошки засноване независне димензије темперамента, Е (Екстраверзија) и Н (Неуротицизам), мерене на континууму, али је затим теорију проширио на трећу, П (Психотицизам).

Екстраверзија

[уреди | уреди извор]

Екстраверта карактерише то што је дружељубив, причљив, са високим позитивним афектима (добро се осећа) и потребна му је спољна стимулација. Према Ајзенковој теорији узбуђења код екстраверзије, постоји оптималан ниво кортикалног узбуђења, а перформансе се погоршавају како особа постаје више или мање узбуђена од овог оптималног нивоа. Узбуђење се може мерити проводљивошћу коже, можданим таласима или знојењем. На веома ниским и веома високим нивоима узбуђења, перформансе су ниске, али на бољем средњем нивоу узбуђења, перформансе су максимизиране. Екстраверти су, према Ајзенковој теорији, хронично недовољно узбуђени и досадно им је и стога им је потребна спољна стимулација да би их довела до оптималног нивоа перформанси. Око 16 процената становништва има тенденцију да падне у овај распон. Интроверти, с друге стране, (такође око 16 процената популације) су хронично преузбуђени и нервозни и стога им је потребан мир и тишина да би их свело на оптималан ниво перформанси. Већина људи (око 68 процената становништва) спада у средњи опсег континуума екстраверзије/интроверзије, области која се назива амбиверзија.[2]

Неуротицизам

[уреди | уреди извор]

Неуротицизам или емоционалност карактеришу високи нивои негативних афекта као што су депресија и анксиозност. Неуротицизам, према Ајзенковој теорији, заснива се на праговима активације у симпатичком нервном систему или висцералном мозгу. Ово је део мозга који је одговоран за одговор „бори се или бежи“ у случају опасности. Активација се може мерити пулсом, крвним притиском, хладним рукама, знојењем и напетошћу мишића (нарочито на челу). Неуротични људи — који имају низак праг активације и нису у стању да инхибирају или контролишу своје емоционалне реакције, доживљавају негативан утицај (бори се или бежи) суочени са веома малим стресорима — лако су нервозни или узнемирени. Емоционално стабилни људи — који имају високе прагове активације и добру емоционалну контролу, доживљавају негативан утицај само у случају веома великих стресора — мирни су и прибрани под притиском.

Две димензије или осе, екстраверзија-интроверзија и емоционална стабилност-нестабилност, дефинишу четири квадранта. Оне се састоје од:

  • Стабилни екстраверти (сангвиничке особине као што су дружељубивост, причљивост, осетљивост, лагодност, живахност, безбрижност, вођство)
  • Нестабилни екстраверти (колеричне особине као што су осетљивост, немирност, узбуђеност, променљивост, импулсивност, неодговорност)
  • Стабилни интроверти (флегматичне особине као што су смиреност, уједначеност, поузданост, контролисаност, мирољубивост, промишљеност, пажљивост, пасивност)
  • Нестабилни интроверти (меланхолични квалитети као што су резервисаност, песимистичност, трезвеност, крутост, анксиозност, ћудљивост)[3]

Даља истраживања су показала потребу за трећом категоријом темперамента:[4]

Психотицизам

[уреди | уреди извор]

Психотицизам је повезан не само са склоношћу до психотичне епизоде (или раскида са стварношћу), већ и са агресијом. Психотично понашање је укорењено у карактеристикама тврдоглавости, неприлагођености, безобзирности, непромишљености, непријатељства, беса и импулсивности. Физиолошка основа коју је Ајзенк предложио за психотицизам је тестостерон, са вишим нивоима психотицизма који су повезани са вишим нивоима тестостерона.

Екстраверзија Неуротицизам Психотицизам
Социјабилност Анксиозност Агресивност
Неодговорност Депресивност Асертивност
Доминантност Осећај кривице Егоцентричност
Недостатак рефлексије Ниско самопоуздање Безосећајност
Тражење сензација Напетост Манипулативност
Импулсивност Променљивост расположења Оријентисаност ка циљу
Преузимање ризика Хипохондрија Догматичност
Експресивност Мањак аутономије Маскулиност
Активност Опсесивност Тврдоглавост

Социјално пожељни одговори

[уреди | уреди извор]

Иако су прве 3 скале биле предвиђене на биолошки заснованој теорији личности, четврта скала није теоријски прецизирана у истој мери, али се сматрало да је концептуално јака у мери у којој би демонстрирала исти степен сличности мерења међу културама.[5]

Од поновне евалуације Ајзенковог рада у 21. веку, усред открића о фабриковању података или превари које је починио Ајзенк, Ајзенков упитник личности је и сам био под лупом као потенцијално пристрасан, погрешан или заснован на погрешним подацима.[6]

Године 1985. описана је ревидирана верзија ЕПК-а — ЕПК-Р — са публикацијом у часопису Personality and Individual Differences.[7] Ова верзија има 100 да/не питања у својој пуној верзији и 48 да/не питања у својој краткој верзији. Различити приступ мерењу личности који је развио Ајзенк, који прави разлику између различитих аспеката ових особина, је Eysenck Personality Profiler.[8]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Hans Jürgen Eysenck & Sybil B. G. Eysenck (1975). Manual of the Eysenck Personality Questionnaire. London: Hodder and Stoughton.
  2. ^ Bartol & Bartol (2008). Criminal Behavior: A Psychosocial Approach. Upper Saddle River, New Jersey: (8th Edition)
  3. ^ EYSENCK, S. B. G.; EYSENCK, H. J. (1968). „The Measurement of Psychoticism: a Study of Factor Stability and Reliability”. British Journal of Social and Clinical Psychology. 7 (4): 286—294. ISSN 0007-1293. doi:10.1111/j.2044-8260.1968.tb00571.x. 
  4. ^ Sybil Eysenck (1968). "The measurement of psychoticism: a study of factor stability and reliability" (PDF). „British Journal of Clinical Psychology”. This Weeks Citation Classics. 1: 286—294. .
  5. ^ Barrett, P.T.; Petrides, K.V.; Eysenck, S.B.G.; Eysenck, H.J. (1998). „The Eysenck Personality Questionnaire: An examination of the factorial similarity of P, e, N, and L across 34 countries”. Personality and Individual Differences. 25 (5): 805—819. doi:10.1016/S0191-8869(98)00026-9. .
  6. ^ Pelosi, Anthony J (2019). „Personality and fatal diseases: Revisiting a scientific scandal”. Journal of Health Psychology (на језику: енглески). 24 (4): 421—439. ISSN 1359-1053. doi:10.1177/1359105318822045. 
  7. ^ Chamorro-Premuzic, Tomas (2010). Personality and Individual Differences. 49 (8): 1015. ISSN 0191-8869. doi:10.1016/j.paid.2010.07.027 http://dx.doi.org/10.1016/j.paid.2010.07.027.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  8. ^ Jackson, Chris J.; Furnham, Adrian; Forde, Liam; Cotter, Tim (2000). „The structure of the Eysenck Personality Profiler”. British Journal of Psychology. 91 (2): 223—239. ISSN 0007-1269. PMID 10832516. doi:10.1348/000712600161808. 


Спољашње везе

[уреди | уреди извор]