Громиле

Из Википедије, слободне енциклопедије
Громиле на Гласинцу

Најстарији познати гробови на балканским просторима су громиле (гробне хумке – тумули), настале 1800. до 200. године п. н. е. Највише их је из бронзаног периода када је илирска култура на Балкану доживила свој процват.

Громиле су гомиле камења, најчешће кружног облика испод којих су сахрањени остаци једне или више особа. С обзиром на то да су Илири вјеровали у загробни живот, своје мртве су сахрањивали са личном имовином.

Велика истраживања и испитивања громила су рађена крајем 19. вијека, тачније 1888, 1895. и 1897. године, од стране Земаљског музеја у Сарајеву, финансијски и научно потпомогнута из Беча.

Истраживања су рађена на локалитету Гласиначког поља када су пронађени бројни предмети значајни за људску историју и културу. Неки од предмета се и данас чувају у Бечу и испуњавају странице свјетских научних радова.

Због великог броја откривених громила, и пронађених предмета ова култура је названа Гласиначка група или култура, која обухвата подручја данашње Хрватске, Босне, Србије и Црне Горе.

Значајна истраживања громила вршио је познати српски археолог Ђорђе Јанковић који је у својој студији Српске громиле показао значајну везу громила са старим српским обичајима и културом пре коначног примања хришћанства.

Прве громиле је 1898. године истраживао Вејсил Ђурчић, али је мислио да ископава праисторијске могиле, иако је у некима нашао предмете рановизантијског доба. 1957. године Павао Анђелић је спровео ископавања оштећене громиле у близини Коњица, и определио их као словенски гроб спаљеног покојника VIII века. [1] Пет громила истражили су на савремен начин Васил Боронеанц и Јон Стинга, на Великом Острву у румунском делу Дунава, 1976. године. Они су их датовали у VII век. Открићем налазишта громила у Љутићима код Пљеваља, уследила су обимнија истраживања у Југославији. Драгослав Срејовић је 1985. године открио прву средњевековну хумку, а у периоду до 1991. године истраживано је 8 громила.[2]

О погребу Срба у средњем веку оставили су податке арапски научници Ал Масуди и Ал Бекри односно Ибрахим ибн Јакуб.

Извори[уреди]


Спољашње везе[уреди]

  • 3. И. Анђелић, Два средњовјековна налаза из Султића код Коњица, Гласник Земаљског музеја XIV, Сарајево 1959, 205-209.
  • 5. А. Я. Гаркави, Сказания мусльманских писателей и славянах и руских, Санктпетербургь 1870, 136-137