Геоцентрични систем света

С Википедије, слободне енциклопедије

Птолемејев систем

Геоцентрични систем света представља модел света у коме се у самом центру налази Земља, док сва остала небеска тела круже око ње. Овај систем света развили су старогрчки филозофи Аристотел и Птолемеј, а захваљујући хришћанској цркви одржао се више од 15 векова.

Према моделу који је Птолемеј представио у свом делу 'Алмагест' Земља представља равну плочу око које се налазе сфере, по једна сфера за сваку планету (звезде луталице), Сунце, Месец и последња за звезде некретнице. У свом Зборнику, Птолемеј је говорио је да су звезде закачене за небеску сферу, да се Земља налази у њеном центру, а да Сунце и планете (тзв. луталице) круже око Земље. Птолемејев геоцентрични модел света објашњавао је кретање планета користећи комбинацију кругова. Птолемеј је допунио Аристотелову космолошку теорију, уводећи епицикле, ради објашњења „замршених“ кретања планета, тј. неравномерног кретање планета по небеском своду где праве петље, крећући се наизменично директно и ретроградно (напред-назад). Епицикл је у ствари, кружница по којој се креће планета, а центар епицикла се опет кружно равномерно окреће око Земље, ондносно центра система.

Два запажања подржала су идеју да је Земља центар универзума:

  • Прво, чини се да се Сунце с било које тачке Земље окреће око Земље једном дневно. Иако Месец и планете имају своја кретања, чини се да се такође окрећу око Земље отприлике једном дневно. Чинило се да су звезде фиксиране на небеској сфери која се окреће једном дневно око [[Учествујте у такмичењу „Крила” од 1. до 30. септембра.

Небески пол|осе]] која пролази кроз географске полове Земље.[1]

  • Друго, изгледало је да се Земља не миче из перспективе посматрача везаног за земљу; осећа се чврсто, стабилно и непомично.

Антички грчки, антички римски и средњовековни филозофи обично су комбиновали геоцентрични модел са сферном Земљом, за разлику од старијег модела равне Земље који се подразумева у неким митологијама.[n 1][n 2][6] На слици је приказана древна јеврејска вавилонска уранографија равне Земља са крутим куполастим надстрешницом која се зове небески свод (רקיע- rāqîa').[n 3][n 4][n 5] Међутим, грчки астроном и математичар Аристарх са Самоса (око 310. - 230. пне) развио хелиоцентрични модел постављајући све тада познате планете у њихов исправан редослед око Сунца.[16] Стари Грци су веровали да су кретања планета кружна, што је став који у западној култури није оспораван све до 17. века, када је Јохан Кеплер постулирао да су орбите хелиоцентричне и елиптичне (први Кеплеров закон кретања планета). Године 1687, Њутн је показао да се елиптичне орбите могу извести из његових закона гравитације.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Египатски универзум био је у суштини сличан вавилонском универзуму; приказан је као правоугаона кутија оријентације север-југ и благо удубљене површине, са Египтом у центру. Погробна идеја о сличном примитивном стању хебрејске астрономије може се стећи из библијских списа, попут приче о стварању (Постанак) и различитих псалама који узвисују небески свод, звезде, сунце и земљу. Јевреји су видели Земљу као готово равну површину која се састоји од чврстог и течног дела, а небо као подручје светлости у коме се крећу небеска тела. Земља је почивала на темељима и није се могла померати осим Јеховином вољом (као у земљотресу). Према Хебрејима, Сунце и Месец су били само на малој удаљености један од другог. [2]
  2. ^ Слика универзума у талмудским текстовима има Земљу у центру стварања са небом као хемисфером раширеном над њом. Земља се обично описује као диск окружен водом. Козмолошке и метафизичке спекулације нису се смеле култивирати у јавности, нити су биле записиване. Уместо тога, сматране су као „тајне Торе које се не могу пренети свима и свакоме“.[3] Иако проучавање Божје креације није било забрањено, спекулације о томе „шта је горе, шта је испод, шта је пре, а шта је после“[4] биле су ограничене на интелектуалну елиту.[5]
  3. ^ „небески свод-подела коју је Бог направио, према П извештају о стварању, да обузда космичку воду и формира небо.[7] Хебрејска космологија замишљала је равну Земљу, над којом је био куполасти небески свод, подржан планинама изнад Земље и окружен водама. Отвори или бране[8] дозвољавали су да вода пада као киша. Небески свод била су небеса на којима је Бог поставио Сунце[9] и звезде[10] четвртог дана стварања. Било је више воде испод Земљ,[11] и током Потопа два велика океана су се спојила и прекрила Земљу; шеол је био на дну Земље.[12]"[13]
  4. ^ Космографска структура коју претпоставља овај текст је древни, традиционални модел равне Земље, који је био уобичајен на целом Блиском истоку и који се задржао у јеврејској традицији због свог места у религијски ауторитативним библијским материјалима.[14]
  5. ^ Током Другог храмског периода од 516. пне до 70. године, Јевреји - и на крају хришћани - почели су да описују универзум новим изразима. Модел универзума наслеђен од хебрејске Библије и древног Блиског истока равне Земље потпуно окружене водом са небеским царством богова који се извијају изнад хоризонта до хоризонта постао је застарео. У прошлости је небеско царство било само за богове. То је било место где су богови одредили све догађаје на Земљи, и њихове су одлуке биле неопозиве. Јаз између богова и људи није могао бити већи. Еволуција јеврејске космографије током другог храмског периода пратила је развоје хеленистичке астрономије.[15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kuhn 1957, стр. 5–20.
  2. ^ Abetti, Giorgia (2012). „Cosmology”. Encyclopedia Americana (Online изд.). Grolier. 
  3. ^ Ketubot 112a
  4. ^ Mishnah Hagigah: 2
  5. ^ Tirosh-Samuelson, Hava (2003). „Topic Overview: Judaism”. Ур.: van Huyssteen, J. Wentzel Vrede. Encyclopedia of Science and Religion. 2. New York: Macmillan Reference USA. стр. 477—83. 
  6. ^ Gandz, Solomon (1953). „The distribution of land and sea on the Earth's surface according to Hebrew sources”. Proceedings of the American Academy for Jewish Research. 22: 23—53. JSTOR 3622241. doi:10.2307/3622241. »Like the Midrash and the Talmud, the Targum does not think of a globe of the spherical earth, around which the sun revolves in 24 hours, but of a flat disk of the earth, above which the sun completes its semicircle in an average of 12 hours.« 
  7. ^ Genesis 1:6–8 HE
  8. ^ windows, Gen. 7: 11
  9. ^ Psalms 19:4 HE
  10. ^ Genesis 1:4 HE
  11. ^ Genesis%201:7&verse=HE&src=! Genesis 1:7 HE
  12. ^ Isa. 14: 9; Num. 16: 30
  13. ^ Browning, W. R. F. (1997). „firmament”. Dictionary of the Bible (Oxford Reference Online изд.). Oxford University Press. 
  14. ^ Wright 2000, стр. 155.
  15. ^ Wright 2000, стр. 201.
  16. ^ Draper, John William (2007) [1874]. „History of the Conflict Between Religion and Science”. Ур.: Joshi, S. T. The Agnostic Reader. Prometheus. стр. 172—173. ISBN 978-1-59102-533-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]