Варикокела

С Википедије, слободне енциклопедије
Варикокела
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностУрологија
МКБ-10I86.1
МКБ-9-CM456.4
DiseasesDB13731
MedlinePlus001284
eMedicineradio/739
Patient UKВарикокела
MeSHD014646

Варикокела је дилатација вена сперматичног фуникулус змијоликог облика. Ова доста честа болест мушких гениталија, аналогна је са проширеним венама доњих удова. Њена локализација утиче на функцију тестиса: производњу сперме и стероидогенезу и све друго што је повезано са овим функцијама. Према смерницама Европске асоцијације за урологију од 2013. године;[1] варикокеле се јавља у 11,7% мушкараца, и код 25,4% мушкараца са смањеном сперматогенезом. Обично се не јавља пре десете године живота. Може се јавити у два облика као примарна и симптоматска. Примарна варикокела јавља се искључиво са леве стране, а билатерална (обострана) јако је ретко стање. Симптоматска или секундарна варикокела може настати и пре десете године живота као последица компресије сперматичних вена тумором бубрега.

Како је код варикокела осетно смањена абдоминално-скротална разлика у телесној температури са 3 °C на 2 °C, ово смањење може бити од утицаја на оштећење сперматогенезе.

Субјективне тегобе су тупи болови у захваћеној страни скротума, пецкања и свраб.[2] Лечење је хируршко.

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Варикокела се развија током убрзаног телесног раста и развоја мушке деце у време пубертета механизмима који још нису у потпуности јасни. Најчешће се јавља са једне стране (на једном тестису) и то;

  • на левој страни у 80 до 90% случајева,
  • на десној страни у 1 до 7% случајева,
  • на обе стране у 3 до 19% случајева.

Према популацијским истраживањима инциденција варикокеле, до десете године старости је мања од 1%, а након тог узраста учесталост расте и у просеку се јавља код адолесцената у 16% случајева,[3] или према подацима из 2012. години у 7-25% дечака у пубертетском и постпубертском периоду живота.[4]

Преваленција варикокеле у популацији зрелих мушкараца је око 15%.[5][6] Међутим током последњих 20 година, након што ду се значајно побољшале дијагностичке методе, нпр. ултразвучна сонографија, колор доплер и термографска дијагностика, значајно се променио и поглед на дијагностику и избор метода лечења варикокеле. На то пре свега указују велика разлике између података истраживања варикокела спроведаних у периоду 1994. до 2000. године, и истраживања спроведене 2005. године, која је код мушкарца постубертетске старости увећана за 43%.[7]

Етиологија[уреди | уреди извор]

Узрок варикокеле најчешће је последица разлика крвног притиска који влада у вени тестиса и бубрежној вени у коју се улива. Наиме вредност притиска у вени тестиса нижа је у односу на онај у бубрежној вени. Ова хемодинамска разлика која је карактеристична за венски одвода крви из левог тестиса узрокује застој у протоку и накупљање крви у венама левог тестиса што доводи до њихове деформације.

Овом стање фаворизује и у већем проценту недостатка залистака (валвула) у венама левог тестиса, који омогућавају бољу дренажу (проток) крви из вена тестиса.

Као могући узрок настанка варикокеле наводи се и атрофија (смањена или ослабљена функција) мишића подизача тестиса.

Понекад узрок настанка варикокеле могу бити деформитети скротума или крвних судова и тумори скротума који притискују вену тестиса и тиме блокирају дренажу крви.

Предиспозиција[уреди | уреди извор]

Као предиспонирајући фактори, који ремете дренажу венске крви у тестисима и тиме утичу на појаву варикокеле наводе се:

  • Венска инсуфицијенција доњих екстремитета и вена карлице (хемороиди), наследни фактори, урођени недостатак еластина и колагена.
  • Вертикални хабитус (статички градијент притиска крви у колону и венама семеновода).
  • Израженије оптерећење стомачних или гудних мишића, физичким оптерећењума у спорту, тешком физичком раду са подизањем терета, опстипација, дуготрајни хронични кашаљ.
  • Статичка фактори - дуг боравак у стојећем, или седећем положају без активност мишића ногу.

