Готски рат
| Готски рат | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||
| |||||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||||
| Византија |
Остроготи Франци | ||||||||||
| Команданти и вође | |||||||||||
|
Јустинијан I, Велизар, Мунд †, Нарзес и Герман |
Теодад, Витигес, Илдибад, Тотила † и Теја † | ||||||||||
Готски рат (535—552) је трајао скоро 17 година и настао је као резултат одлуке Јустинијана да поврати провинције у Италији које су припадале Римском царству док их нису преузели Одоакар и онда Теодорик Велики.
Први поход[уреди | уреди извор]
Јустинијан I је као повод за рат узео убиство Амаласунте 535. године, наследнице Теодорика Великог.[1] Амаласунта је била склопила пакт са Јустинијаном који је омогућавао царској војсци под вођством Велизара да користи Сицилију као базу за поход против Вандала у Африци.[2][3]
Велизар, као најуспешнији царски генерал, предводио је напад на Остроготе.
Велизар је одмах заузео Сицилију, прешао у Италију и до новембра заузео Напуљ, а Рим до децембра 536. Из Рима је побегао готски краљ Витигес.
Следеће године Велизар је успешно одолевао опсади Рима од стране Гота (од јануара 537. до марта 538), притом понекад водећи и мање битке ван Рима. Кад је добио појачање из Константинопоља прешао је у офанзиву. Ослобођен је Римини, а доо Велизареве војске под вођством Мундалијаса дошао је до Медиоланума (Милана).
Следеће године (540) у рат су ушли и Франци и заузели Милано. Велизар је заузео престоницу остроготског краљевства Равену и заробио готског краља Витигеса. Готи су понудили Велизару да он буде западни цар, али је овај то одбио. Та готска понуда је вероватно изазвала сумњу код Јустинијана, па је одлучио Велизара пошаље да ратује у Персији и Сирији.
Други поход[уреди | уреди извор]
Године 541. Остроготи су убили једног свог вођу који је почео преговоре са царством. Одмах су изабрали Тотилу за новог вођу. Тотила је започео силовиту и успешну кампању против Византинаца, заузимајући целу северну Италију и чак успевајући да заузме Рим после дуге друге опсаде. Велизар се вратио у Италију 544. Успео је да спаси Рим, али његов поход је овог пута био неуспешан, због проблема у опскрби и додатним појачањима, које Јустинијан I није слао. Неки историчари сматрају да је био љубоморан. Јустинијан је 548. године сменио Велизара и поставио Нарзеса за команданта. Нарзес је успешно завршио други поход.
Трећа кампања[уреди | уреди извор]
Рим је опет био под опсадом. Тотила га је заузео и понудио мир Јустинијану, али је био одбијен. Вођа новог похода је био Јустинијанов брат од тетке Герман, који је иначе био ожењен Маласвинтом, Амаласвинтином кћерком. Герман је умро 551, па је Нарзес преузео команду и напао Тотилу. У бици код Тагине Нарзес је победио и убио Тотилу. Готи у Риму су се предали, а у коначној бици на Везуву у октобру 553. Нарзес је победио и последње остатке готске армије у Италији.
Последице готског рата[уреди | уреди извор]
Победа у готском рату за Византију је била Пирова победа, јер су истрошени ресурси, који су могли бити употребљени другде, где је претила већа опасност.
У Италији, рат је имао разарајући ефекат по градове. Велики градови као Рим су дуго били скоро напуштени како је земља пала у дуги период назадовања. Осиромашена Италија није сама могла да издржава византијску администрацију и војску, него је само постала терет. Економско разарање је било толико велико да је било потребно неколико векова за опоравак. Само 3 године након Јустинијанове смрти, велики део Италије пао је у руке Лангобарда. Византији је остао само Равенски егзархат (делови територије од централне Италије до Тиренског мора и јужно до Напуља) и јужна Италија. Јустинијан I је успео да освоји територије у јужној Шпанији, али и то су Визиготи повратили до 620. године. После Готских ратова царство више није предузимало тако скупе и амбициозне подухвате на Западу, а Равенски Егзархат Лангобарди заузимају 751. године. Јужна Италија је остала под Византијом до 11. века.
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Зечевић, Нада (2002). Византија и Готи на Балкану у IV и V веку. Београд: Византолошки институт САНУ.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Procopius, De Bello Gothico, Volumes I–IV
- Jordanes, De origine actibusque Getarum ("The Origin and Deeds of the Goths"), translated by Charles C. Mierow.
- Cassiodorus, Variae epistolae ("Letters"), at the Project Gutenberg
- Bury, John Bagnell (2005). History of the Later Roman Empire Vols. I & II. London: Macmillan & Co., Ltd. ISBN 978-1402183683.
- Fauber, Lawrence H. (1991). Hammer of the Goths: The Life and Times of Narses the Eunuch. New York: St. Martin’s Press. ISBN 978-0312041267.
- Gibbon, Edward, History of the Decline and Fall of the Roman Empire Vol. IV, Chapters 41 & 43 (2012) Radford, VA : Wilder Pub. OCLC 856929460
- Hughes, Ian (2009). Belisarius:The Last Roman General. Yardley, PA: Westholme Publishing, LLC. ISBN 978-1-59416-528-3.
- Jacobsen, Torsten Cumberland (2009). The Gothic War. Yardley: Westholme. ISBN 9781594160844.
- Norwich, John Julius (1988). Byzantium: The Early Centuries. London: Penguin. ISBN 978-0670802517.
- Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 9780804726306.
- Vlasto (1970). The Entry of the Slavs Into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs. Cambridge: Cambridge University Press. OCLC 838383098.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Edward Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire (Chapter xli Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јануар 2008))
- Matteo Cioci, "Belisarius at bay : two battles of the Gothic War"
