Банатска клисура

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Банатска клисура је крајњи југозападни део Румуније, који обухвата јужно подножје планина Локве (549 m), Крак Алмаша (720 m), и Сретиње (890 m) према Дунаву. Код српског становништва овај назив се проширио на цео простор између река Нере и Дунава до Ђердапа. Геолошку основу поменутих планина чине кристаласти шкриљци и нешто еруптивних стена. Годишња количина падавина креће се од 700 до 1.200 mm. Планине су покривене густом шумом и богате су изворима.

Међу насељима у Банатској клисури налази се и 13 насеља у којима је од давнина живело српско становништво у претежном броју. Од ових насеља 4 су на левој обали реке Нере: Лесковица, Златица, Луговет (Kampia) и Сокол (Socol). Поред Дунава леже Базиаш, Дивићи, Белобрешка, Српска Пожежена (Požežena de Sus), Радимна, Мачевић (Macesti), Стара Молдова (Moldova Veche), Љубкова и Свиница. Становништво се бави сточарством, воћарством, виноградарством, повртларством и гајењем житарица. Банатска клисура је богата квалитетним угљем, магнетитом и разним металним рудама.

Почетак насељавања Срба у Банатској клисури није тачно утврђен, али се зна да пада углавном у XV веку, док је половином XVII века Аустрија извршила нову колонизацију Срба. Мировним уговором у Трианону 1920. Банатска клисура је припала Румунији. Од тада се, нарочито после 1948., број становника српске народности у Банатској клисури смањио.

Становници ових села су подржавали НОП и од 1944. масовно учествовали у њему, а после 1945. око 100 породица бораца НОР-а преселило сеу Југославију

Види још[уреди]

Извори[уреди]

А. Станојловић:Монографија Банатске клисуре, Петровград (данас Зрењанин) 1938. pp. 7-33 и 980-139;
М. С. филиповић (уредник), Банатске Хере, посебно издање Војвођанског музеја, Нови Сад 1958 pp. 13-19, 51-53, 370-371.
Текст др. Небојше Царића унив. проф. Институт за географију Нови Сад у Енциклопедији Југославије, Југословенског лексикографског завода - Загреб 1980.