Пређи на садржај

Вероникин двоструки живот

С Википедије, слободне енциклопедије
Вероникин двостурки живот
Изворни насловLa Double Vie de Véronique
Podwójne życie Weroniki
Жанрдрама
РежијаКшиштоф Кјешловски
СценариоКшиштоф Кјешловски
Кшиштофом Писевиц
ПродуцентЛеонардо де ла Фуенте
Главне улогеИрена Јакоб
Филип Волтер
Сандрина Дима
Директор
фотографије		Славомир Издијак
МонтажаЖак Вита
Продуцентска
кућа		Sidéral Productions
Zespól Filmowy "X"
Norsk Film
Canal+
Година1991.
Трајање92 минута
ЗемљаПољска
Француска
Норвешка
Језикфранцуски
пољски
IMDb веза

Вероникин двоструки живот (фр. La double vie de Véronique, пољ. Podwójne życie Weroniki) је филм из 1991. у режији Кшиштофа Кјешловског са Иреном Јакоб у главној улози. Сценарио су написали Кјешловски и Кшиштоф Писевиц.

Филм истражује теме идентитета, љубави и људске интуиције кроз ликове Веронике, хорског сопрана из Пољске, и њене двојнице Веронике, француске професорке музике. Две жене се не познају, а ипак деле мистериозну и емотивну везу која превазилази језик и географију.

Вероникин двоструки живот био је први филм Кјешловског који је делимично продуциран ван Пољске.[1]

Вероникин двоструки живот је освојио награду екуменског жирија и награду ФИПРЕСЦИ на Филмском фестивалу у Кану 1991. и награду за најбољу глумицу за Јакоб.[2] Филм је изабран је као пољски кандидат за најбољи филм на страном језику на 64. додели Оскара, али није номинован у ужем кругу избора за награду.[3]

Прича

[уреди | уреди извор]

Филм приказује живот две жене: Веронике из Пољске и Веронике из Француске, које игра иста глумица. Њих две су физички потпуно идентичне, деле начин понашања, осећања, таленте и болест срца. Осим једног тренутка, заробљеног и на фотографији, никада се не срећу. Међутим, и поред тога, стално их море осећања да нису саме на свету, већ да постоји неко други ко је са њима вечно повезан. То осећање и невидљива веза посебно долази до изражаја онда када Вероници, на врхунцу солистичке каријере срце откаже услед слабости. Вероника то осећа, и одлучује да прекине своју певачку каријеру, да би избегла сличну судбину коју предосећа, иако не разуме како или зашто.

Продукција

[уреди | уреди извор]

Стил

[уреди | уреди извор]

Филм има снажан метафизички елемент, иако натприродни аспект приче никада није објашњен. Као и у каснијам филму Три боје: Плава, приказана је Прајзнерову музичка партитура као главни елемент заплета.

Филмска слика је веома стилизована, користи филтере боја и камере за стварање етеричне атмосфере. Кјешловски је раније користио идеју истраживања различитих животних путева за исту особу, у свом пољском филму Слепа шанса, а централни избор са којим се суочава Вероника/Вероник заснива се на кратком подзаплету у деветој епизоди Декалога.

Локације

[уреди | уреди извор]

Филм је сниман на локацијама укључујући Клермон Феран, Краков и Париз.[4]

Алтернативни крај

[уреди | уреди извор]

ДВД издање компаније Criterion Collection регион 1 објављено је новембра 2006. у САД и Канади и кључује алтернативни крај филма, који је Кјешловски изменио у монтажи на захтев Харвија Вајнстина за америчко издање. Кјешловски је додао четири кратка кадра на крај филма који приказује Вероникиног оца како излази из куће, а Вероника трчи преко дворишта да га загрли. Коначна слика оца и ћерке у загрљају снимљена је из унутрашњости куће, кроз прозор.

Музика

[уреди | уреди извор]

Музику за филм је написао Збигњев Прајзнер. У филму је његова музика описана као „дело Ван ден Буденмајера“, измишљеног холандског композитор из 18. века, што је део приче филма. Музика „аутора“ холандског композитора игра улогу у још два филма Кјешловског: Декалог (1988) и Три боје: Плава (1993). Његов сопран у е-молу је представљен у сцени Вероникиног последњег извођења.[5]

Луткарство

[уреди | уреди извор]

Сцену са луткама у филму извео је амерички луткар и вајар Брус Шварц. За разлику од већине луткара који обично крију руке у рукавицама или користе конце или штапове, Шварц показује руке док наступа.

Пријем

[уреди | уреди извор]

Критика

[уреди | уреди извор]

Филм је добио углавном позитивне критике. У својој рецензији Џени Џедини је написала: „На много начина, Вероникин двоструки живот је мало чудо од филма.[6]

У својој рецензији у Вашингтон Посту, Хал Хинсон је назвао филм „очаравајућим поетским делом компонованим у језивом молу“. Напомињући да је ефекат на гледаоца суптилан, али веома стваран, Хинсон је закључио: „Филм нас у потпуности води у свој свет, и на тај начин оставља утисак да је наш свет, када се вратимо у њега, далеко богатији и значајнији него што смо замишљали." Хинсон је био посебно импресиониран глумом главне глумице.

У рецензији за Њујорк Тајмс , Карин Џејмс је написала: „ Вероника је поетична у правом смислу, ослања се на слике које се не могу претворити у прозаичне изјаве, а да не изгубе нешто од своје суштине. Филм сугерише мистериозне везе личности и емоција, али никада није требало да донесе било какву уредну, сажету идеју о животима две жене.“[7]

Роџер Иберт је написао: „Филм има хипнотички ефекат. Увучени смо у лик, а не држани на дохват руке са заплетом." Он је издвојио иновативну употребу боје и рад директора фотографије.

