Власи (османска друштвена класа)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Власи (једн. Влах; тур. Eflakân, једн. Eflak) били су друштвена класа у оквиру милетског система Османског царства, коју су чинили највећим дијелом православно номадско и полуномадско пастирско становништво правих Влаха, посрбљених Влаха и Срба. У то вријеме, сагласан поступак седентизације православних Влаха и њихова постепена фузија у српско рурално становништво достигла је висок ниво и званично је призната од османских власти.[1][2]

Поријекло[уреди]

Након османско освајања Балканског полуострва, Власи, који су били и православне и римокатоличке вјероисповијести,[3] а још увијек у великој мјери номадско и полуномадско пастирског несловенско становништво,[4] играли су двоструку улогу у односима са новим османским владарима. Иако су неки православни Власи и дио римокатоличких Влаха из Дукље и Босне избјегли прије доласка Османске војске у хришћанске земље на западу (нпр. Дубровник, Хрватска итд.);[3] они који су остали, и православни на средњем Балкану и римокатолички из Херцеговине и Дукље, са одушевљењем су дочекали ново стање, с обзиром јер су освајачи има ли огромно тржиште за њих и њихову стоку и обећали су да ће унаприједити њихов друштвени положај.[3] На тај начин је подстакнута посебна сарадња између Турака и Влаха,[5] који ће заузват задржати своју религију (осим неколицине, који су већином били чланови високог друштва, а који су на ислам прешли како би себи и својој породици осигурали посебне привилегије и истакнуте административне положаје од османских власти), а поставити се у султанову службу;[3] све ово је омогућило да Власи могу формирати значајну привилеговану класу унутар милетског система Османског царства, упоредо са класом раје, за више до једног вијека.[1] Додатно, са почетком османске владавине, у оквор ове друштвене класе долази и друго Власима слично (полуномадско пастирско) становништво, као што су православни Срби, сточари;[2] који су служили као османске помоћне јединице у Угарској, током 16. вијека, у великом броју, заједно са Власима.[6]

Служба[уреди]

Током ране историје Османског царства на Балканском полуострву, постојала је друштвена класа Влаха са простору данашње Србије и Македоније, сачињена од хришћана који су служили као помоћне снаге и имали су иста права као муслимани.[7]

Због свог искуства у превозу робе и вештине и брзине којом су се кретали планинским областима; Турци су почели да их користе као помоћне трупе (војнуци), чиме им је повјерен превоз војних средстава, спровођење шпијунских операција и брзих пљачка-палеж препада на непријатељској хришћанској земљи, као и патрола планински клисурама и границама уопште. Додатно, они су увијек пратили османске снаге у њиховим походима широм Балкана, све до сјевернозапада, и то цијеле заједнице; заједнице намјењене за попуњавање новоосвојених подручја као гранична војна колонија, зване катун или џемат (која се састојала од око 20—50 домова); на челу заједница се налазио катунар или примикур.[3] Они су такође формирали важне и веома бројне хришћанске војне гарнизоне (мартолози) везане за Османску војску, у новоосвојеним градовима.[6] У замјену за њихове регуларне дужности, добијали су привилегије које су били забрањене свим другим зимима према шеријату; нпр. пошту су служили регуларн као османске помоћне снаге, било им је дозвољено да носе оружје или да јашу коње.[5] Наградне привилегије су проширене и на економску сферу; ове заједнице су у великој мјери биле ослобођене плаћана пореза, али су једном годишње плаћали закуп свог домаћинства једним златним дукатом или флорином, па су због тога постали познат и као „дукат Власи” или „флорин Власи” (тур. Filurîci Eflakân).[3] У исто вријеме, велики земљопосједници Турци и Словени муслимани (спахије и тимари) су са собом водили значајан број ових Влаха[8] (понекад и Срба),[9] како би обрађивали њихову земљу.[a]

Слабљење[уреди]

Међутим, временом, са централизацијом и промјеном државне структуре, економског система и војне организације, многе службе за које су Осмалније користиле Влахе постале су сувишне. Као резултат тога, двадесетих година 16. вијека почела је влашка седентраризација и смањење њихових привилегија. До краја 16. вијека, ове привилегије резултирале су тиме да је већина друштвеног статуса Влаха била једнака оној филуричија, а касније и обичне раје.[1] На крају, одјек османског пораза код Сиска 1592. године, био је окидач за губитак вјере Влаха (и правих Влаха и Срба) у оне који су до тада били њихови господари и подстакла је прелазак Влаха и Срба на хабзбуршку страну (види Банатски устанак).[12]

Порези[уреди]

Власи на Балканском полуострву су имали пореске олакшице под византијски и српским владарима у замјену за војну службу и то се наставило под османском влашћу. Умјесто неких уобичајених пореза, плаћали су посебни „Влашки порез” (тур. Rüsûm-i Eflakiye): једну овцу и једно јагње из сваког домаћинства на Ђурђевдан сваке године. С обзиром да су имали различите порезе, Власи су у дефтерима били другачије уписани.[13]

Напомене[уреди]

  1. ^ Према Вакуфнами Турали-бега из 1562. године, поједине велике турске и босанско-муслиманске спахије и тимари са собом су водили православне Влахе из Смедеревског санџака у Босну, изричито у ту сврху.[10][11]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Kursar 2013, стр. 115.
  2. 2,0 2,1 Gavrilović, D. (2003). „Elements of ethnic identification of the Serbs” (PDF) (на језику: енглески). Niš: 720. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Mandić 1980, стр. 256.
  4. ^ Babić, Vladimir; Cubrilović, Vaso; Đurđev, Branislav (1959). Historija naroda jugoslavije (на језику: српскохрватски) (2 изд.). Skolska knjiga. стр. 517. Приступљено 16. 12. 2018. 
  5. 5,0 5,1 Kursar 2013, стр. 135.
  6. 6,0 6,1 Kursar 2013, стр. 134.
  7. ^ Sugar, Peter F. (2012). Southeastern Europe under Ottoman Rule, 1354-1804 (на језику: енглески). University of Washington Press. стр. 39. ISBN 9780295803630. Приступљено 16. 12. 2018. 
  8. ^ Mandić 1980, стр. 201.
  9. ^ Vasić, Milan (1995). Bosna i Hercegovina od srednjeg veka do novijeg vremena: međunarodni naučni skup 13-15. decembar 1994 (на језику: српски). Istorijski institut SANU. Приступљено 16. 12. 2018. 
  10. ^ Kreševljaković, Hamdija (1914). Odakle su i sta su bili Bosne i Hercegovine Muslimani?. Hrvatska Svijest. стр. 10. 
  11. ^ Bošnjanin, Hrvoje (1940). Hrvati i Herceg-Bosna: Povodom polemike o nacionalnoj pripadnosti Herceg-Bosne. [Umschlagt.] (на језику: хрватски). [Dr.:] Vrček. стр. 20. Приступљено 16. 12. 2018. 
  12. ^ Šišić, Ferdo (2004). Povijest Hrvata: pregled povijesti hrvatskoga naroda 1526-1918. II (на језику: хрватски). Marjan tisak. стр. 345. ISBN 9789532141986. Приступљено 16. 12. 2018. 
  13. ^ Malcolm, Noel (2002). Bosnia: A Short History (на језику: енглески). Pan. стр. 77—78. ISBN 9780330412445. Приступљено 16. 12. 2018. 

Литература[уреди]