Бомбардерски авион
Бомбардер или бомбардерски авион је врста авиона намијењена за уништавање земаљских и поморских циљева из ваздуха. Може да носи бомбе и вођене и невођене пројектиле ваздух-земља.
Садржај
Подјела[уреди]
Могу се подијелити на лаке, средње и тешке бомбардере, по терету који носе. Осим тога подјела се може вршити и по задацима, на стратешке и тактичке бомбардере, на б. авионе за бомбардовање из обрушавања или хоризонталног лета, ноћне и дневне бомбардере, торпедне и минске б., и тако даље.
Први свјетски рат[уреди]
Први авиони бомбардери појављују се већ пред Први свјетски рат, али су то у ствари обични авиони вишеструке намјене из којих се руком избацују бомбе, без нишанских справа.
Први свјетски рат доводи до развоја авиона посвећених задатку бомбардовања, па се може говорити о правим бомбардерима. Авиони су углавном двокрилци, дрвене или металне конструкције пресвучене платном, са једним до неколико мотора, брзином до 200 km/h, и заштитом од ловаца у виду митраљеза којима управљају послужиоци из отворених кабина. Носивост бомби је до 1000 kg, осим код британског Handley Page 1500, гдје достиже преко 3000 kg, али тек крајем 1918.
У међуратном периоду долази до даљег развоја, који се јако убрзава пред избијање Другог свјетског рата 1939. Тако средњи бомбардери тог периода имају брзине лета око 300-350 km/h а носивост им је око 1000 kg. Тешки бомбардери имају брзине 230-300 km/h а носивост преко 2000 kg бомби.
Други свјетски рат[уреди]
Други светски рат доноси даље усавршавање. Осим побољшања летних особина као што су брзина, висина лета и носивост, уводи се и низ потпуних новина. Кориштење радара за бомбардовање циљева, херметизација кабина, даљинско управљање одбрамбеним митраљезима и топовима, и увођење млазних мотора су неке од њих. Електронски уређаји добијају на важности, побољшавају се нишанске справе и ватрена моћ одбране. Крај рата доноси бомбардер Боинг Б-29 избацујући атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки.
Ток рата дефинитивно уводи и нову врсту бомбардера: ловац-бомбардер (Хокер Тајфун, П-47 Тандерболт), који може да извршава задатке ловца по обављеној бомбардерској мисији. Ово отежава посао одбране од бомбардера, али омогућава и мањим ваздухопловствима да имају авионе вишеструке намјене добрих борбених особина.
Послије Другог свјетског рата[уреди]
Послије Другог светског рата развој се наставља, углавном у правцима:
- стратешког бомбардера за напад нуклеарним и термонуклеарним оружјем (Боинг Б-52, Тупољев Ту-95, Авро Вулкан)
- ловца-бомбардера за тактичке задатке (F-4 фантом, МиГ-23)
Авиони посебне намјене за јуришна дејства нестају на неко вријеме, али се појављују крајем 20. вијека поново у ваздухопловствима САД (A-10 Тандерболт II) и СССР (Су-25).
Крај 20. вијека и даље[уреди]
Значај стратешких бомбардера пада са увођењем интерконтиненталних балистичких пројектила, па их сада имају у наоружању само највеће војне силе. Значај вишенамјенских ловаца-бомбардера је изузетан, и већина земаља се ослања на њих за све задатке бомбардовања у рату.
Најбројнији типови у наоружању земаља НАТО су F-16 Фалкон и F-18 Хорнет, а у земљама које купују совјетску и касније руску војну опрему МиГ-23 и МиГ-29. Скупљи и напреднији авиони као F-15 и Су-27 такође се могу користити за бомбардовање, иако им то није примарна намјена.
Види још[уреди]
Спољашње везе[уреди]
 |
Бомбардерски авион на Викимедијиној остави. |
- Војна енциклопедија. Први тим. Београд: Војноиздавачки завод. 1973. стр. pp. 696 до 700.