Године 2009. Иберт је додао Вероников двоструки живот на своју листу сјајних филмова. На листи су и Декалог и Трилогија Три боје.[8]

Дејвид Паркинсон га је назвао „филмом велике крхкости и лепоте, са деликатношћу луткарског позоришта“. Сматрао је да је филм „божански фотографисан“ и похвалио је извођење Ирене Џејкоб као „једноставно узвишено и потпуно заслужило награду за најбољу глумицу у Кану“. Паркинсон је доживеоо филм као „убедљив, изазован и неодољиво леп” и „метафизичко ремек-дело”.[9]

На веб странициAll Movie, филм је добио оцену 4 звездице (од 5).[10] На About.com, који је специјализован за рецензије ДВД-а, филм је добио 5 звездица (од 5) у критичкој рецензији.[11] На Би-Би-Сију, филм је добио 3 звездице (од 5).[12] Питер Бредшо из Гардијана дао је филму пет од пет зведица.[13] На порталу Rotten Tomatoes, филм је добио 83% просечну позитивну оцену критичара, на основу 30 рецензија.[14]

Зарада

[уреди | уреди извор]

Вероникин двостурки живот је био 50. филм са највећом зарадом године са укупно 592.241 купљених улазница у Француској.[15] У Северној Америци филм је премијерно приказан у једној сали, са зарадом од 8.572 долара првог викенда. Филм је укупно зарадио 1.999.955 долара на благајнама Северне Америке. Био је приказан у укупно 22 биоскопа, што је респектабилан резултат за страни уметнички филм.[16]

Награде и номинације

[уреди | уреди извор]
  • 1991. Освојена награда Екуменског жирија филмског фестивала у Кану (Кшиштоф Кјешловски)
  • Награда ФИПРЕСЦИ Филмског фестивала у Кану (Кшиштоф Кјешловск ) 1991.
  • Награда Канског филмског фестивала за најбољу глумицу (Ирена Јакоб) 1991
  • Номинација за Златну палму 1991. на Канском филмском фестивалу (Кшиштоф Кјешловски)
  • Награда филмских критичара Лос Анђелеса за најбољу музику (Збигњев Прајзнер) 1991.
  • 1991. Награда публике на Међународном филмском фестивалу у Варшави (Кшиштоф Кјешловски)
  • 1991. Награда Француског синдиката филмских критичара за најбољи страни филм[17]
  • 1992. Номинација за награду Цезар за најбољу глумицу (Ирена Јакоб)
  • Номинација за награду Цезар 1992. за најбољу музику написану за филм (Збигњев Прајзнер)
  • 1992. Номинација за Златни глобус за најбољи филм на страном језику
  • 1992. Номинација за награду Guldbagge за најбољи страни филм[18]
  • 1992. Номинација за награду Спирит за најбољи страни филм
  • 1992. Награда Националног друштва филмских критичара освојена за најбољи филм на страном језику[19]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The Double Life of Véronique”. Criterion. Приступљено 11. 1. 2012. 
  2. ^ „La Double vie de Veronique”. Festival de Cannes. Архивирано из оригинала 22. 10. 2014. г. Приступљено 11. 1. 2012. 
  3. ^ Margaret Herrick Library, Academy of Motion Picture Arts and Sciences
  4. ^ „Filming locations for The Double Life of Veronique”. Internet Movie Database. Приступљено 11. 2. 2012. 
  5. ^ „Zbigniew Preisner”. Musicolog. Приступљено 12. 2. 2012. 
  6. ^ Jediny, Jenny. „The Double Life of Véronique”. Not Coming to a Theater Near You. Приступљено 11. 1. 2012. 
  7. ^ James, Caryn (2007). „The Double Life of Veronique (1991)”. Movies & TV Dept. The New York Times. Baseline & All Movie Guide. Архивирано из оригинала 13. 11. 2007. г. Приступљено 11. 1. 2012. 
  8. ^ Ebert, Roger. „Great Movies”. Chicago Sun-Times. Приступљено 12. 2. 2012. 
  9. ^ Parkinson, David. „The Double Life of Veronique”. Empire Online. Приступљено 12. 2. 2012. 
  10. ^ Reed, Anthony. „The Double Life of Veronique”. Allmovie. Приступљено 11. 1. 2012. 
  11. ^ „DVD Pick: The Double Life of Veronique”. About.com. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 11. 1. 2012. 
  12. ^ Leyland, Matthew (12. 3. 2006). „The Double Life Of Veronique (La Double Vie De Véronique) (1991)”. BBC. Приступљено 11. 1. 2012. 
  13. ^ Bradshaw, Peter (16. 3. 2006). „The Double Life of Véronique”. The Guardian. 
  14. ^ „La Double Vie de Véronique (The Double Life of Veronique) (1991)”. Rotten Tomatoes. Приступљено 8. 11. 2021. 
  15. ^ „La Double vie de Véronique”. J.P.'s Box Office. Приступљено 11. 1. 2012. 
  16. ^ „The Double Life of Veronique”. Box Office Mojo. Приступљено 11. 1. 2012. 
  17. ^ „SFCC Critics' Award 1991”. Syndicate de la Critique. 
  18. ^ „La double vie de Véronique (1991)”. The Swedish Film Database. Приступљено 18. 3. 2014. 
  19. ^ „Awards for The Double Life of Veronique”. Internet Movie Database. 12. 2. 2012. Приступљено 12. 2. 2012. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вероникин_двоструки_живот&oldid=28957279”