Бомбардерски авион

С Википедије, слободне енциклопедије
„Бомбардер” преусмерава овде. За музичку групу погледајте страницу Бомбардер (музичка група).
Бомбардер Авро Ланкастер, Други свјетски рат

Бомбардер или бомбардерски авион је врста авиона намијењена за уништавање земаљских и поморских циљева из ваздуха. Може да носи бомбе и вођене и невођене пројектиле ваздух-земља.

Подјела[уреди | уреди извор]

Могу се подијелити на лаке, средње и тешке бомбардере, по терету који носе. Осим тога подјела се може вршити и по задацима, на стратешке и тактичке бомбардере, на б. авионе за бомбардовање из обрушавања или хоризонталног лета, ноћне и дневне бомбардере, торпедне и минске б., и тако даље.

Историја[уреди | уреди извор]

Прву употребу бомбе бачене из ваздуха (заправо четири ручне бомбе специјално произведене у италијанском морнаричком арсеналу) извео је италијански потпоручник Ђулио Гавоти[1] 1. новембра 1911. током Италијанско-турског рата у Либији – иако је његов авион није био дизајниран за задатак бомбардовања, и његови импровизовани напади на османске положаје имали су мали утицај. Ове челичне сфере пуњене пикрином киселином добиле су надимак „балерине“ због лепршавих трака од тканине које су за њих биле причвршћене.[2]

Рани бомбардери[уреди | уреди извор]

Британски Handley Page Type O, 1918

Бугарски посматрач Продан Таракчијев је 16. октобра 1912. бацио две од тих бомби на турску железничку станицу Карагач (у близини опкољеног Једрена) из авиона Албатрос Ф.2 којим је пилотирао Радул Милков, током Првог балканског рата.[3][4] Сматра се да је ово прва употреба авиона као бомбардера.[3][5]

Први авиони тежи од ваздуха намењени за бомбардовање били су италијански Капрони Ка 30 и британски Бристол Т.Б.8, оба из 1913. године.[6] Бристол Т.Б.8 је био рани британски једномоторни двокрилац који је изградила Бристолска авионска компанија. Они су били опремљени призматичним нишаном у предњем кокпиту и цилиндричним носачем бомбе у доњем предњем делу трупа који је могао да носи дванаест бомби од 4,5 kg, које су могле да се баце појединачно или као салва по потреби.[7]

Авион су купили за употребу Краљевска морнаричка ваздухопловна служба и Краљевски летећи корпус (RFC), а три Т.Б.8, који су била изложена у Паризу током децембра 1913. Они су са инсталираном опремом за бомбардовање, послати у Француску након избијања рата. Под командом Чарлса Рамнија Самсона, 25. новембра 1914. извршен је бомбашки напад на немачке топовске батерије у Миделкеркеу у Белгији.[8][9]

Дирижабл, или ваздушни брод, развијен је почетком 20. века. Рани ваздушни бродови су били склони катастрофама, али је полако дирижабл постао поузданији, са чвршћом структуром и јачом кожом. Пре избијања рата, цепелини, већи и модернији облик ваздушног брода који је дизајнирао немачки гроф Фердинанд фон Цепелин, били су опремљени да носе бомбе за напад на циљеве на великим удаљеностима. То су били први стратешки бомбардери великог домета. Иако су немачке ваздушне формације биле јаке, са укупно 123 ваздушна брода до краја рата, они су били рањиви на нападе и отказивање мотора, као и на проблеме са навигацијом. Немачки ваздушни бродови нанели су малу штету у својих 51 напада, са 557 погинулих Британаца и 1.358 повређених. Немачка ратна морнарица је изгубила 53 од 73 ваздушна брода, а немачка војска 26 од својих 50 бродова.ref>Roadman, LTC Julian A. (2013). A Combat Nightmare in WWII. Triumph Press. стр. 11—12. ISBN 9781484911846. </ref>

Иако су углавном коришћени као тренажни авиони, Авро 504 су такође накратко коришћени као бомбардери на почетку Првог светског рата од стране Краљевске морнаричке ваздушне службе (RNAS) када су коришћени за нападе на немачке хангаре за ваздушне бродове.[10]

Први свјетски рат[уреди | уреди извор]

Први авиони бомбардери појављују се већ пред Први свјетски рат, али су то у ствари обични авиони вишеструке намјене из којих се руком избацују бомбе, без нишанских справа.

Први свјетски рат доводи до развоја авиона посвећених задатку бомбардовања, па се може говорити о правим бомбардерима. Авиони су углавном двокрилци, дрвене или металне конструкције пресвучене платном, са једним до неколико мотора, брзином до 200 km/h, и заштитом од ловаца у виду митраљеза којима управљају послужиоци из отворених кабина. Носивост бомби је до 1000 kg, осим код британског Handley Page 1500, гдје достиже преко 3000 kg, али тек крајем 1918.

У међуратном периоду долази до даљег развоја, који се јако убрзава пред избијање Другог свјетског рата 1939. Тако средњи бомбардери тог периода имају брзине лета око 300-350 km/h а носивост им је око 1000 kg. Тешки бомбардери имају брзине 230-300 km/h а носивост преко 2000 kg бомби.

Други свјетски рат[уреди | уреди извор]

Други светски рат доноси даље усавршавање. Осим побољшања летних особина као што су брзина, висина лета и носивост, уводи се и низ потпуних новина. Кориштење радара за бомбардовање циљева, херметизација кабина, даљинско управљање одбрамбеним митраљезима и топовима, и увођење млазних мотора су неке од њих. Електронски уређаји добијају на важности, побољшавају се нишанске справе и ватрена моћ одбране. Крај рата доноси бомбардер Боинг Б-29 избацујући атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки.

