Готски рат

Уколико сте тражили о рату који је вођен између Римског царства и Гота на Балкану крајем 4. века, погледајте чланак Готски рат 377—382..

Готски рат
Време 535. до 554. Место Италија, Истра и Далмација Узрок пад Западног римског царства Исход Победа Византијског царства Територијалне промене Италија, Истра и Далмација припали Византијском царству.
Сукобљене стране
Византијско царство	Остроготи Франци
Команданти и вође
Јустинијан I, Велизар, Мунд †, Нарзес и Герман	Теодад, Витигес, Илдибад, Тотила † и Теја †

Готски рат (535—554) је био оружани сукоб између Византијског царства и Остроготске краљевине. Трајао је од 535. до 554. године, а борбе су вођене на ширем простору Италије, Истре и Далмације. Рат је био покренут од стране византијског цара Јустинијана I (527-565), а окончан је тек након дугих и разорних борби, које су довеле до византијског освајања целе Италије, Истре и Далмације.

Први поход

Уметнички приказ Готског рата

Јустинијан I је као повод за рат узео убиство Амаласунте 535. године, наследнице Теодорика Великог. Амаласунта је била склопила пакт са Јустинијаном који је омогућавао царској војсци под вођством Велизара да користи Сицилију као базу за поход против Вандала у Африци.

Велизар, као најуспешнији царски генерал, предводио је напад на Остроготе.

Велизар је са Сицилије прешао у Италију и до новембра заузео Напуљ, а Рим до децембра 536. Из Рима је побегао готски краљ Витигес. У исто време, друга византијска војска је из Илирика продрла у остроготску Далмацију.

Следеће године Велизар је успешно одолевао опсади Рима од стране Гота (од јануара 537. до марта 538), притом понекад водећи и мање битке ван Рима. Кад је добио појачање из Константинопоља прешао је у офанзиву. Ослобођен је Римини, а доо Велизареве војске под вођством Мундалијаса дошао је до Медиоланума (Милана). У истом периду је након трогодишњих борби окочано и византијско протеривање остроготских снага из Далмације.

Следеће године (540) у рат су ушли и Франци и заузели Милано. Велизар је заузео престоницу остроготског краљевства Равену и заробио готског краља Витигеса. Готи су понудили Велизару да он буде западни цар, али је овај то одбио. Та готска понуда је вероватно изазвала сумњу код Јустинијана, па је одлучио Велизара пошаље да ратује у Персији и Сирији.

Други поход

Године 541. Остроготи су убили једног свог вођу који је почео преговоре са царством. Одмах су изабрали Тотилу за новог вођу. Тотила је започео силовиту и успешну кампању против Византинаца, заузимајући целу северну Италију и чак успевајући да заузме Рим после дуге друге опсаде. Велизар се вратио у Италију 544. Успео је да спаси Рим, али његов поход је овог пута био неуспешан, због проблема у опскрби и додатним појачањима, које Јустинијан I није слао. Неки историчари сматрају да је био љубоморан. Јустинијан је 548. године сменио Велизара и поставио Нарзеса за команданта. Нарзес је успешно завршио други поход.

Трећа кампања

Рим је опет био под опсадом. Тотила га је заузео и понудио мир Јустинијану, али је био одбијен. Вођа новог похода је био Јустинијанов брат од тетке Герман, који је иначе био ожењен Маласвинтом, Амаласвинтином кћерком. Герман је умро 551, па је Нарзес преузео команду и напао Тотилу. У међувремену је око 550. године извршен и велики упад Словена у унутрашњост византијске Далмације, а према сведочењу историчара Прокопија из Цезареје, међу Византинцима се сумњало да је та словенска провала била подстакнута управо од стране Острогота.

На италијанском ртишту, у бици код Тагине Нарзес је победио и убио Тотилу (552). Готи у Риму су се предали, а у коначној бици на Везуву у октобру 553. године Нарзес је победио и последње остатке готске краљевске армије у Италији, а пацификација је спроведена током 554. године.