Патоанатомија[уреди | уреди извор]

Венски систем скротума

Тестис има три главна извора снабдевања крвљу: тестикуларну артерију, артерију дуктуса деференс и кремастеричну артерију. На нивоу тестиса артеријска крв из тих артерија међусобно комуницира.

Венска дренажа тестиса није унапред у потпуности јасно предвидива. Одвија се преко бројних вена на нивоу скротума и препона, преко површног и дубоког венског система. Четири су главна пута тестикуларне венске дренаже: венама дуктуса деференс, кремастеричким и спољним пудендалним венама.

Пампиниформни плексус чини најобимнију венску мрежу, која почиње уз тестис и иде до препоне дуж сперматичкне траке и даље унутрашњом сперматичном веном.[8]

Једна од улога тестикуларне венске мреже је да хлади амбијенталну артеријску крв са телесних 37 °C на скроталних 33 °C механизмом измене топлоте супротном од оне у крвним судовима у блиском контакту.[9]

Површна и дубока венска дренажа тестиса међусобно комуницирају на нивоу кремастеричних огранака. Анатомске варијације на том нивоу могу узроковати колатералну дренажу са варикокелом и уредно грађене сперматичке вене са компетентним валвулама. Учесталост венских колатерала уз варикокелу је око 19% и могу се открити ретроградном венографојом. Неоткривене колатералне вене могу бити разлог неуспешног лечења и перзистирања варикокеле.[10][11]

Фазе у развоју варикокеле[уреди | уреди извор]

Патоанатомски гледано варикокела настаје услед поремећаја венске дренаже тестиса. Стварање варикокеле највише се бави теорија, континуитета развоја, коју је детаљно описо Schill WB.[12]Према овој теорији венска хипертензија било ког порекла узрок је варикокеле. Схафик разликује три фазе у развоју поремећаја:

Фаза компензације

у овој фази на венску хипертензију, вене одговорају задебљањем венског зида без дилатационих промена лумена:. Због хипертрофије тунике медија (мишића) венске зид је сачувао свој механизам за спречавање венске стазе.

Скривена фаза

У овој фази мишић слој тунике медије је у колапсу, али још увек вене нису варикозно промењене.

Манифестна фаза-вариколеле

У манифестној фази венска хипертензија узрокује хиалинизацију венских зидова и доводи до развоја манифестних варикозитета.

Патогенеза неплодности[уреди | уреди извор]

Како нававедене патоанатомске промене код варикокела могу изазвати оштећење тестиса и евентуално неплоднст није у потпуности разјашњено.[13] Бројних истраживања покушала су да открију патофизиологију промена, у којима се као најчешћи могући узроци наводе следећи механизми оштећења и поремећаја дисфункције тестиса:

  • Повећање тестикуларне (осим скроталне) температуре која резултује оштећењем тестикуларне ДНК и смањењем нивоа гликогена.
  • Рефлукс метаболита из бубрега и надбубрежне жлезде због ретроградног крвотока.
  • Повећање апоптозе унутар ткива тестиса и повећано стварање азотних оксид унутар дилатираних (проширених) сперматичких вена.
  • Тестикуларна хипоксија изазвана венском стазом и оклузијом малих крвних жила, која има за последицу дисфункцију Лајдигових и полних ћелија.
  • Оксидативни стрес због повећаног стварања реактивни слободних кисеоничких врста.
  • Промена хормонална функција са смањеном секрецијом гонадотропина изузев андрогена уз паракрину неравнотежу унутар тестиса што доводи до оштећења сперматогенезе.[5][6][14][15][16][17]

Међутим према подацима из литературе, ни један од наведених механизама, за сада, не може у потпуности објасни штетни учинак који варикокела има на функцију тестиса и плодност.[6]

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Варикокела се развија постепено и у многим случајевима нема видљивијих симптома који би указивали на то обољење. Најчешћи симптоми који указују на варикокелу су:

  • отицање на једној страни тестиса,
  • бол и осећај тежине у тестису након физичког напора
  • изражено повећана вена на скротуму.

Од варикокеле најчешће оболевају млади мушкарци између 15 и 25 године старости, а налазимо је код 15-20% целокупне мушке популације. Варикокела је такође уско повезана са мушком неплодношћу, јер се налази у клиничкој слици код више од 40% неплодних мушкараца.

