Губитак свести

Из Википедије, слободне енциклопедије
Губитак свести
Bittentongue.JPG
Угриз језика у току епилептичким нападом изазваног губитка свести
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалност Неурологија
MeSH D014474

Губитак свести је епизодичан поремећај у виду изненадног (пароксизмалног) и пролазаног прекида континуитета свести праћеног нестабилношћу, падом на тло и често различитим моторним манифестацијама. У дијагностици губитка свести најважнија је клиничка процена: да ли се ради о правом губитку свести какав се виђа код синкопе и епилепсије или о паду са привидним губитком свести који може бити праћен моторним симптомима (психогени неепилептички напади) или само губитком мишићног тонуса.[1]

Основни појмови о свести[уреди]

Појмови „свест“, „свесност“, „несвесност“ и „будност“ имају велики број значења, па се понекад јавља двосмисленост при њиховој употреби. У медицини свест се дефиниша као: „тренутно стање свесности, себе и своје околине и одговор на спољне стимулусе и унутрашње потребе.“[2]

За свест, односно свесност себе и своје околине, неопходна су два основна фактора: будност и ментални садржај свести.

Појам Значење
Стање свести здраве особе
  • Будно стање
  • РЕМ спавање
  • Спороталасно спавање
Анатомски супстрат свести
  • Асцедентни ретикуларне активирајући систем и таламус (који су углавном одговорни за будност и контролу циклуса будност - спавање)
  • Кора великог мозга која је одговорна за квалитет и кохерентност мисли и понашање одговарајуће особе
Губитак будности
  • Губитак нормалног стања будности је је најважнији и најдраматичнији аспект поремећаја свести.
  • Најтежи степен депресије свести је кома.

Епидемиологија најважнијих губитака свести[уреди]

Епидемилошки гледано огромну већину правих узрока епизодног губитка свести чине синкопе и епилептички напади.

Синкопа

Релевантни подаци о учесталости синкопе у општој популацији који су добијени из седамнаестогодишње Фраминганске студије, на основу праћења 7.814 пацијената старијих од 20 година није откривена значајна разлика учесталости међу половима. Око 80% особа имало је само једну епизоду синкопе.[3] Од укупног броја особа са синкопом, у овој студији само 56% њих, обратило се за помоћ лекару. Упоређивањем ових података са укупним бројем посета лекару провцењено је да сваки лекар опште праксе најмање једном месечно има болесника са знацима прве епизоде синкопе.[4]

Епилепсија

Према старијим подацима из литературе око половина болесника са епилепсијом преве знаке болести испољавало је до своје 15-те године. Међутим новија епидемиолошкешка истраживања утврдила су да расте број новооткривених случајева у старијем животном добу. То је највероватније последица све веће заступљености особа старије животне доби у општој популацији као и повећана инциденција цереброваскуларних болести, које су важан узрок епилепсије.

Истраживањима нису утвршђене значајне разлике у учесталости епилепсије између полова.

Само 30 до 50% деце и одраслих особа јавља се лекару након доживљеног првог епилептичког напада. Код већине болесника који се обрате лекару ради дијагностике првог епилептичког напада, дераљном анамнезом откривен је најмање један претходни напад.

На основу животне преваленције епилепсије која се креће од 2 до 5% процењено је да ће сваки лекар опште праксе имати једном годишње током свог радног века око 10 болесника који се активно лече од епилепсије и још 15-25 болесника који су раније имали епилептичне нападе али им терапија више није потребна.[5]

Учесталост епилептичких напада током године код истог болесника

Учесталост напада У процентима
< 1 годишње
33 %
1 - 12 годишње
33 %
> 1 годишње
33 %
Остали узроци

Осталих узрока губитка свести могу бити:

  • Транзиторна исхемијски атаци у вертебробазиларном сливу. Они су одговорни за 1-2% свих губитака свести.[6]
  • Привидни губици свести условљени психогеним неепилептичним нападима. Њихова инциденција јављања је 1,4 на на 100.000 становника.[7]
  • Губиртак свести изазван хипогликемијом. Јавља се у склопу лечења шећерне болести инсулином у просеку код 1 болеснику годишње.[8]

Етиологија[уреди]

Губитак свести је доста чест клинички проблем, најчешће са повољном прогнозом, који може бити иазван следећим (види табелу) најчешћим узроцима, према доминантно захваћеним системима:

Поремећаји који могу да изазову губитак свести или да у великој мери подсећају на губитак свести

Узроци Поремећаји
Психијатријски
  • Психогени неепилептички напади
  • Панични напади
  • Соматиформни поремећај
  • Конверзивни поремећај
  • Деперсонализација
  • Посттрауматски стресни поремећај
  • Епизодички губитак контроле
  • Напади беса, наступ беса (tantrum temper)
  • Синдром хипервентилације
  • Синдром искључивања („пад у несвест“)
  • Шизофренија/кататони ступор
  • Симулација
Неуролошки
  • Епилепсија
  • Епилептичким нападом изазвана асистолија
  • Комоционе конвулзије
  • Нарколепсија/катаплексија, друге хиперсомије и парасомије
  • Пароксизмалне дискинезије/ноћна хореоатетоза
  • Брунсов синдром
  • Базиларна мигрена/мигренозни еквиваленти
Кардиоваскуларни
  • Структурно срчано или кардиоваскуларно обољење
  • Цереброваскуларни поремећаји
  • Некласификована синкопа
  • Ортостатска хипотензија
  • Поремећаји срчаног ритма
  • Неурално посредована (рефлексна) синкопа (вазовагална синкопа)
Метаболички/Токсички
  • Хипогликемија
  • Хипонатријемија
  • Интоксикације
  • Хипокапнија/хипервентилација
  • Феохромоцитом
  • Порфирија
НАПОМЕНА
  • На овој табели приказана је само једна од могућих класификација губитка свести.
  • „Због непрецизности терминологије и варијабилних критеријума свака класификација поремећаја који изазивају прави или привидни губитак свести је арбитрарна“.[2]

Најчешћи узроци губитка свести[уреди]

Два најважнија узрока епизодног губитка свести у клиничкој пракси су синкопа и епилептички напад.

Синкопа[уреди]

Главни чланак: Синкопа (медицина)

Синкопа је нагли и пролазни губитак свести праћен губитком постуралног тонуса услед компромитоване циркулације крви изазване глобалном хипоперфузијом мозга. У пракси се јако често за синкопу користи и израз колапс.

Накаон синкопе опоравак свести обично подразумева готово тренутно враћање одговарајућег (нормалног) понашања, менталних способности и оријентације. Временски период комплетног губитка свести код најчешћих синкопа је кратак (код вазовагалне синкопе он обично не траје дуже од 20 секунди).[9]

Патофизиолошки механизам који доводи до губитка свести, а карактеристичан је за скоро све синкопе, је компромитована циркулација крви праћена дифузном хипоперфузијом можданое коре и ретикуларног активирајућег система услед редукције (смањења) системског артеријског притиска и последично можданог перфузионог притиска, због смањења срчаног минутног волумена и/или тоталног периферног васкуларног отпора.

Синкопе може настати и услед пролазних поремећаја протективних механизама или као последица утицаја других факора (лекови, крварења, хипоглимија) који доводе до снижења систолног крвног притиска испод прага ауторегулације.[10][11][12]

Епилептички напад[уреди]

Главни чланак: Епилептички напад

Епилептички напад је , краткотрајна, пароксизмална и стереотипна промена моторне активности, сензибилитета, понашања или свесности, узрокована нарушеном електричном хиперактивношћу мозга.

Било који симптом може да буде епилептички уколико се јавља нагло (пароксизмално) и спонтано (непровоцирано), траје кратко, има тенденцију да се понавља на стереотипан начин и по правилу је праћен постикталном исцрпљеношћу.