Последице готског рата

Победа у готском рату за Византију је била Пирова победа, јер су истрошени ресурси, који су могли бити употребљени другде, где је претила већа опасност. На истоку су пагански Словени и Кутригури харали и пустошили византијске провинције јужно од Дунава од 517. Век касније Далмација, Македонија, Тракија и већи део Грчке су изгубљени у корист Словена и Авара. Неки новији историчари заузели су другачији поглед на Јустинијанове западњачке походе. Ворен Тредголд је већу кривицу за рањивост Царства у касном 6. веку окривио на Јустинијаску кугу 540–541, за коју се процењује да је усмртила до четвртине становништва на врхунацу Готског рата, одузимајући Царству људство и приходе од пореза потребних да би се кампања брже завршила. Ниједан владар, ма колико био мудар, није могао да предвиди кугу, тврди он, која би била погубна за царство и Италију, без обзира на покушај поновног освајања Италије. Међутим, као резултат сталних напада на Рим током рата, смртност коју није изазвала куга наставила је да расте.

У Италији, рат је имао разарајући ефекат по градове. Велики градови као Рим су дуго били скоро напуштени како је земља пала у дуги период назадовања. Осиромашена Италија није сама могла да издржава византијску администрацију и војску, него је само постала терет. Економско разарање је било толико велико да је било потребно неколико векова за опоравак. Само 3 године након Јустинијанове смрти, велики део Италије пао је у руке Лангобарда. Византији је остао само Равенски егзархат (делови територије од централне Италије до Тиренског мора и јужно до Напуља) и јужна Италија. Јустинијан I је успео да освоји територије у јужној Шпанији, али и то су Визиготи повратили до 620. године. После Готских ратова царство више није предузимало тако скупе и амбициозне подухвате на Западу, а Равенски Егзархат Лангобарди заузимају 751. године. Јужна Италија је остала под Византијом до 11. века.

Одлучујући резултат је био да је Италија – коју су Римљани у раним вековима своје експанзије ујединили у једну политичку јединицу и која је остала таква током Римског царства, а такође и под Готима – била разбијена, при чему су државе наследнице често улазиле у међусобне ратове, све до уједињења Италије у 19. веку.

Широко распрострањено уништење Италије у рату, оштре готске и византијске репресалије над присталицама њихових противника, и велики византијски порези навели су италијанско становништво да промени оданост: уместо лојалности царству, њихови идентитети су све више били везани за религију, породицу и град.