Терапија[уреди | уреди извор]

Отворена хирургија

Ова врста захвата, изводи се у начелу амбулантно уз претходну примену опште или локалне анестезије. Уролог резом на доњем делу трбуха или испод препоне приступа вени тестиса и обавља захват. Како се колор доплером може врло прецизно да се утврдити где је потребно сужавање вене, број компликација свео се на минимум. Прва два дана након операције потребно је строго мировање и узимање лекова против болова, а након тога болесник се може нормално вратити свакодневним активностима. Бављење спортом и полни односи се не препоручују првих недељу до два након захвата.

Лапароскопска хирургија
Лапороскопска операција варикокеле

Лапароскопски захват обавља се под општом анестезијом кроз мали рез на стомаку у који се уводи лапароскоп са камером на врху са којом се циљано и једноставно може доћи до саме варикокеле. У току оваквог захвата оштећења мишића су врло ретка. Управо из тог разлога период опоравка је знатно краћи.

Перкутана емболизација

Ову врсту захвата изводи радиолог који кроз мали рез умеће цев у вену (кроз препону или врат) и посматрањем кроз камеру долази до варикокеле и сужава је. Овај поступак изводи се под локалном анестезијом, али се користи врло ретко, због компликација које су могуће након захвата или компликација на месту венског приступа.

Прогноза[уреди | уреди извор]

Време опоравка након захвата обично је врло кратко. Бол најчешће није знатно изражена, посебно уз узимање лекова против болова. Саветује се избегавање напорних активности две недеље након захвата. Обично је већ дан до два након захвата могућ несметан повратак на посао. Спермиограм се пеоверава три до четири месеца након захвата и тада је меродаван показатељ да ли се плодност и покретност сперматозоида поправила.

Компликације и успешност лечења варикокеле

Метода лечења Компликације (%) Неуспех постука (%)
Ингвинална варикоцелектомија
3-8,6
16
Микроскопска ингвинална/субингвинална варикоцелектомија
0-0,8
0,6-2,1
Ретроперитонеалнa варикоцелектомија
7,2
2-13,6
Лапароскопска варикоцелектомија
7,2
15
Емболизација
11
31

