Београдске библиотеке у Другом светском рату

С Википедије, слободне енциклопедије
Остаци спаљене књиге у немачком бомбардовању Београда 6. априла 1941.

Београдске библиотеке у Другом светском рату доживеле су поред огромних разарања библотечког фонда, наметнуту трансформацију и рад у неусловним просторима, што је имало за циљ да се њихова активност и рад усмери у корист нацистичке и колаборационистичке пропагандне машинерије, која је деловала под утицајем културне политике, која се ослањала на идеолошке постулате нацизма, национализма, ксенофобије и антимодернизма.

Национализам, односно уска интерпретација национализма ( као „сублимисана тежња за повратком, назови изворном и неукаљаном врелу српске духовности”), који је био заједничко обележје наведених тема, био је идеолошка основа на којој се темељила целокупна диригована култура, дакле и целокупна књижевна продукција, а тиме и библиотекарска активност.

Није само сиромашна и наметнутна и стално контролисана и цензурисана, књижевност обележила период Другог светског рата у Београду, већ је на та обележја утицала и девастација појединих културних институција од националног значаја, пре свих великих београдских библиотека, које су биле ризнице писане речи, не само на српском већ и на другим језицима. Гледано у том контексту тужне судбине београдских библиотека, можда је најпримеренији показатељ стања у култури Београд у периоду рата и окупације.

И док је Народнa библиотекa, током целог периода окупације била онеспособљена да се бави својом изворном делатношћу, у Београду су ову судбину избегле две значајније библиотеке, Градска библиотека и Универзитетска библиотека, које су биле у могућности да већи део рата читаоцима позајмљују књиге и периодику.

Народна библиотека[уреди | уреди извор]

Српску престоницу на самом почетку окупације обележило је ужасно разарањеа Народне библиотеке у Београду, која је у ваздушним нападима снага Луфтвафе у ноћи између 6. и 7. априла 1941. године, била погођена запаљивим бомбама, што је довело до уништења готово целокупног њеног фонда. У том злочиначком акту нису страдале само много деценија сакупљене вредне књиге и друге публикације, којих је према неким подацима до 1941. године било готово 600.000, већ и непроцењиво културно благо (стари српски рукописи, повеље и документи), целокупна штампа из периода између 18. и с почетка 20. века, и небројене преписке, мапе и географске карте.[1]

Штета која је била огромна и ненадокнадива, а у њој је на згаришту у пепелу завршило око 350.000 књига и око 500.000 различитих свезака.[2]

Иако је поступајући према плану Народне библиотека за случај рата, њен управник Драгослав Илић најдрагоценији материјал спремио за транспорт још 1. априла 1941. године, у наредним данима обавештен је од стране Министарства просвете да се евакуација неће реализовати, због техничких немогућности.[3] Грађа је колико су услови дозвољавали – скривена у подрум, који је био плитак и од цигала, и није представљало никакву заштиту за снажне фугасте бомбе нацистичке Немачке авијације, тако да је током ноћи је највећи део зграде изгорео. Током прве вечери бомбардовања и наредних дана, тако да је пожар тињао и није се потпуно угасио ни током наредна три дана.[4]

Остаци Народне библиотеке након бомбардовање Београда (1941)
Ко је крив за страдање библиотеке?

Током јула 1941. у јавности је покренуто питање у институцијама и штампи о одговорности појединаца за страдање библиотеке и драгоцености из њених фондова, и започета прво расправа а онад и истрага:

Покушаји обнова Народне библиотеке[уреди | уреди извор]

У другој половини 1941. године приоритети нових колаборационистичких власти, посебно оних појединаца који су у новим приликама одлучивали о културној политици у Београду, било је проналажење адекватног смештаја за преостали библиотечки фонд, као и почетак обнове, уништеног библиотечког фонда.

Изналажење адекватног смештаја

Народна библиотека је у лето 1941. године привремено смештена у неусловне просторије за нормалан рад библиотеке у згради Феријалног савеза у Француској улици 36.[6] Како је неадекватни смештај Библиотеке представљао све већи проблем, она није могла да прими све оно што је од књига спашено, нити оно што су грађани и друге културне и просветне институције касније донирале.

