Владлен Татарски
| Владлен Татарски | |
|---|---|
_(cropped).png) Татарски 2021. године | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Максим Јурјевич Фомин |
| Надимак | Професор |
| Датум рођења | 25. април 1982. |
| Место рођења | Макејевка, Украјинска ССР, СССР |
| Датум смрти | 2. април 2023. (40 год.) |
| Место смрти | Санкт Петербург, Руска Федерација |
| Војна каријера | |
| Служба | Батаљон Восток Доњецка НР2014—2017 |
| Војска | Народна милиција ДНР |
| Учешће у ратовима | Рат у Донбасу Руско-украјински рат |
| Одликовања | Орден за храброст Руске Федерације (постхумно) |
Владлен Татарски (рус. Владлен Татарский, укр. Владлен Татарський; Макејевка, Украјинска ССР, СССР, 25. април 1982 — Санкт Петербург, 2. април 2023), право име Максим Јурјевич Фомин (рус. Макси́м Ю́рьевич Фоми́н; укр. Максим Юрійович Фомін), такође познат под ратним надимком Професор (рус. Профессор), руски ратни извештач и блогер. Био је учесник рата у Донбасу на страни снага Доњецке Народне Републике (ДНР), у батаљону „Восток“ и дописник из руско-украјинског рата.[1][2][3]
Погинуо је у експлозији у бару у Санкт Петербургу.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен 25. априла 1982. године у граду Макејевка, Доњецка област, у рударској породици (његови отац и деда су били рудари). Имао је татарске корене. Мајка - Равил Ибрахимова.
Од 2011. године налазио се у затвору због пљачке банке.[4] Након бекства из затвора, од 2014. почео је да учествује у рату у Донбасу на страни самопроглашене ДНР, узимајући позивни знак „Професор“. Име Владлен је алузија и на Лењина (Владимир Ленин) и на први роман руског сатиричара Виктора Пељевина из 1999. Генерација „П“. Потом је поново ухапшен због недостатка законских основа за ослобађање, али га је помиловао шеф ДНР Александар Захарченко. Након тога, Максим Фомин је служио под командом Игора Безлера, теренског команданта „Народне милиције Донбаса“ у Горловки. Затим је прешао у пук Витиаз у самопроглашеној ЛНР, где је служио до краја 2014. У априлу 2015. ступио је у батаљон Восток, где је служио годину дана. Од 2017. године служио је у батаљонској обавештајној служби 4. бригаде Народне милиције ЛНР.[5][6]
Године 2019. повукао се из војне службе у ДНР и преселио се у Москву.[6]
2021. године постао је држављанин Русије.[6]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Редакция The Bell (2023-04-02). „В Петербурге убит провоенный блогер Владлен Татарский. Что известно о покушении и о нем самом” (на језику: руски). The Bell. Приступљено 2023-04-04.
- ^ „Погибший военкор Владлен Татарский о своих корнях: «Мой прадед Харуйла торговал тканями»” (на језику: руски). Татар Информ. 2023-04-03. Приступљено 2023-04-04.
- ^ „«Действительно любил Россию»: мать Владлена Татарского рассказала о сыне”. moika78.ru. Мойка78. 2023-04-03. Архивирано из оригинала 04. 04. 2023. г. Приступљено 2023-04-04.
- ^ Работал на шахте. Занимался бизнесом. Криминалом. Сидел. «Медуза» рассказывает, кем был «военкор» Владлен Татарский — и будет ли Кремль отвечать на его убийство - Медуза, 2023-04-03
- ^ „«Принесла статуэтку, которая взорвалась». Что известно об убийстве Z‑блогера Владлена Татарского и задержании Дарьи Треповой”. Медиазона. 2022-04-03.
- ^ а б в „Чем известен погибший военкор Владлен Татарский”. Коммерсантъ. 2023-04-02. Приступљено 2023-04-04.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
