Ричард Никсон га је номиновао на место придруженог судије, након повлачења Џона Маршала Харлана II. Ренквист је преузео дужност 7. јануара1972, након што је његово именовање потврђено у Сенату гласовима 68 сенатора, док их је 26 било против.
У Бургеровом суду, Ренквист је био један од најконзервативнијих судија. Одбацивао је широко тумачење 14. амандмана, који је по њему само требало да реши проблем ропства, а не да се примењује како би се проширила права затвореника и легализовао абортус.[1] Ренквист је заступао став да није посао Суда да одражава и прати промене у друштву и друштвеним вредностима, већ да је то посао Конгреса.[2] Такође је заступао став да државе имају право да прописују молитве у државним школама.[3]
Након повлачења председника Ворена Бергера1986, Роналд Реган је номиновао Ренквиста за председника Суда, док је на његово место придруженог судије именовао Антонина Скалију. Ренквист је био председник скоро 19 година, што је четврти најдужи мандат председника у историји Суда (после Маршала, Тејнија и Фулера). Након његове смрти 2005, Џорџ В. Буш је за новог председника именовао Џона Робертса.[4]
Rehnquist, William H. (1998). All the Laws but One: Civil Liberties in Wartime. New York: William Morrow & Co. ISBN978-0-688-05142-6.
Rehnquist, William H. (1992). Grand Inquests: The Historic Impeachments of Justice Samuel Chase and President Andrew Johnson. New York: Knopf Publishing Group. ISBN978-0-679-44661-3.
Rehnquist, William H. (1987). The Supreme Court: How It Was, How It Is. New York: William Morrow & Co. ISBN978-0-688-05714-5.
Frank, John P. (1995). Friedman, Leon; Israel, Fred L., ур. The Justices of the United States Supreme Court: Their Lives and Major Opinions. Chelsea House Publishers. ISBN978-0-7910-1377-9.
Hudson, David L. (2006). The Rehnquist Court: Understanding Its Impact and Legacy. New York: raeger Publishers. ISBN978-0-275-98971-2.