Војислав Становчић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Војислав Становчић
Vojislav Stanovcic.jpg
Академик Војислав Становчић
Датум рођења (1930-07-02)2. јул 1930.(86 год.)
Место рођења Убли
Краљевина Југославија

Војислав Становчић (Убли, код Херцег Новог, Краљевина Југославија, 2. јула 1930) је академик, доктор политичких наука, члан Одељења друштвених наука САНУ.

Образовање и биографија[уреди]

Војислав Становчић је дипломирао на Правном факултету у Београду 1955. године, а потом је студирао на Филозофском факултету (група светске књижевности). Јануара 1965. одбранио је на Правном факултету у Београду докторску дисертацију „Индустријска демократија - схватања у британској социјално-политичкој теорији“. Од 1969. до 1995. предавао је на факултету политичких наука у Београду Историју политичких теорија, као доцент, ванредни (1974) и редовни професор (од 1979), а 1995. је пензионисан.

Школске 1960/61. био је на последипломским студијама на Факултету друштвених наука Универзитета у Лестеру (Енглеска), а 1966. и 1967. на постдокторским студијама политичких теорија на Јелу (Yale University) и Харварду (Harvard). У 1986/87. држао је два семестра предавања из упоредних политичких система на последипломским студијама Универзитета у Albany-u (New York, САД). По позиву Института за европске студије из Беча држао је од јануара 1993. до јуна 1996 (осим летњег семестра 1995) курс предавања Topics in East European Politics.

Војислав Становчић је изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности 15. децембра 1988. године а за редовног члана 5. новембра 2009. године. Детаљни биографски и библиографски подаци објављени су у Годишњацима САНУ XCV (за 1988), CV (за 1998) и CXII (за 2005).

У научним круговима Становчић ужива глас озбиљног и зрелог истраживача, а познат је и широј јавности по својим недогматским и слободоумним ставовима које је износио и износи у својим радовима и приликом бројних иступања на научним скуповима, стручним саветовањима и у средствима јавног информисања. У својим истраживањима он следи оно за шта се систематично залаже у својим радовима – за слободу, критичност и одговорност, као и за моралну аутономију у просуђивању.[1]

Становчић је познат и у иностранству, нарочито у круговима научника из политичких наука, где је учествовао на великом броју међународних конгреса и научних скупова, држао предавања, а након избора за дописног члана изабран је и у неколико угледних иностраних тела, савета и пројеката.[1]

Служи се енглеским, француским, италијанским, руским и немачким језиком.

Чланство и рад у САНУ[уреди]

Одељење друштвених наука: редован члан од 5.11.2009.

Одељење друштвених наука: дописни члан од 15.12.1988.

Функције у САНУ[2]

Секретар Одељења друштвених наука од 20.4.2010; председник Управног одбора Етнографског института од 2002 (поново изабран 2010)и члан Научног већа (установљеног 2010). Председник Управног одбора и члан Научног већа Географског и института САНУ „Јован Цвијић"

Приступна академска беседа Одржана 27. маја 2010 на тему „Легалност и легитимност" (Још није објавлјена)

Приступно саопштење на скупу одељења након пријема за дописног члана

Саопштење: Проблем легитимности политичке власти. Глас / САНУ. ОДН. 366, 26 (1992) 43-117.

Чланство у стручним удружењима

Матица српска, члан сарадник; Међународно удружење за политичке науке (члан од 1985), члан Савета; Удружење за политичке науке; Удружење за уставно право; Комитет за изучавање федерализма; Савет за међуетничко споразумевање Карнегијеве задужбине

Уреднички рад у САНУ

Зборник за друштвене науке Матице српске, члан Уредништва; Publius, члан Уређивачког савета; Enciklopedija političke kulture, председник Уређивачког одбора.

Биографије и библиографије САНУ

Год. / САНУ. 95 (1989) 527-546; 105 (1999) 639-647.