Литература

• Баришић, Фрањо (1955). „Прокопије”. Византиски извори за историју народа Југославије. 1. Београд: Византолошки институт. стр. 17—72. 
• Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт. 
• Зечевић, Нада (2002). Византија и Готи на Балкану у IV и V веку. Београд: Византолошки институт САНУ. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Ферлуга, Јадран (1957). Византијска управа у Далмацији. Београд: Научно дело. 
• Anonymus Valesianus. Excerpta, Pars II. 
• Cassiodorus. Variae epistolae ("Letters"). , at the Project Gutenberg
• Jordanes. De origine actibusque Getarum ("The Origin and Deeds of the Goths"). , translated by Charles C. Mierow.
• Procopius. De Bello Gothico. , Volumes I–IV
• Procopius of Caesarea. . History of the Wars: The Vandalic War, Volumes I. & II. — преко Викизворника. 
• Amory, Patrick (1997). People and Identity in Ostrogothic Italy, 489–554. Cambridge: Cambridge University Press. doi:10.1086/ahr/103.5.1569. .
• Arnold, Jonathan J. (2014). Theoderic and the Roman Imperial Restoration. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-05440-0. doi:10.1017/cbo9781107294271. 
• Barnwell, P. S. (1992). Emperor, Prefects & Kings: The Roman West, 395-565. UNC Press. ISBN 978-0-8078-2071-1. 
• Browning, Robert (1992). The Byzantine Empire (Revised изд.). Washington, DC: The Catholic University of America Press. ISBN 0-8132-0754-1. 
• Burns, Thomas S. (1984). A History of the Ostrogoths. Boomington. 
• Bury, John Bagnell (1923). History of the Later Roman Empire: From the Death of Theodosius I to the Death of Justinian. London: MacMillan & Co.. ISBN 0-486-20399-9. 
• Christensen, Arne Søby (2002). Cassiodorus, Jordanes and the History of the Goths: Studies in a Migration Myth. Copenhagen: Museum Tusculanum Press. 
• Cohen, Samuel (2016). „Religious Diversity”. Ур.: Jonathan J. Arnold; M. Shane Bjornlie; Kristina Sessa. A Companion to Ostrogothic Italy. Leiden, Boston: Brill Publishers. стр. 503—532. ISBN 978-9004-31376-7. 
• Collins, Roger (1999). Early Medieval Europe, 300–1000. New York: Palgrave Macmillan. 
• Ferluga, Jadran (1978). L'amministrazione Bizantina in Dalmazia. Venezia: Deputazione di storia patria per le Venezie. 
• Fauber, Lawrence H. (1991). Hammer of the Goths: The Life and Times of Narses the Eunuch. New York: St. Martin’s Press. ISBN 978-0312041267. 
• Ferluga, Jadran (1992). . „L'Istria tra Giustiniano e Carlo Magno”. Arheološki vestnik. 43: 175—190. 
• Goldstein, Ivo (1992). Bizant na Jadranu od Justinijana I. do Bazilija I.. Zagreb: Zavod za hrvatsku povijest. 
• Gračanin, Hrvoje (2006). . „Goti i južna Panonija”. Scrinia Slavonica. 6: 83—126. 
• Halsall, Guy (2007). Barbarian Migrations and the Roman West, 376–568. Cambridge and New York: Cambridge University Press. 
• Heather, Peter (1998). The Goths. Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-20932-4. 
• Heather, Peter (2003). „Gens and Regnum among the Ostrogoths”. Ур.: Goetz, Hans-Werner; Jarnut, Jörg; Pohl, Walter. Regna and Gentes: The Relationship Between Late Antique and Early Medieval Peoples and Kingdoms in the Transformation of the Roman World. 
• Heather, Peter (2007). „Merely an Ideology? – Gothic identity in Ostrogothic Italy”. Ур.: Barnish; Marazzi. Linguistic and Literary Traces of the Ostrogoths, The Ostrogoths from the Migration Period to the Sixth Century: An Ethnographic Perspective. Studies in Historical Archaeoethnology. 7. 
• Heather, Peter (2009). Empires and Barbarians: The Fall of Rome and the Birth of Europe. Oxford and New York: Oxford University Press. 
• Hughes, Ian (2009). Belisarius: The Last Roman General. Yardley, PA: Westholme Publishing, LLC. ISBN 978-1-59416-528-3. 
• Jacobsen, Torsten Cumberland (2009). The Gothic War. Yardley: Westholme. ISBN 9781594160844. 
• Merrils, Andy; Miles, Richard (2010). The Vandals. Chichester, U.K.; Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-405-16068-1. 
• Norwich, John Julius (1988). Byzantium: The Early Centuries. London: Penguin. ISBN 978-0670802517. 
• Vlasto (1970). The Entry of the Slavs Into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs. Cambridge: Cambridge University Press. OCLC 838383098. 
• Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 9780804726306. 
• Wolfram, Herwig; Dunlap, Thomas (1997). The Roman Empire and its Germanic peoples. University of California Press. ISBN 978-0-520-08511-4. 
• Wozniak, Frank E. (1981). . „East Rome, Ravenna and Western Illyricum: 454-536 A.D.”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 30 (3): 351—382. 

Спољашње везе

• Matteo Cioci. „"Belisarius at bay : two battles of the Gothic War"”. Архивирано из оригинала 15. 9. 2005. г.. CS1 одржавање: Формат датума (веза)