Пређи на садржај

Дерван

С Википедије, слободне енциклопедије
Дерван
Лични подаци
Датум рођењапочетак 7. века
Датум смртисредина 7. века
кнез полапских Срба
Периодоко 631—632.
НаследникМилидух

Дерван или Дрван (лат. Dervanus) је био војвода (лат. dux) односно кнез полапских Срба у првој половини 7. векa. Првобитно је признавао врховну власт тадашњих франачких краљева из династије Меровинга. Након стварања великог словенског племенског савеза на чијем се челу налазио кнез Само, Дерван је око 631. или 632. године одступио од франачке власти и пристао уз Сама. Први је по имену познати владар старих полапских Срба, од којих потичу данашњи лужички Срби. Основни подаци о кнезу Дервану забележени су у франачкој Псеудо-Фредегаровој хроници из 7. века.[1][2][3]

Помени у изворима

[уреди | уреди извор]
Псеудо-Фредегарова хроника: страница бр. 155r из најстаријег сачуваног преписа, из 715. године, са поменом војводе Дервана, владара полапских Срба

Сви помени Дервана у франачким изворима воде порекло из Псеудо-Фредегарове хронике, написане средином 7. века, на латинском језику. Та хроника је сачувана у неколико преписа, а њени садржаји су такође уклапани и у позније хронике, па су тим путем у неке од њих ушли и подаци о Дервану.

У најстаријем сачуваном препису Псеудо-Фредегарове хронике, који потиче из 715. године, Дерван се помиње као "војвода народа Срба, који су од рода Словена", што је 1888. године, приликом приређивања компаративног и првог свеобухватног научног издања, заснованог на упоређивању кључних преписа, разрешено као: "Dervanus dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant", уз напомену да у најстаријем препису, чији је изворни текст према старом обичају био исписан у континуитету (без раздвајања свих речи), стоји: gentesurbiorum.[4] Тиме је било исправљено читање из неких претходнх издања, у којима је исто место било разрешено као: "Deruanus dux gentes Vrbiorum, que ex genere Sclauinorum erant",[5] односно као: "Deruanus dux gentis Vrbium, qui ex genere Sclauinorum erant".[6]

Међу познијим изворима чији су делови настали преузимањем садржаја или прерадом делова Псеудо-Фредегарове хронике, посебан значај имала је Историја Франака коју је крајем 10. века саставио бенедиктински монах Аимон из Флерија. Користећи један од преписа Псеудо-Фредегарове хронике, Аимон је из тог извора преузео и податке о Дервану, уклопивши их у своје казивање. Приликом приређивања првих издања Аимоновог дела у 16. веку, то место је било објављено у исквареном облику, као: "Deruanus dux qui vrbibus ṕerat Sclauorum",[7] чиме је постављена основа за настанак историографског привида да је словенски војвода Дерван владао над градовима, уместо над Србима, што је разрешено тек знатно, након појаве научних издања, заснованих на упоређивању изворних преписа.

У историјским изворима из тог периода, српска племена се помињу као: „Sorabi“, „Sorbi“, „Surbi“, „Urbi“, „Zirbi“, „Zeruiani“ и слично.[8][9][10][11][12]

Биографија

[уреди | уреди извор]
Претпостављени опсег Дерванове кнежевине полапских Срба у првој половини 7. века
Српска кнежевина под кнезом Дерваном у оквиру Самовог царства 631. године.

Дерван се у франачким изворима помиње поводом догађаја везаних за 631/632. годину. У франачкој Псеудо-Фредегаровој хроници из средине 7. века се каже да је словенски војвода Дерван као владар (полапских) Срба првобитно признавао врховну власт франачких краљева, али се после победе кнеза Сама над франачким краљем Дагобертом I око 631/632. године отргао од врховне франачке власти и прикључио великом савезу словенских племена којим је владао Само (око 623-658). Одлука о прикључивању Самовом племенском савезу била је од великог значаја, пошто су Дерванови полапски Срби тиме добили поуздану заштиту од Франака и других непријатеља.

Заједно са словенским кнезом Самом, Дерван је водио ратове који су разбили франачку врховну власт на Сали и учврстили политичку независност Срба у тој области. У то време, око 641. године, тириншки војвода Радулф је склопио савез са суседним словенским племенима, чија ће потпуна независност или самоуправа у односу на франачке краљеве потрајати све до 9. века, када ће бити учвршћена франачка граница према полапским Словенима, односно тамошњим Србима („Limes Sorabicus“).[13]

Прераде и претпоставке

[уреди | уреди извор]

Током 16. века, након појаве првих штампаних издања Псеудо-Фредегарове хронике (1568) и неких других франачких хроника чији су делови настали на основу њених садржаја, тадашњи истаживачи су покушали да уклопе податке о кнезу Дервану у дотадашња оскудна сазнања о раном периоду словенске историје, те су тако почела да настају разна историографска тумачења и претпоставке.