Ток рата дефинитивно уводи и нову врсту бомбардера: ловац-бомбардер (Хокер Тајфун, П-47 Тандерболт), који може да извршава задатке ловца по обављеној бомбардерској мисији. Ово отежава посао одбране од бомбардера, али омогућава и мањим ваздухопловствима да имају авионе вишеструке намјене добрих борбених особина.

Послије Другог свјетског рата[уреди | уреди извор]

Послије Другог светског рата развој се наставља, углавном у правцима:

Авиони посебне намјене за јуришна дејства нестају на неко вријеме, али се појављују крајем 20. вијека поново у ваздухопловствима САД (A-10 Тандерболт II) и СССР (Су-25).

Крај 20. вијека и даље[уреди | уреди извор]

Значај стратешких бомбардера пада са увођењем интерконтиненталних балистичких пројектила, па их сада имају у наоружању само највеће војне силе. Значај вишенамјенских ловаца-бомбардера је изузетан, и већина земаља се ослања на њих за све задатке бомбардовања у рату.

Најбројнији типови у наоружању земаља НАТО су F-16 Фалкон и F-18 Хорнет, а у земљама које купују совјетску и касније руску војну опрему МиГ-23 и МиГ-29. Скупљи и напреднији авиони као F-15 и Су-27 такође се могу користити за бомбардовање, иако им то није примарна намјена.

Савремено доба[уреди | уреди извор]

Тренутно, знатан број ваздухопловних снага развија стелт замену за своје старе флоте бомбардера, USAF са Нортроповим Граман Б-21, Руске Ваздушно-космичке снаге са ПАК ДА, а PLAAF са Xian H-20. Према подацима из 2021. године, очекује се да ће Б-21 ући у службу до 2026–2027.[11] Б-21 би имао способан да лута у близини циљаних подручја током дужег временског периода.[12]

Друге употребе[уреди | уреди извор]

Повремено су војни авиони коришћени за бомбардовање ледених застоја са ограниченим успехом као део напора да се они очисте.[13][14][15] Шведско ваздухопловство је 2018. године бацило бомбе на шумски пожар, гасећи пламен уз помоћ ударних таласа. Пожари су беснели у области контаминираној неексплодираним бојним средствима, што је отежавало гашење ватрогасцима.[16]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Johnston, Alan (10. 5. 2011). „Libya 1911: How an Italian pilot began the air war era”. BBC News. Архивирано из оригинала 13. 5. 2011. г. Приступљено 2011-05-23. 
  2. ^ Stephenson, Charles (19. 12. 2014). A Box of Sand. The Italo-Ottoman War 1911-12. стр. 107. ISBN 978-0-9576892-2-0. 
  3. ^ а б Capt Arthur H. Wagner Uscg (Ret), Arthur H. Wagner, Leon E. Braxton, Ltcol Leon E. (Bill) (2012). Birth of a Legend. Trafford Publishing. стр. 27. ISBN 9781466906020. Архивирано из оригинала 2016-04-26. г. Приступљено 2015-07-28. 
  4. ^ „The Balkan Wars: Scenes from the Front Lines”. TIME. 8. 10. 2012. Архивирано из оригинала 27. 3. 2016. г. Приступљено 28. 7. 2015. 
  5. ^ I.Borislavov, R.Kirilov: The Bulgarian Aircraft, Vol.I: From Bleriot to Messerschmitt. Litera Prima, Sofia, 1996 (in Bulgarian)
  6. ^ Mark (јул 1995). Aerial Interdiction: Air Power and the Land Battle in Three American Wars. стр. 9—10. ISBN 978-0-7881-1966-8. Архивирано из оригинала 2016-05-01. г. Приступљено 2015-10-29. 
  7. ^ Mason, Francis K (1994). The British Bomber since 1914. London: Putnam Aeronautical Books. ISBN 0-85177-861-5. 
  8. ^ Taylor, Michael J. H. (1989). Jane's Encyclopedia of Aviation. London: Studio Editions. стр. 204. 
  9. ^ Thetford, Owen (1994). British Naval Aircraft since 1912 (Fourth изд.). London: Putnam. ISBN 0-85177-861-5. 
  10. ^ Mason, Francis K. The British Bomber since 1914. . London: Putnam Aeronautical Books. 1994. pp. 21. ISBN 0-85177-861-5. 
  11. ^ D'Urso, Stefano (17. 1. 2021). „Second B-21 Raider Under Construction as the First One Approaches Roll-Out in Early 2022”. The Aviationist. Приступљено 5. 2. 2021. 
  12. ^ „Persistence in 2018 bomber”. Архивирано из оригинала 2008-09-05. г. Приступљено 2009-06-04. 
  13. ^ Smith, Stephen H. (19. 1. 2018). „York's Past: Aerial bombing breaks Susquehanna ice jams”. The York Daily Record (на језику: енглески). Приступљено 2018-07-19. 
  14. ^ Daniszewski, John (2001-05-18). „Russian Planes Bomb Ice Jam”. Los Angeles Times (на језику: енглески). ISSN 0458-3035. Архивирано из оригинала 2015-12-04. г. Приступљено 2018-07-19. 
  15. ^ Sridharan, Vasudevan (2016-04-19). „Russian fighter jets bomb 40km ice-jam to prevent flooding in Vologda”. International Business Times UK (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2018-07-19. г. Приступљено 2018-07-19. 
  16. ^ Mizokami, Kyle (25. 7. 2018). „Sweden Dropped a Laser-Guided Bomb on a Forest Fire”. Popular Mechanics (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-30. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Бомбардерски авион на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бомбардерски_авион&oldid=25945673”