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ EAU Guidelines, Male Infertility, updated march 2013, European Association of Urology.
  2. ^ Ivan Bradić, Kirurgija dječje dobi. Zagreb: medicinski fakultet Sveučilišta u Zagrebu; 1991.
  3. ^ Oster J. Varicocele in children and adolescents. An investigation of the incidence among Danish school children. Scand J Urol Nephrol; 1971; 5: 27-32.
  4. ^ Parekkattil S J, Agarwal A: Male Infertility, Springer Verlag 2012.
  5. ^ а б Zelkovic P, Kogan SJ. The pediatric varico- cele. In: Gearhart JP, Rink RC, Mouriquand PDE, eds. Pediatric urology. Philadelphia: WB Saunders, 2010; 585-94.
  6. ^ а б в Spencer Barthold, J. Varicocele. In Kavoussi LR, Novick AC, Partin AW, Peters CA. eds. Campbell-WalshUrology 10thed. Philadelphia: Elsevier Saunders, 2012; 3574-82.
  7. ^ Canales BK, Zapzalka DM, Ercole CJ et al. Prevalence and effect of varicoceles in an elderly population. Urology. 2005;66:627-631.
  8. ^ Gat Y, Bachar GN, Zukerman Z, Belenky A, Gornish M. Varicocele: a bilateral disease. Fertil Steril 2004; 81: 424-9.
  9. ^ TurnerTT, D'Addario DA, Forrest J, Band, Howards SS. The effects of experimental cryptorchidm on the entry of (3H)-inulinand (3H)- horseradish peroxidase into the lumen of the rat seminiferous tubules. Journal of Andrology 1982; 3178-83.
  10. ^ Salazar GM, Walker TG. Endovascular treatment of male varicocele. Endovascular today 2011; 51-7.
  11. ^ Niedzielski J, Paduch DA: Recurrence of varicocele after high retroperitoneal repair: Implications of intraoperative venography. J Urol 2001; 165: 937-40.
  12. ^ Schill WB, Comhaire FH, Hargreave TB (Eds.): Andrology for the Clinician, Springer Verlag 2006.
  13. ^ Stárka L: Pohled na práci s odstupem času: Raboch, J., Stárka,L.: Hormonal testicular activity in men with a varicocele. Fertil.Steril.22,152 (1971) přednáška: XIX. andrologické sympózium v Českém Krumlově, 2014.
  14. ^ Goldstein M, Eid JF. Elevation of intratesticularand scrotal skin surface temperature in menwith varicocele. J Urol 1989; 142: 743-5.
  15. ^ Hendin BN, Kolettis PN, Sharma RK, ThomasAJ, Jr, Agarwal A. Varicocele is associatedwith elevated spermatozoal reactive oxygenspecies production and diminished seminalplasma antioxidant capacity. J Urol 1999; 161:1831-4.
  16. ^ Simsek F, Turkeri L, Cevik I, Bircan K, AkdasA. Role of apoptosis in testiicular tissue damagecaused by varicocele. Arch Esp Urol 1998;51: 947-50.
  17. ^ Mitropoulos D, Deliconstantinos G, Zervas A,Villiotou V, Dimopoulos C, Stavrides J. Nitricoxyde synthase and xanthine oxidase activitiesin the spermatic vein of patients with varicocele:a potential role for nitric oxide and peroxynitritein sperm dysfunction. J Urol 1996;156: 1952-8.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Raboch J, Stárka L: Hormonal testicular activity in men with a varicocele. Fertil. Steril. 22, 152, 1971.
  • Rowe PJ, Comhaire FH, Hargreave TB, Mahmoud AMA: WHO Manual for the Standardized Investigation and Diagnosis of the Infertile Male, WHO Cambridge University Press, 2000.
  • Comhaire F, Vermeulen A: Plasma testosterone in patients with varicocele and sexual inadequacy, J Clin Endocrinol Metab. May; 40(5):824-9, 1975.
  • Su LM, Goldstein M, Schlegel PM: The effect of varicocelectomy on serum testosterone levels in infertile men with varicoceles. J Urol 1995; 154(5):1752 – 1755.
  • Tanrikut C, Choi JM, Rosoff JS et al.: Improvement in serum testosterone levels after varicocelectomy. American Society for Reproductive Medicine 63rd Annual Meeting; Washington, D.C., 2007.
  • Bjöhrndal L, Giwercman A, Tournaye H, Weidner W (Eds.): Clinical Andrology, EAU/ESAU Course Guidelines, Informa Healthcare in association with European Association of Urology, 2010.
  • Zohdy W, Ghazi S, Arafa M: Impact of Varicocelectomy on Gonadal and Erectile Functions in Men with Hypogonadism and Infertility. J Sex Med 2011;8:885-893.
  • Traish AM, Goldstein I, Kim NN: Testosterone and Erectile Function: From Basic Research to a New Clinical Paradigm to Managing Men with Androgen Insufficiency and Erectile Dysfunction. European Urology 52 (2007) 54-70, 2007.
  • Ketabchi AA, Ahmadinejad M: Premature Ejaculation in the Varicocele Patients. Shiraz E-Medical Journal vol.9, No.1, January 2008.
  • Lotti F, Corona G, Mancini M, Biagini C, Colpi GM, Degli Innocenti S, Filimberti E, Gacci M, Krausz C, Sforza A, Forti G, Mannucci E, Maggi M: The Association between Varicocele, Premature Ejaculation and Prostatitis Symptoms: Possible Mechanisms. J Sex Med 2009;6:2878–288 7.
  • Ali Shamsa, M Nademi, M Aqaee, A Nouraee Fard, Mahmood Molaei: Complications and the effect of varicocelectomy on semen analysis, fertility, early ejaculation and spontaneous abortion. Saudi Journal Of Kidney Diseases and Transplantation vol. 21, Issue 6 2010.
  • Drlík M, Dítě Z, Kočvara R : Nejčastější problémy v dětské urologii, Urologie pro praxi, 3. 2013.
  • Chehval, MJ, Purcell MH. Deterioration of semen parameters over time in men with untreated varicocele: evidence of progressive testicular damage. Fertil. Steril 1992; 174 – 177)
  • EAU Guidelines, Male infertility, updated march 2007, European Association of Urology.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Варикокела&oldid=27441601”