Неки симптоми епилептички напад су од већег дијагностичког значаја зато што се чешће јављају (класични симптоми):цијаноза, конвулзије, „deja vu“ феномен, олфакторни и густаторни симптоми, гастрична аура, напади у спавању, инконтиненција мокраће, угриз језика, теже повреде (преломи костију и опекотине).[13]

Дијагноза[уреди]

Како се ради о пролазном поремећају најчешће се губитака свести непосредно не опсервира од стране лекара, па се дијагноза мора постављати ретроспективно-ретроградно, најчешће детаљним узимањем анамнезе од самог болесника и евентуалних очевидаца. Веома је важно у дијагностици утврдити јасну разлику ризмеђу синкопе [14] и епилепсије [15] због могућих различитих дијагностиких приступа, узроку настанка и терапији ова два поремећаја. Применом једноставног клиничког поступка у већини случајева искусном лекару је лако да разликују поједини узроке губитака свести.[16]

Након сусрета са болесником који је доживео краткотрајан губитак свести треба обавити детаљан преглед и:[17]

  • Проценити постиктално стање свести.
  • Узети кратку хетероанамнезу/анамнезу о околностима, факторима ризика и продромалним симптомима.
  • Обавити основни физикални преглед са мерењем крвног притиска у лежећем и усправном положају
  • Снимити електрокардиограм (ЕКГ) а по потреби и електроенцефалограм (ЕЕГ).

Овакав рутински преглед би требало да да одговоре на следеће питања:

  • Да ли је губитак свести синкопалне природе?[18]
  • Да ли постоји обољење срца?[19]
  • Да ли постоје одређене клиничке карактеристике које сугеришу дијагнозу?[20]

Диференцијална дијагноза[уреди]

Диференцијална дијагноза синкопе и епилептичког напада је од критичне важности због даљег испитивања, лечења и прогнозе ових поремећаја На доњој табели приказане су главне клиничке карактеристике од значаја у диференцијалној дијагнози између епилептичких напада и синкопе.[21]

Диференцијална дијагноза између епилептичких напада и синкопе

Клиничке карактеристике Епилепсија Синкопа
Преципитирајући фактори
  • треперава светлост,
  • неспавање
  • емоционални стрес,
  • бол,
  • дуже стајање
Положај тела
  • није од значаја
  • углавном усправан
Време јављања
  • у будности и спавању
  • у будности
Трајање
  • кратко
  • дуже,
  • постепен развој
Аура или премониторни симптоми
  • непријатан мирис,
  • неодређен непријатан осећај у стомаку
  • наузеја, повраћање,
  • бледило, осећај хладноће,
  • презнојавање,
  • мутноћа у глави, замућење вида
Период без свести
  • минути
  • секунде
Боја коже
  • цијаноза или нормална боја
  • бледило
Конвулзије
  • уобичајене,
  • продуженог трајања,
  • почетак коинцидира са губитком свести
  • ретко,
  • увек кратког трајања (<15 секунди)
  • јављају се после губитка свести
Повреде
  • честе код конвулзивних напада
  • ретке, осим код срчаних синкопа
Угриз језика
  • често, обично ивица језика
  • ретко, обично врх језика
Симптоми по повратку свести
  • продужена конфузност,
  • болови у мишићима,
  • главобоља, поспаност
  • нема конфузности,
  • мучнина, повраћање,
  • бледило, малаксалост

Извори[уреди]