Као једно од трајнијих решења за смештај разматрана је могућност да се Народна библиотека смести у зграду Соколског друштва „Матица” у Делиградској улици, при чему се имало у виду да је рад соколских удружења одлуком окупаторских власти био забрањен.[7] Ипак, упркос најавама и обећањима Драгог Јовановића да ће проблем ускоро бити решен, библиотека је затворила своја врата за посетиоце.18 У лето 1943. године окупационе власти донеле су одлуку да се Народна библиотека трајно пресели из Француске 36 у просторије Дома „Светог Саве”, у Душановој 13. Како је пре усељења зграду прво требало адаптирати за ту намену,[8][9] Од ове иницијативе се одустало. 20 иако су уз напор запослених у библиотеци и грађана који су добровољно притекли у помоћ, скоро целокупан инвентар пребачен у нову зграду, по наређењу немачке команде просторије у Душановој улици морале бити испражњене, јер је зграда реквирирана за потребе немачке војне силе.21 Књиге су враћене у привремени смештај у згради у Француској улици, а неки вреднији примерци су депоновани у трезор Народне банке, због страха од савезничког бомбардовања Београда.

Обнова библиотечког фонда

Преко градске штампе покренута је активност да се у рад библиотеке и активности везане за обнову књижевног фонда укључи целолупна српска јавност и богати појединци (којима је предлагано да одвоје материјална средства за збрињавање Народне библиотеке). И сам (тадашњи) управник Библиотеке Драгослав Илић преко средтсва информисања упутио је молбу и другим културним институцијама и појединцима да помогну Народну библиотеку, и да јој поклоне дупликате које поседују у својим фондовима или да донирају књиге из својих приватних збирки и колекција.[11]

Акција обнове библиотеке која је започета у мају 1941. године трајала је све до краја окупације, и може се матрати успешном.24 Наиме велики број Београђана уступио је библиотеци своје књиге, новине, часописе, писма, мапе и карте, а то су учиниле и бројне институције културе и просвете, друге библиотеке, институти, факултети при Универзитету у Београду, бројна предратна удружења грађана, државне институције и гимназије и школе.[12] тако да се током окупације број књига и свезака које су чиниле нову збирку Народне библиотеке стално се увећавао.

Акцију је међу првима подржао комесар Министарства просвете Ристо Јојић и многи други чланови колаборационистичке управе, књижевници и други грађани Београда из област уметности и културе.[13] Тако је у септембру 1941. године нови фонд Народне библиотеке бројао је више од 40.000 књига.[14] Схватајући да су активности везане за обнову фонда библиотеке представљале веома згодно пропагандно оруђе, у акцију су се укључили својим поклонима и донацијама бројни колаборационистички званичници и чланови немачког окупационог апарата. Тако је нпр. председник Владе Милан Недић поклонио библиотеци два ретка дела српске средњевековне књижевности,[15] министар просвете Велибор Јонић неколико хиљада књига,[16] а Ђура Котур, челник Националне службе за обнову Србије светосавску „Крмчију”.[17] Међу дародавцима се нашло и издавачко предузеће „Југоисток”, издавачка кућа под контролом немачког пропагандног одељења у Србији, које је библиотеци поклонило своју целокупну продукцију од 1941. године, укупно око 1.000 наслова.[18]

Градска библиотека[уреди | уреди извор]

Градска библиотека, данас Библиотека града Београда, почела је са радом 11. јануара 1931. године. У истом простору тада је почео да ради и Музеј града, данас Музеј града Београда и на тај дан свечано су освећени. Овим чином Београд добија модерну градску библиотеку која је у годинама пред рат постала изузетно значајна културно-просветна установа, са више хиљада чланова и богатим библиотечким фондом. По угледу на савремене европске библиотеке, књиге су сређене према принципима децималне класификације, организују се први стручни библиотекарски курсеви. Исте године, отворена је и прва Читаоница за децу у Југославији.[19]

Почетак рата Библиотека је дочекала у свом простору, у згради у улици Кнегиње Љубице 1, данашњој Змај Јовиној, коју је за потребе Библиотеке и Музеја откупила Општина, а у коју су се ове институције уселиле у мају 1935. године.[19] Осим Музеја касније је у састав библиотеке ушао и Архив града. Музеј се издвојио 1941. године, а Архив 1947.[20]

У бомбардовању Београда у априлу 1941. године, зграда у Змај-Јовиној улици је тешко оштећена запаљивом бомбом, након чега је страдао велик део културног блага који је био складиштен у музеју и библиотеци. Организован акцијом запослених и грађана највећи део библиотечке збирке је ипак је остао неоштећен.[21] Том приликом у бомбардовању а потом и пожару који је уследио уништено је 3.978 а оштећено 2.708 књига.[3]

Након преоцене штете у мају 1941. године започети су радови на санацији објекта библиотеке, како би она што пре била стављена у функцију. Санација зграде окончана је у октобру 1941. године и Градска библиотека је свечано отпочела са радом 22. децембра 1941. Том приликом организоване су свечана академија, изложба старих документа и рукописа српских књижевника и уметника, као и изложба књига, која је трајала од 22. до 28. децембра 1941.[3]