Међу првима, у обликовање наратива о Дервану упустио се дубровачки хроничар Мавро Орбини, у свом Краљевству Словена (1601), у склопу одељка Порекло Словена и развој њихова царства. Пошто су му била позната само рана издања у којима је Дерванова титула била објављена у нетачно разрешеном облику, који је наводио на погрешан закључак да је Дерван као војвода владао над градовима (генитив множине лат. urbium), уместо над Србима (генитив множине лат. Surbiorum), Орбини се повео за издањем Аимонове Историје Франака, које је приређено 1514. године, приказавши Дервана као словенског војводу који је владао над градовима, уместо над Србима.[14][15]

У свом делу Орбини уз напомену "Дерван Словен" пише: „Дагоберт се на то страшно увреди. Окупи тада бирану војску и поби се са Словенима. А они (како каже Аимон у четвртој књизи, поглављу 23.) разбише цвет франачке војске и одведоше много робља. Одмах потом појурише у помоћ својој словенској браћи која бејаху под опсадом франачком у каштелу Вогастру, те насрнувши на непријатеље, натераше их у бег и неколицину побише, отевши им сву опрему и шаторе. Још више осокољени том победом, Словени у великом броју нагрнуше у непријатељском походу у Тирингију и у друга места у франачком суседству. На то војвода Дерван, под чијом управом бејаху они словенски градови који дотада одржаваше пријатељство с Францима, видевши плодне и велике успехе словенске, као и да су Франци свеједнако надјачани, побуни се и приступи Словенима. Они се неко време задржаху у пустошењу Краљевства Франачког, па се затим окренуше против Италије, те ушавши у земљу године 640. или пак 650, како тврди Барди, починише велике штете, затим се, надвладани од Гримоалда, повукоше својим кућама.”[16]

У наставку излагања, под напоменом "Умире Белослав. Наслеђује га брат његов Дерван", Орбини је покушао да уклопи Дервана у своје представе о раној историји Срба и осталих Словена, слободно користећи притом податке из доступних радова, које је преобликовао на следећи начин: „Погинуше такође и многи Словени, а војсковођа њихов Белослав буде смртно рањен па убрзо затим на повратку кући напусти овај свет. Дерван, кнез словенски и брат Болеслављев, у жељи да освети братовљеву смрт крену на краља Дагоберта, који бејаше наследио Килдеберта на франачком престолу; потукавши се с Дагобертом и његовом бираном војском Франака и Аустријанаца, потуче их до ногу. Ушавши потом у Тирингију и у крајеве уз франачке границе (како извештава монах Аимон у 4. књизи, поглављу 23.), нанесе велике штете и однесе са собом неизмеран плен. Словени Сораби, осокољени том победом, упадоше такође у непријатељском походу у Тирингију и Саску, опљачкавши те две земље, на крају све уништише и спалише. Ти Сораби припадају онима које Лаоник Халкокондил смешта у древну покрајину Трибала у северној Мезији. Према томе, дошавши са севера, заузеше велик део Далмације (како пише Аимон у 4. књизи, поглављу 1.). За владавине цара Константина, дакле у IV. веку, настањаваху доњу Панонију, где се побунише против цара. Но он им се (како каже Авентинус у 2. књизи) обрати беседом с проповедаонице, те их склони на мир и на концу их умири. Древно пребивалиште Сораба (према Плинију) беаше крај око мочваре Меотид. Један их се део запути оданде у смеру Дунава и горње Мезије, док други део крену на пут преко непрегледних пространстава Сарматије, то јест Пољске, да би на крају продрли у германске земље недалеко од Пољске, које се данас зову Лужица. Распршивши се околним крајевима, зауставише се између река Сале и Лабе.”[17]

Неки потоњи истраживачи су претпостављали да је управо Дерван предводио сеобу српских племена према југоисточној Европи.[18] Замисао да је Дерван предводио Србе на југ нема потврду у писаним историјским изворима. Према писању цара Константина VII Порфирогенита: „Пошто су два брата наследила од оца власт над [Белом] Србијом, један од њих, узевши половину народа, пребегне Ираклију”, тј. према јужној Европи.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Новаковић 1977, стр. 197-201, 321, 337.
  2. ^ Бранкачк 1979, стр. 99, 102.
  3. ^ Curta 2001, стр. 109, 115.
  4. ^ Krusch 1888, стр. 155.
  5. ^ Monod 1885, стр. 150.
  6. ^ Flacius-Illyricus 1568, стр. XI, 51.
  7. ^ Badius & Petit 1514, стр. непагинирано: lib. IIII, fol. LXIIII, cap. XXII.
  8. ^ FREDEGARII SCHOLASTICI CHRONICUM CUM SUIS CONTINUATORIBUS, SIVE APPENDIX AD SANCTI GREGORII EPISCOPI TURONENSIS HISTORIAM FRANCORUM, http://www.thelatinlibrary.com/fredegarius.html
  9. ^ EINHARDI VITA KAROLI MAGNI, http://www.thelatinlibrary.com/ein.html
  10. ^ ANNALES REGNI FRANCORUM, http://www.thelatinlibrary.com/annalesregnifrancorum.html
  11. ^ Geographus Bavarus, Text der Handschrift, http://www.idrisi.narod.ru/geo-bavar.htm
  12. ^ Kont 1989, стр. 12.
  13. ^ Kont 1989, стр. 32-33.
  14. ^ Orbini 1601, стр. 35-36, 67.
  15. ^ Антић 2016, стр. 131, 157.
  16. ^ Антић 2016, стр. 131.
  17. ^ Антић 2016, стр. 157.
  18. ^ Милош С. Милојевић, „Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља у Турској и Аустрији, Београд, 1872.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


(нико)
 Кнез Лужичких Срба 631 - 636.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дерван&oldid=30759097”