Дерван

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Дерван
Датум смрти636.
ПотомствоНепознати кнез
кнез Беле Србије
Период623636.
НаследникМилидух
Српска кнежевина под кнезом Дерваном у оквиру Самовог краљевства 631. године.

Дерван или Дрван је био кнез Лужичких Срба, 7. века.[1] Као кнез Срба уз реку Елбу (Лабу) Дрван се у франачким писаним изворима спомиње у догађајима везаним за 631/32. годину и то је за сада најстарије поуздано име неког владара Лужичких Срба. Српска племена се у тадашњим историографским документима појављују као „Урби“, „Сурби“, "Sorbi", "Zirbi", "Zeruiani", и предузимала су војне упаде у граничне области Саксоније и Тирингије.[2][3][4][5][6]

По раније насталим замислима Дрван је српска племена водио и према Јужној Европи.[7] Замисао да је Дрван предводио Србе на југ нема потврду у писаним историјским изворима. Према писању цара Константина VII Порфирогенита: „Пошто су два брата наследила од оца власт над [Белом] Србијом, један од њих, узевши половину народа, пребегне Ираклију”, тј. према јужној Европи.

У "Фредегаровој хроници“ ("Псеудофредегарова хроника") пише да се Дерван, „кнез Срба, који су словенског порекла“ ("...Deruanus dux gentis Urbiorum, qui ex genere Sclavinorum erant..."[2]) после Самове победе над франачком краљевином 631/632. године и њиховим краљем Дагобертом одвојио од Франака и прикључио великом савезу словенских племена којим је владао Само (око 623-658). Одлука о прикључивању Самовом племенском савезу је била пресудна. У Самовом племенском савезу Словена, Дрванови Срби добили су од (631/32) поуздану заштиту од Франака и других непријатеља.

Заједно са словенским владаром Самом, Дрван је водио ратове који су разбили франачку врховну власт на Сали и учврстили политичку независност Срба у тој области, а то ће трајати и следећих век и по, када ће бити утврђена граница према Словенима, тј. Србима ("Limes Sorabicus")[8]. Године 641. тириншки војвода Радулф склопио је договор са својим источним суседима о истим правима и казнама за све. Из ових догађаја потичу прве познате политичке акције српских племена.

За овај период Мавро Орбин пише[9]:„Скупини Франака, који путоваху из Новог Рима са својом робом, би путем одузет сав њихов имутак, а онима који се одупријеше, Славени одузеше и живот. Дознавши то, Дагоберт одасла краљу Саму једнога свог изасланика по имену Сикхар, затраживши од њега да исходи правду. Изасланик, увидјевши да га краљ Само не жели примити, заогрну се славенским хаљама како га овај не би препознао, те тако прерушен једнога дана иступи пред њега и изложи што му господар његов бијаше наложио, додавши како Само не смије подцјењивати народ франачки, кад зна да је заједно с тим истим народом подложан Краљевству Франачком. Само бје силно огорчен тим ријечима те одговори како би он, заједно са својим пуком, био одан Францима кад би Дагоберт и његови хтјели одржати пријатељство са Славенима. Сикхар му одговори како је немогуће да Кристове слуге склопе савез или икакво пријатељство с псетима, на што Само придодајући рече: Ви сасвим сигурно исповиједате вјеру Кристових слугу, а ми смо његова псета. Стога оно што ви против његове воље грешнога чините, нама је допуштено угризима зуба осветити, те то изрекавши, смјеста га отјера. Дагоберт се на то страшно увриједи. Окупи тада бирану војску и потуче се са Славенима. А они (како каже Аимон у четвртој књизи, поглављу 23.) разбише цвијет франачке војске и одведоше много робија. Одмах потом појурише у помоћ својој славенској браћи која бијаху под опсадом франачком у каштелу Вогастру, те насрнувши на непријатеље, натјераше их у бијег и неколицину побише, отевши им сву опрему и шаторе. Још више осокољени том побједом, Славени у великом броју нахрупише у непријатељском походу у Тирингију и у друга мјеста у франачком сусједству. На то војвода Дерван, под чијом управом бијаху они славенски градови који дотад бјеху одржали пријатељство с Францима, видјевши плодне и велике успјехе славенске, те да су Франци свеједнако надјачани, побуни се и приступи Славенима. Они се неко вријеме задржаху у пустошењу Краљевства Франачког, но затим се окренуше против Италије, те ушавши у земљу године 640. или пак 650., како тврди Барди, починише велике штете, потом се, надвладани од Гримоалда, повукоше својим кућама.”

