Пређи на садржај

Борис Кривокапић

С Википедије, слободне енциклопедије
проф. др Борис Кривокапић
Борис Кривокапић
Лични подаци
Датум рођења(1958-11-16)16. новембар 1958. (67 год.)
Место рођењаБеоград, ФНРЈ
Занимањеуниверзитета
Научни рад
ПољеМеђународно јавно право

Борис Кривокапић (Београд, 16. новембар 1958) српски је универзитетски професор и правник. Pедовни je професор и научни саветник. Запослен је на Правном факултету Самарског националног универзитета «Академик С. П. Корољов» (Самара, Русија, од 2016). Инострани је члан Руске академије природних наука.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Борис Кривокапић рођен је у Београду 16. новембра 1958. године. Дипломирао је 1979, магистрирао 1985. и докторирао 1988. на Правном факултету Универзитета у Београду. Правосудсни испит положио 1983.

Провео је (1985-2006) 21 годину у Институту за упоредно право у Београду, где је 1999. изабран у највише научно звање – научни саветник. Био је у радном односу као професор на: Правном факултету Универзитета у Источном Сарајеву (Пале, БиХ, 2000-2006); Факултету за право, јавну управу и безбедност и још два факултета «Мегатренд универзитета»(Београд, 2006-2015), Пословном и правном факултету Универзитета «Унион – Никола Тесла» (Београд, 2015-2020), Пословном и правном факултету Универзитета «МБ» (Београд, 2020-2025). По основу уговора предавао је на правним и сродним факултетима Универзитета «Синергија» (Бијељина, БиХ, 2006-2007), Универзитета у Београду (2012. и 2023) као и 9 година на Дипломатској академији Министарства спољних послова СР Југославије (2001. и 2007) одн. Србије (2014-2020).

Учествовао на великом броју међународних научних конференција у двадесетак држава у Европи, Азији и Африци.[1]

Био је низ година главни и одговорни уредник 2 врхунска национална часописа, уредник 4 књиге и 2 тематска зборника међународног значаја. Члан је редакције 1 српског и 3 руска водећа научна часописа.

Дела

[уреди | уреди извор]

Не рачунајући поновљена издања, објавио је 49 научних књига, од којих 27 као једини аутор и 22 као коаутор, око 250 других научних радова и 4 превода.

Радови су му објављени у 24 државе Европе, Америке и Азије, на 6 језика. Цитиран је више од 3.600 пута у 37 држава на свим континентима сем Океаније.

Међу књигама чији је једини аутор, истичу се:

  • Лексикон међународног права (Београд, 1998, 566 стр.);
  • Заштита мањина у међународном и упоредном праву,  томови 1-3 (Београд, 2004, 2.681 стр.);
  • Енциклопедијски речник међуанродног права и међународних односа (Београд, 2010, 1.190 стр.);
  • Актуелни проблеми међународног права (Београд, 2011, 754 стр.);
  • Мир и рат у међународним односима и праву (Београд, 2017, 1.074 стр.);
  • Међународно јавно право (Београд, 2017, 927 стр.);
  • Мирное разрешение международных споров (Самара, 2020, 591 стр.);
  • Международное право в период вооруженных конфликтов (Самара, 2021, 834 стр.);
  • Проблемы международного права (Самара, 2022, 575 стр.);
  • Рат и право: Теорија и пракса оружаних сукоба и међународно право (Бања Лука, 2023, 1.552 стр.).

Међу осталим књигама чији је једини аутор, важније од других су: НАТО агресија на Југославију – сила изнад права (Београд, 1999), Положај етничких мањина у образовању (Београд, 2000), Европска социјална повеља (Београд, 2002), Службена употреба језика у међународном праву и законодавству неких европских држава (Београд, 2004), Мањине у међународном праву (Београд, 2006), Међународно право: корени, развој, перспективе (Београд, 2006), Проблемы современного международного права (Самара, 2017), Международное публичое право (Самара, 2018).