Одбори САНУ

МАО (Међу академски одбор) за проучавање положаја националних мањина и људских права, председник; Одбор за изворе српског права; МОО (Међу одељењски одбор) за проучавање српске националне мањине у суседним земљама; Одбор за филозофију и друштвену теорију..[1]

Библиографија[уреди]

ПОСЕБНА ИЗДАЊА (КЊИГЕ)

  • Политичка теорија, I, Београд, Службени Гласник, 2006, 2008 [2]
  • Моћ и легитимност, Београд, Службени Гласник, 2006 [3]
  • Политичке идеје и религија, I, Удружење за политичке науке и Чигоја штампа, 1999, 2003 [4]
  • Политичке идеје и религија, II, Удружење за политичке науке и Чигоја штампа, 1999, 2003 [5]
  • Власт и слобода, Београд, Удружење за политичке науке и Чигоја штампа, 2003 [6]
  • Macht und Legitimität, St. Gallen – Lachen, Dike Verlag, 2003, 184 S. [7]

ЗБОРНИЦИ РАДОВА КОЈЕ ЈЕ УРЕДИО И У ЊИМА ОБЈАВИО ПРИЛОГЕ

  • Војислав Становчић (уредник), Положај и идентитет српске мањине у југоисточној и централној Европи, Зборник радова са научног скупа одржаног 26-29. новембра 2003, Београд, САНУ, 2005, 553 стр.
  • Војислав Становчић (уредник), Положај националних мањина у Србији, Зборник радова са међународног научног скупа, Београд, САНУ, 2007, 753 стр.
  • Милош Мацура и Војислав Становчић (уредници), Положај мањина у Савезној Републици Југославији, зборник радова са научног скупа одржаног 11, 12. и 13. јануара 1995, САНУ, 1996, стр. IX-XII + 862. (Посебна издања / САНУ; LXXXIV. Одељење друштвених наука; 19).
  • Енциклопедија политичке културе, председник редакционог одбора Војислав Становчић, Београд, Savremena administracija, 1993; XVI + 1312 str; (Од укупно 1312 стр. енциклопедијског формата Војислав Становчић је написао 253) Војислав Становчић: Predgovor: „Politička kultura i politički život: čemu Enciklopedija političke kulture“, str. XI-XVI. Tekstovi: Apsolutizam, 36-47; Autoritet i autoritarizam, 74-109; Cenzura, 139-156; Civilno društvo, 175-187; Despotizam, 229-233; Dominacija, 255-259; Elita, 290-304; Fašizam, 317-330; Konzervativizam, 530-548; Legalitet, 579-593; Makijavelizam, 640-648; Oligarhija, 782-786; Revolucija, 992-1018; Samoupravljanje, 1027-1037; Slobode i prava čoveka i građanina, 1056-1085; Tehnokratija, 1165-1170; Većina, 1237-1250. Вучина Васовић и Војислав Становчић (приредили), Postkomunizam i vlast, Beograd, Jugoslovensko udruženje za političke nauke i Fakultet političkih nauka, 1996, pp. 545.

Признања[уреди]

Од важнијих признања и награда треба поменути следеће:

  • Награду „Златни печат“ (Sigillo d' Oro) добио је 23. новембра 2010 од Међународног центра за етноисторију и антропологију из Палерма (Сицилија). Италијански извори ову награду третирају као еквивалент „Нобелу“ за антропологију.
  • Удружење универизитетских професора и научника Србије (основано 1923) доделило му је 9. јуна 2010. награду „Војислав К. Стојановић“ (нагреада носи име по светски чувеном хирургу који је дао велики допринос унапређивању хируршких метода, а највише је познат по високим моралним стандардима које је практиковао и захтевао од других).
  • Награда града Београда за 2007. годину, [3] годину, за књигу из хуманистичких и друштвених наука објављену у 2006;
  • Награда Фонда „Миодраг Јовичић“ за допринос проучавању уставног права и упоредних политичких идеја и система.

Референце[уреди]