Такође пише и:„Тадашњи франачки краљ Килдеберт посла Адулфа, једнога од понајбољих својих војсковођа, да се супротстави Белославу (јер тако се зваше кнез славенски) који се, затекавши се у непријатељској земљи и увидјевши како мало има Славена у успоредби с бројним франачким снагама, поколеба у свом науму. Опазивши то, Адулф му запријечи пут и затвори све пролазе. Белослав се на то повуче са својима у подножје једног брда, те се оваквом бесједом обрати својим људима: Видите, борци и судрузи моји вјерни, да нас је непријатељ тако опколио да се не можемо друкчије него снагом својих руку спасити. Побјећи се не може; па све и кад би се могло, закони нам пређа наших не допуштају то. Будући, дакле, да спас и сву наду своју полажемо у снагу руку наших, кренимо дакле драговољно у борбу за спас и част себе самих. Не треба нас уплашити бројност непријатеља, кад знамо да смо више но једном надјачали најсилније саске, данске и франачке војске. Ако нам је сада у борби с Францима погинути, погинимо славно, да се непријатељ има мало чему радовати, а да синовима и потомцима својим, штовише читавоме свијету, пружимо риједак примјер снаге и срчаности. Изговоривши то, наложи да се сви построје у борбене редове. Адулф пак не почека дуго, него одмах даде знак за почетак битке у коју се Франци, поуздајући се у своју бројност, радо упустише. Славени им, настојећи се окористити својим положајем, с једнаком храброшћу одолијеваху; штовише, готово без наде у спас, један другога потицаху на освету. На концу се тако разјарише у свом бијесу, да се Франци почеше повлачити и гинути један за другим. Видјевши што се догађа, Адулф се покаја што се уопће бијаше упустио у битку, но ни за кајање му не оста много времена, јер паде и он с великим дијелом своје војске. Погинуше такођер и многи Славени, а војсковођа њихов Белослав бје смртно рањен те недуго затим на повратку кући напусти овај свијет. Дерван, кнез славенски и брат Болеславов, у жељи да освети братову смрт крену на краља Дагоберта, који бијаше наслиједио Килдеберта на франачком пријестољу; потукавши се с Дагобертом и с његовом бираном војском Франака и Аустријанаца, потуче их до ногу. Ушавши потом у Тирингију и у крајеве уз франачке границе (како извјешћује монах Аимон у 4. књизи, поглављу 23.), нанесе велике штете и однесе са собом неизмјеран плијен. Славени Сораби, осокољени том побједом, упадоше такођер у непријатељском походу у Тирингију и Саску, те опљачкавши те двије земље, на концу све уништише и спалише. Ти Сораби припадају онима које Лаоник Халкокондил смјешта у древну покрајину Трибала у сјеверној Мезији. Према томе, дошавши са сјевера, заузеше велик дио Далмације (како извјешћује Аимон у 4. књизи, поглављу 1.). За владавине цара Константина, дакле у ИВ. стољећу, наставаху доњу Панонију, гдје се побунише против цара. Но он им се (како каже Авентинус у 2. књизи) обрати бесједом с проповједаонице, те их склони на мир и на концу их умири. Древно пребивалиште Сораба (према Плинију) бијаше крај око мочваре Меотид. Један их се дио запути отамо у смјеру Дунава и горње Мезије, док други дио крену на пут преко непрегледних пространстава Сарматије, то јест Пољске, да би на концу продрли у германске земље недалеко Пољске, које се данас зову Лужица. Распршивши се околним крајевима, зауставише се између ријека Саал и Лабе.”

Референце[уреди]

  1. ^ Jan Brankačk, Lužički Srbi u srednjem veku - osnovne linije za njihovu istoriju od VI do XII veka, Politički razvoj i ratovi za nezavisnost (631-990), http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/jbrankack-srednji_l.html
  2. 2,0 2,1 FREDEGARII SCHOLASTICI CHRONICUM CUM SUIS CONTINUATORIBUS, SIVE APPENDIX AD SANCTI GREGORII EPISCOPI TURONENSIS HISTORIAM FRANCORUM, http://www.thelatinlibrary.com/fredegarius.html
  3. ^ EINHARDI VITA KAROLI MAGNI, http://www.thelatinlibrary.com/ein.html
  4. ^ ANNALES REGNI FRANCORUM, http://www.thelatinlibrary.com/annalesregnifrancorum.html
  5. ^ Geographus Bavarus, Text der Handschrift, http://www.idrisi.narod.ru/geo-bavar.htm
  6. ^ Fransis Kont, Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), Tom I, Filip Višnjić, Beograd. (1989). стр. 12.
  7. ^ Милош С. Милојевић, „Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља у Турској и Аустрији, Београд, 1872.
  8. ^ Fransis Kont, Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), Tom I, Filip Višnjić, Beograd. (1989). стр. 32-33.
  9. ^ Мавро Орбини: "Краљевство Словена", Београд 2016.

Литература[уреди]

  • Fransis Kont, Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), Tom I, Filip Višnjić, Beograd, 1989.

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
(нико)
Кнез Лужичких Срба 631 - 636.
Наследник:
Милидух