Пређи на садржај

Беочин

Координате: 45° 11′ 32″ С; 19° 43′ 13″ И / 45.192333° С; 19.720206° И / 45.192333; 19.720206
С Википедије, слободне енциклопедије
Беочин
Стамбени блок у Беочину
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округЈужнобачки
ОпштинаБеочин
Становништво
 — 2011.Пад 7.839
 — густина226/km2
Географске карактеристике
Координате45° 11′ 32″ С; 19° 43′ 13″ И / 45.192333° С; 19.720206° И / 45.192333; 19.720206
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина196 m
Површина35,6 km2
Беочин на карти Србије
Беочин
Беочин
Беочин на карти Србије
Остали подаци
Поштански број21300
Позивни број021
Регистарска ознакаNS

Беочин је градско насеље у општини Беочин, у Јужнобачком округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 7839 становника.

Географија

[уреди | уреди извор]

Беочин је административно седиште општине Беочин, која припада Јужнобачком округу, иако се целокупна територија општине не налази у Бачкој, већ у Срему, али због непосредне близине регионалног центра, Новог Сада (око 15 km) се сврстава у бачки округ. Место се налази у северном Срему, на обронцима Фрушке горе и десне стране Дунава.

Овај крај је познат по фабрици цемента Лафарж БФЦ (Lafarge BFC) [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (2. март 2013) који је пре запошљавао око 2.000 радника, а сада у фабрици ради око 350 људи.

По попису становништва из 2002. године Беочин има 8.370 становника. Већина становника чине Срби, постоји и мања заједница Рома са Косова избеглих 1990-их година.

Месне заједнице

[уреди | уреди извор]

У саставу насељеног места Беочин постоје три месне заједнице: "Беочин Село" (на југу), "Беочин Град" (на северу) и "Бразилија" (на западу). Насељеном месту Беочин припада само источни део месне заједнице "Бразилија", док је западни део ове месне заједнице у саставу суседног насеља Черевић.

Историја

[уреди | уреди извор]
Православна црква у Беочину

Насеље на садашњој територији Беочина се спомиње први пут у XVIII веку. 1839. године је саграђена фабрика цемента.[1] Почетком XX века настало је и насеље за раднике. После Другог светског рата Беочин се шири на исток градњом вишеспратних зграда. Беочин постаје већи и важнији од Беочин села, као што ће постати и важан центар за околна села. Због великог прилива становништва, услед потражње радника за рад у фабрици цемента, у Беочину има мало старог локалног становништва.

Јавни објекти

[уреди | уреди извор]

Овде се налазе ОШ „Јован Грчић Миленко” Беочин, Српска православна црква у Беочину, Црква Светог Василија Острошког у Беочину и Римокатоличка црква Свете Барбаре у Беочину.

Демографија

[уреди | уреди извор]

У насељу Беочин живи 6221 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 37,3 година (35,7 код мушкараца и 38,8 код жена). У насељу има 2774 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,90.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија[2]
Година Становника
1948. 3.639
1953. 4.082
1961. 5.145
1971. 6.563
1981. 7.298
1991. 7.873 7.757
2002. 8.058 8.297
2011. 7.839
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
4.695 58,26%
Роми
  
1.019 12,64%
Југословени
  
693 8,60%
Хрвати
  
507 6,29%
Мађари
  
182 2,25%
Словаци
  
96 1,19%
Словенци
  
75 0,93%
Црногорци
  
56 0,69%
Русини
  
25 0,31%
Немци
  
24 0,29%
Муслимани
  
21 0,26%
Македонци
  
19 0,23%
Албанци
  
16 0,19%
Румуни
  
8 0,09%
Чеси
  
5 0,06%
Бошњаци
  
3 0,03%
Руси
  
2 0,02%
Осети
  
1 0,01%
Бугари
  
1 0,01%
непознато
  
53 0,65%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Саобраћај

[уреди | уреди извор]

Сва насеља у општини Беочин су повезана градским аутобусима Новог Сада (бројеви од 77 до 84).[5]

Север: Футог (преко Дунава скелом)
Запад: Илок, Бачка Паланка, Вуковар Беочин Исток: Сремска Каменица, Петроварадин, Нови Сад
Југ: Црвени Чот (највиши врх Фрушке горе), Сремска Митровица

Градови побратими

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Jubilej Beočinske fabrike cementa – 185 godina postojanja i napretka”. Gradnja (на језику: српски). 2024-09-10. Приступљено 2024-09-12. 
  2. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  3. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  4. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  5. ^ JGSP Novi Sad

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]