Одабране књиге чији је коаутор:

  • Право и право на употребу језика (Београд, 1990)
  • Југословенске мањине у суседним земљама и њихова права (Београд, 1992)
  • Аландска острва - пример успешне аутономије (Београд 2001)
  • International Law and the Interventionism in the "New World Order" (Madrid 2000)
  • Увод у право Финске (Београд, 2005)
  • Енциклопедија српског народа (Београд, 2008)
  • La toponomastica in Istria, Fiume e Dalmazia, Volume I, Profili giuridici (Venezia 2009)
  • Српско право и међународне судске институције, (Београд, 2009)
  • Међународна људска права, (Београд, 2010, 2013, 2014, 2016, 2017, 2018, 2019)
  • Topographical Names and Protection of Linguistic Minorities, Peter Lang International Academic Publishers (Frankfurt am Main, Berlin, Bern, Bruxelles, New York, Oxford, Wien 2011)
  • The Hague Tribunal Between Law and Politics, (Belgrade, 2013)
  • Европейское измерение 2016 (Москва 2016)
  • Увод у право Русије (Београд 2017)
  • Употреба силе у међународним односима (Београд 2018)

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
  • 1996 — Признање Института за упоредно право, поводом 40 година Института
  • 2004 — Награда категорије А1 Министарства науке и животне средине Републике Србије за изузетне научне резултате постигнуте у реализацији пројеката из програма основних истраживања за период 2002—2003.
  • 2006 — Награда «Професор Борислав Т. Благојевић» за најбоље дело у области упоредног и европског права обвављено у Србији и Црној Гори у периоду 2004—2005.
  • 2011 — Награда „Најбољи аутор” за 2011. годину, „Службени гласник”, Београд
  • 2023 — Признање ректора Самарског националног универзитета „С. П. Корољов”, Самара, Русија
  • 2023 — Признање Удружења правника Русије (Самарско регионално одељење), Русија

Борилачке вештине

[уреди | уреди извор]

Борилачким вештинама се бави од 1974. године. Носилац је велемајсторских и високих мајсторских звања у неколико борилачких вештина. Један је од оснивача теквондоа у Србији. Био је петоструки првак Југославије и Србије у теквондоу у формама и вицешампион Србије у борбама; оснивач и дугогодишњи шеф стручног штаба одн. главни тренер Теквондо клуба «Црвена звезда» у време његових највећих успеха (1994—2002).[2]

Оснивач је свеобухватне борилачке вештине хапкикван, која је један од признатих стилова корејског хапкидоа.[3] Потпредседник је Европске Хапкидо уније (European Hapkido Union). и једини представник за Србију низа водећих међународних савеза.[4][5][6][7][8]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Službeni Glasnik | Klub čitalaca | Аутор | Борис Кривокапић”. Službeni Glasnik | Klub čitalaca. Приступљено 21. 12. 2023. 
  2. ^ „Трофеји ТК Црвена звезда”. СД Црвена звезда (на језику: српски). Приступљено 21. 12. 2023. 
  3. ^ „Home”. www.hapkikwan.com. Приступљено 21. 12. 2023. 
  4. ^ „Honorable Mebers of IMAA”. Архивирано из оригинала 26. 09. 2013. г. Приступљено 13. 02. 2013. 
  5. ^ 10 Dan - AJJIF GLOBAL - WORLD JU-JITSU GOVERNING BODY
  6. ^ „www.i-maa.com”. Архивирано из оригинала 26. 09. 2013. г. Приступљено 13. 02. 2013. 
  7. ^ Martial Arts Health & Fitness Association e.V
  8. ^ „RECOGNIZED STYLES - sokeship's JimdoPage!”. Архивирано из оригинала 04. 11. 2014. г. Приступљено 04. 11. 2014. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • В. Ракић-Водинелић и др., Институт за упоредно право - Првих 50 година, Београд 2006, стр. 26-28.
  • Ј. Ћирић,“Борис Кривокапић”, одредница у: Енциклопедија српског народа, Завод за уџбенике, Београд 2008, стр. 550.
  • У. Шуваковић (одг. ур.) “Борис Кривокапић”, одредница у: Српски Who is Who 2011-2013, Завод за уџбенике, Београд 2013, стр. 388.
  • А. Г. Безверхов, А. В. Юдин: „Предисловие“ в: Б. Кривокапич: Проблемы международного права, Самара 2022, стр. 16-22.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борис_Кривокапић&oldid=30503698”