Иако Музеј није био отворен за јавност током ратних година, он је наставио са активностима, а рад библиотеке се релативно несметано одвијао. У току рата радила је Дечја библиотека, а за остале кориснике библиотека је отворена почетком 1943. године[20] и радила је све до 1944. када је обуставила рад, због страха да би библиотечка грађа могла бити уништена у савезничком бомбардовању града. Тада је превентивно заједно са другим културним благом које је било у власништву Музеја града Београда, складиштен и библиотечки фонд у трезор Народне банке.[3]

У послератном извештају, од 26. марта 1948. године, констатовано је да је Библиотека у току рата изгубила 4.226 књига.[3]

Универзитетска библиотека[уреди | уреди извор]

Универзитетска библиотека Београд, пре почетка рата

Универзитетска библиотека током априлског бомбардовања Београда била је поштеђена већих разарања. Од детонација бомби у околини на згради библиотеке само су попуцали прозори а дошло је и до других мањих материјалних штета, које се могла санирати.[22]

Међутим за рад библиотеке и њену књижевну грађу велики проблем био је тај што су током априла 1941. године зграду библиотеке за своје потребе користили припадници немачке војске. И онда када су зграду напустили, због њене атрактивне локације и репрезентативног изгледа зграде, немачке војне власти у неколико наврата покушали су да се уселе у зграду Универзитетске библиотека и користе је за сопствене потребе. Захваљујући запосленима у библиотеци, Београдском Универзитета и Министарству просвете, који су ургирали код немачких власти Немци су одустали од своје намере.[23]

Када су Немци изашли из зграде, након утврђене штете на згради и уништења 587 књига, отпочело се са нужним поправкама,[24] тако да је у октобру 1941. године Универзитетска библиотека обновила рад. У тренутку поновног отварања библиотеке је располагала са око 160.000 различитих књига, углавном стручне литературе.

Иако је Универзитетска библиотека првенствено била намењена студентима и професорима Универзитета у Београду, она је у периоду окупације радила и за остале грађане, првенствено због тога што у том периоду Народна библиотека није радила.[25] На основу одобрења Ректора Универзитета у Београду Универзитетска библиотека књиге је издавала и немачким војницима.[б]

Према текстовима објављеним у београдскин новинама током 1942. и 1943. године, може се закључити да је Универзитетска библиотека била веома посећена и да је у том периоду значајно увећала свој фонд књига и часописа.[27]

Остале библиотеке у окупираном Београду[уреди | уреди извор]

Поред три наведене библиотека, током окупације радило је и неколико институција које су грађанима позајмљивале књиге:

  • Библиотека Радничке коморе
  • Библиотека Главног савеза земљорадничких задруга, која је у тешким условима обновила рад током окупације.
  • Више позајмних библиотеке, и то у посебним одељењима у књижарама, где су се на читање могле добити књиге које се нису налазиле на списковима забрањених књига, од стране окупационих власти.[28]

Значај Беогардских библиотека у рату[уреди | уреди извор]

Већина истраживача слаже се да рат и окупација нису угасили страст Београђана за читањем, већ се дешавало управо супротно. Читање је постало једна од омиљених хобија и културних активности становника српске престонице.[29]

