Григорије Лазић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Григорије Лазић
Датум рођења(1796-12-07)7. децембар 1796.
Место рођењаЧеревић
 Хабзбуршка монархија
Датум смрти27. децембар 1842.(1842-12-27) (46 год.)
Место смртиСремски Карловци
 Аустријско царство
ПотписGrigorije Lazić signature.jpg

Григорије Лазић (Черевић код Беочина, 7. децембар 1796Сремски Карловци, 27. децембар 1842) је био српски професор, природњак и филолог.

Биографија[уреди | уреди извор]

Образовање[уреди | уреди извор]

Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу похађао је у Черевићу и Сремским Карловцима, а немачки језик у Футогу. Као питомац Благодејанија завршио је гимназију (1809-1815), а потом богословију у Карловцима. Затим студира филозофију[1] (1817-1819) у Јегри (Егеру), захваљујући финансијској помоћи породице Рогулић из Ирига.[2]

Професор гимназије[уреди | уреди извор]

По повратку у Карловце постао је учитељ у основној школи (1819-1820), а затим је постављен за професора у гимназији (1821-1842). Предавао је природне науке, ботанику, физику, математику и хуманиора, био је професор Бранку Радичевићу и Теодору Павловићу. За надзорника основних школа у Карловцима именован је 1825. године.[2]

Природњак[уреди | уреди извор]

Саставио је прву српску ботаничку терминологију, а као уважени ботаничар-систематичар изабран је за члана Краљевског ботаничког друштва у Регензбургу. Водио је преписку са Андрејем Волнијем, ранијим професором и директором Карловачке гимназије, такође ботаничарем. Написао је и први уџбеник из физике на српском језику - Кратко руководство к физики (1822).[1]

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Бавио се и превођењем са латинског, састављањем речника, писањем песама и беседа. Две књиге му је постхумно штампало Друштво српске словесности. У рукопису су му остале аутобиографске белешке на немачком, као и више надгробних беседа. Своју библиотеку завештао је Библиотеци Карловачке гимназије.

Био је близак пријатељ Петра Јовановића, београдског митрополита.[2]

Његов син је Стеван Лазић, а унук Глигорије Лазић.

Избор из библиографије[уреди | уреди извор]

Превод[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 Петровић, Коста (1991). Историја Карловачке гимназије. Нови Сад: Матица српска. стр. 164—166. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Српски биографски речник књига 5, Кв-Мао. Нови Сад: Матица српска. 2011. стр. 519—520.