Психотицизам
Психотицизам је једна од три особине које користи психолог Ханс Ајзенк у свом П–Е–Н моделу (психотицизам, екстраверзија и неуротицизам) моделу личности. Психотицизам је диспозиција која укључује недостатак контроле импулса, необично и претерано инклузивно размишљање, као и хладноћу и безличност.[1]
Биолошке основе[уреди | уреди извор]
Верује се да је психотицизам повезан са нивоима допамина.[2] Други биолошки корелати психотицизма укључују ниску условљеност и низак ниво моноамин оксидазе; бета-хидроксилаза, кортизол, норепинефрин у цереброспиналној течности се такође чини релевантним за ниво психотицизма.
Ајзенкова теоријска основа за модел била је теорија Einheitspsychosen (унитарне психозе) немачког психијатра Хајнриха Нојмана из деветнаестог века.
Црта[уреди | уреди извор]
Психотизам је концептуално сличан фактору ограничења у Телегеновом трофакторском моделу личности.[3] Психотицизам се може поделити на уже особине као што су импулсивност и тражење сензација. Оне се заузврат могу даље поделити на још специфичније особине. На пример, импулсивност се може поделити на уску импулсивност (реаговање без размишљања), преузимање ризика, непланирање и живахност. Тражење сензација је такође анализирано у више одвојених аспеката.
Ајзенк је тврдио да може постојати корелација између психотицизма и креативности.[4] Са психофизиолошке стране, Ајзенк налази да је већа вероватноћа да ће преинклузивни мислилац имати личност која се односи на личност схизофреног или општег психотичног поремећаја. Разлика је у томе што, иако је оцена психотичности креативне особе висока као и код некога коме је дијагностикован психотични поремећај, креативна особа није нужно психотична. Он покушава да подржи свој предлог користећи доказе да постоји истинска веза између лудила и генијалности, да истински креативни људи имају висок резултат психотичности на тестовима личности и да су необични одговори на тесту асоцијације речи добра мера психозе, психотицизма и креативности.[5]
Такође је утврђено да скала психотицизма значајно корелира са другим скалама и особинама антагонизма и тврдоглавости као што су неприхватање културних норми, незрелост и антиауторитативни ставови. Виши резултати на овој црти су такође пријављени међу психопатама и криминалцима.[6] Ово појачава идеју коју је Ајзенк описао као своју скалу психотицизма.
Критика[уреди | уреди извор]
Критичари ове особине сугеришу да је она превише хетерогена да би се могла узети као једна особина. Коста и Мекреј верују да у моделима личности треба разликовати пријазност и савесност (обоје представљају низак ниво психотицизма).[7] Такође је сугерисано да би „психотизам“ могао бити погрешан назив и да би „психопатија“ или „импулзивно несоцијализовано тражење сензација“ биле боље ознаке.[1]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Psychoticism - an overview | ScienceDirect Topics”. www.sciencedirect.com. Приступљено 2023-10-19.
- ^ Lester, David (1989). „A Neurotransmitter Basis for Eysenck's Theory of Personality”. Psychological Reports. 64 (1): 189—190. ISSN 0033-2941. doi:10.2466/pr0.1989.64.1.189.
- ^ Zuckerman, Marvin; Michael Kuhlman, D.; Thornquist, Mary; Kiers, Henk (1991). „Five (or three) Robust Questionnaire Scale Factors of Personality without Culture”. Personality and Individual Differences (на језику: енглески). 12 (9): 929—941. doi:10.1016/0191-8869(91)90182-B.
- ^ Eysenck, Hans J. (1993). Creativity and Personality: Suggestions for a Theory. Psychological Inquiry. 4(3), 147–178.
- ^ „Eysenck's Theory of Psychoticism and Creativity”. www.personalityresearch.org. Приступљено 2023-10-19.
- ^ „Eysenck's Theory of Psychoticism and Creativity”. www.personalityresearch.org. Приступљено 2023-10-19.
- ^ Costa, Paul T.; McCrae, Robert R. (1992). „Four ways five factors are basic”. Personality and Individual Differences (на језику: енглески). 13 (6): 653—665. doi:10.1016/0191-8869(92)90236-I.