Вишегодишња окупација у којој су Београђани проводили дуге ноћи под полицијсим часом, када нису смели да излазе на улице или да слушају радио (који им је одузиман), приморала их је да време проводе у својим домовима, у читању књиге из сопствених или градских библиотека или књига које су позајмљивали од пријатеља и познаника.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Према гласинама које су се током 1942. године шириле градом, односно према информацијама и полуинформацијама које су имали запослени у библиотеци, разматрале су се две опције: или плац на углу Краљевог трга (Студентског трга) и Вишњићеве улице или плац на углу Југовићеве, Симине и Капетан Мишине улице.
  2. ^ Универзитетска библиотека издавала је књиге припадницима немачке војске, преко мајора др Герстнера, који је водио специјалну евиденцију и за сваку узету књигу издавао специјални реверс.[26]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ј. М., „Народна библиотека”, Обнова, бр. 11, 17. јул 1941, стр. 5
  2. ^ Kreso, Muharem, Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941–1944, Beograd 1979, str. 42, 135
  3. ^ а б в г д ђ е ж Дурковић-Јакшић, Љубомир, „О пропасти Народне библиотеке у Београду 1941. и судбини њених реткости”, у: Археографски прилози, бр. 6-7, 1984–1985, стр. 8–9.
  4. ^ Дурковић-Јакшић, Љубомир, „О пропасти Народне библи-отеке у Београду 1941. и судбини њених реткости”, Археографски прилози, бр. 6-7, 1984–1985, стр. 7–50
  5. ^ Илић, Драгутин, „Зашто је изгорела Народна библиотека”, Обнова, бр. 17, 24. јул 1941, стр. 5
  6. ^ S., „Народна библиотека још нема своју зграду!”, Обнова, бр. 26, 2. август 1941, стр. 5
  7. ^ Непознати аутор, Народна библиотека је добила велики број књига, али јој је неопходно потребна зграда за смештај, „Ново време”, бр. 50, 6. јул 1941, стр. 5
  8. ^ Непознати аутор, Народна библиотека добила зграду, „Ново време”, бр. 669, 6. јун 1943, стр. 4;
  9. ^ Непознати аутор, Обновљена Народна библиотека сели се у дом св. Саве – Досад је смештено 10.000 примерака, „Обнова”, бр. 631, 29. јул 1943, стр. 4.
  10. ^ Ранковић, Драгутин, Свакодневни живот под окупацијом: искуство једног Београђанина, Београд 2011, стр. 267.
  11. ^ Непознати аутор, „Народна библиотека може бити обновљена само на исти начин на који је и основана – Сви Срби треба да помогну Народну библиотеку прилозима у књигама”, Ново време, бр. 4, 19. мај 1941, стр. 5
  12. ^ Непознати аутор, Благодарећи знатним прилозима Народна библиотека полако обнавља уништену књижницу, Обнова, бр. 189, 14. фебруар 1942, стр. 11
  13. ^ Стоимировић-Јовановић, Милан, „Шта је потребно нашој Народној библиотеци”, Обнова, бр. 155, 1. јануар 1942, стр. 7.
  14. ^ Вујошевић, Жарко, Kunstund Denkmalschutz у окупираном Београду, у: Наслеђе, бр. 4, 2002, стр. 124
  15. ^ И. Ђ., Поклон Председника владе Народној библиотеци: Два стара српска рукописа: „Исповест монаха” из 13 века и Теодосијев „Живот Св. Саве” из 16 века, „Ново време”, бр. 476, 18. новембар 1942, стр. 3;
  16. ^ Непознати аутор, Министар просвете г. Јонић уступио неколико хиљада књига Народној библиотеци – Заједно са књигама Народна библиотека је добила и полице које су јој необично потребне, Ново време, бр. 225, 25. јануар 1942, стр. 5;
  17. ^ Непознати аутор, Омладина Националне службе поклонила је Народној библиотеци „Крмчију св. Саве”, Ново време, бр. 486, 29. новембар 1942, стр. 3.
  18. ^ Непознати аутор, „Југоисток” за Народну библиотеку, Ново време, бр. 467, 07. новембар 1942, стр. 3.
  19. ^ а б Дурковић Јакшић, Љубомир (1995). Библиотека града Београда : 1928-1945. Београд: Библиотека града Београда. ISBN 978-86-7191-022-4. COBISS.SR 93724167
  20. ^ а б Историја Београда 3. Београд: Српска академија наука и уметности и др. 1974. COBISS.SR 122258695
  21. ^ Грбић, Др Миодраг. „Страдање Музеја у рату”. Музеј Града Београда. Архивирано из оригинала 11. 01. 2016. г. Приступљено 3. 5. 2017. 
  22. ^ Непознати аутор, „Универзитетска библиотека ће ускоро отпочети да ради са публиком”, Обнова, бр. 88, 15. октобар 1941, стр. 4.
  23. ^ Архив Универзитетске библиотеке (АУБ), бр. 655 од 8. октобра 1941. године.
  24. ^ Радосав Марковић, Универзитетска библиотека у Београду: 1921–1945, Београд 1968, стр. 10
  25. ^ Марковић, Милош, „Универзитетска библиотека има 160.000 књига из разних области”, „Понедељак”, бр. 20, 15. децембар 1941, стр. 3.
  26. ^ Архив Универзитетске библиотеке (АУБ), бр. 288 од 7. јула 1942.
  27. ^ Марковић, Милорад, Универзитетска библиотека има 300.000 научних књига, Ново време, бр. 455, 24. октобар 1942, стр. 4
  28. ^ Васа Чубриловић (ур.), Историја Београда 3 , Београд 1974, стр. 431–432.
  29. ^ Трговчевић, Љ., Историја Српске књижевне задруге ..., стр. 99

Спољашње везе[уреди | уреди извор]