  1. Topalov V, Radišić B, Kovačević D, Kovačević D. Iznenadna srčana smrt. Med Pregl 1999;52(3-5):179-83
  2. 2,0 2,1 Радна група за израду водича, руководилац Драгослав Сокић (2005). Губитак свести Национални водич за лекаре у примарној здравственој заштити. Београд: Српско лекарско друштво. pp. 6-21. ISBN 978-86-85313-32-5. Приступљено 30. 4. 2014. 
  3. Soteriades ES, Evans JC, Larson MG, et al. Incidence and prognosis of syncope. N Engl J Med 2002;347:878-885.
  4. Statistički godišnjak Srbije 2004. Republički zavod za statistiku, Beograd 2005;381-392.
  5. Brown S, Betts T, Chadwick D, Hall B, Shorvon S,Wallace S. An epilepsy needs document. Seizure l993;2:91-103.
  6. Brown RD Jr, Petty GW, O'Fallon WM, Wiebers DO, Whisnant JP. Incidence of transient ischemic attack in Rochester, Minnesota, 1985- 1989. Stroke. 1998;29:2109-2113.
  7. Sigurdardottir KR, Olafsson E. Incidence of psychogenic seizures in adults: a population-based study in Iceland. Epilepsia 1998;39:749-752.
  8. Donnelly LA, Morris AD, Frier BM, Ellis JD, Donnan PT, Durrant R, Band MM, Reekie G, Leese GP; DARTS/MEMO Collaboration. Frequency and predictors of hypoglycaemia in Type 1 and insulin-treated Type 2 diabetes: a population-based study. Diabet Med. 2005;22:749-755.
  9. Topalov V, Živkov Šaponja D, Kovačević VD. Sinkope. Novi Sad: Agora; 2007
  10. Donnelly LA, Morris AD, Frier BM, Ellis JD, Donnan PT, Durrant R, Band MM, Reekie G, Leese GP;DARTS/MEMO Collaboration. Frequency and predictors of hypoglycaemia in Type 1 and insulin-treated Type 2 diabetes: a population-based study. Diabet Med. 2005;22:749-755.
  11. Kapoor WN. Syncope. N Engl J Med 2000;343:1856-1862.
  12. Colman N, Scholten RPJM, Reitsma JB, Shen WK, Wieling W. Drugs and pacemakers for neurally mediated syncope. (Protocol) The Cochrane Database of Systematic Reviews 2003, Issue 2. Art No.: CD004194.DOI: 10.1002/14651858.CD004194.
  13. Biros MH, Heegaard WG. Head injury. In: Marx JA, Hockberger RS, Walls RM, et al., eds. Rosen's Emergency Medicine: Concepts and Clinical Practice. 7th ed. Philadelphia, Pa: Mosby Elsevier; 2009:chap 38.
  14. Brignole M, Alboni P, Benditt DG, et al. Guidelines on management (diagnosis and treatment) of syncope-update 2004. Europace 2004;6:467-537.
  15. Manford M. Assessment and investigation of possible epileptic seizures. J Neurol Neurosurg Psychiatry 2001;70(suppl II):3-8.
  16. Hauser WA. Should people be treated after a first seizure? Arch Neurol 1986;43:1287-1288.
  17. Cooke JL. Depressed consciousness and coma. In: Marx JA, Hockberger RS, Walls RM, et al., eds. Rosen's Emergency Medicine: Concepts and Clinical Practice. 7th ed. Philadelphia, Pa: Mosby Elsevier; 2009:chap 14.
  18. Linzer M, Yang EH, Estes NAM III et al. Diagnosis syncope. 2. Unexplained syncope Ann Intern Med 1997;126:989-996.
  19. Alboni P, Brignole M, Menozzi C et al. The diagnostic value of history in patients with syncope with or without heart disease. J Am Coll Cardiol 2001;37:1921-1928.
  20. Berg AT, Shinnar S. The risk of seizure recurrence following a first unprovoked seizure: A quantitative review. Neurology 1991;41:965-972.
  21. Kothari RU, Crocco TJ, Barsan WG. Stroke. In: Marx J, ed. Rosen's Emergency Medicine: Concepts and Clinical Practice. 6th ed. Philadelphia, Pa: Mosby Elsevier; 2006:chap 99.

Литература[уреди]

Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).