Дерванова Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дерванова Србија


Dervan-sr.png
Дерванова Србија, 7. век
Географија
Континент Европа
Регија средња Европа
Главни град Будишин
Политика
Облик државе кнежевина, краљевина
 — Кнез, краљ] Дерван (кнез)
Историја
Историјско доба средњи век
 — Оснивање 631.
 — Укидање 932.

Дерванова Србија је била држава Лужичких Срба. Постојала је од 7. до 10. века на подручју данашње источне Немачке. Владари ове државе су у почетку имали титулу кнеза, а потом титулу краља. Према једном од мишљења, Дерванова Србија се може идентификовати са Белом Србијом, земљом из које су се Срби доселили на Балканско полуострво. Међутим, друга мишљења Белу Србију смештају на друга подручја.

Историја[уреди]

Самово царство.

Дерванова Србија се први пут помиње као део Самовог царства 631. године после Самове поведе над Франачким краљем Дагобертом I 631. а задње помињање се дешава у 10. веку, када је Хенрик Птичар освојио Дерванову Србију. Тридесетих година 7. века Срби су Францима исплаћивали данак. Прво помињање Дерванове Срвије је записано у Франачком документу "Фредегарова хроника", који помиње Лужчке Србе под влашћу Дрвана тј. Дервана,

„Deruanus dux gentis Urbiorum, qui ex genere Sclavinorum erant”

који су се придружили Самовом царству. Уласком у Самово царство му је дало ослобођење на неко време. [1] 658. године постају Франачки вазали, а Дерван умире на батци са Туринигима 636. године.

782. године Лужичани почињу да разоравају Тирингију и Саксонију, али је Карло Велики убрзо уз помоћ Саксонаца, уташкао Лужичане.[2]

789. Карло Велики уз помоћ Срба, Фризијаца, Ободрита и Саксонаца успева да пређе реку Лабу, Хафел и продре на територију Велета. После овог Драговит је морао да буде лојалан Карлу Великом.[3]

Од 9. века територија племенског савеза Срба се шири укључујући подружје Лужице, етноним Срби се шири на исток до риеке Одре међу Лужичане, Миличане и друга племена.

Лужичани су се побунили, и напали Аустразију, онда је Карло Велики направио кампању против Словена у Бохемији 805. продирујући преко Зале и убијајући Милидуха 806. године код Вајсенфелса. Ово Лужичким Србима ништа није допринело и још су Франци узели неке Словенске поглаваре као таоце, док се следећа побуна догодила 816. године.[4][5]

У мају 826. године Тунгло је био окривљен за нелојалност. Наређено му је било да се појави у октобру на суду, касније је морао да да свога сина да би се вратио кући. После тога око 830' Франци стварају „границу према Србима” ради лакшег економског, војног и етничког раздвајања између Германа у Франачкој и Словена. Цзимислав је погинуо 839. године у борби са Саксонцима. Након тога Саксонци, су освојили неке територије, а Лужичани су морали да плаћају порез. Жистибор, који је био са добрим односима са Лудвигом II, водио је битке против других словенских племена. Изгледа да се то није свидело народу тако да су га убили 859. године.[6][7]

Границе према Србима.

Има могућности да је Сватоплук I укључио Дерванову Србију у Великоморавску кнежевину.[8]

Половином 9. века, један Баварски географ је израчунао да Дерванова Србија има око 50 цивитаса.[9]

Дерванова Србија је постала део Саксоније 932. када ју је Хенрик I Птичар освојио. Између 932. и 963. Лужичани постају Германизовани. Бископ Босо око 970. их прекрстава у Хришћане, што има велики утицај.[10]

Владари[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Sigfried J. de Laet; Joachim Herrmann (1. 01. 1996). History of Humanity: From the seventh century B.C. to the seventh century A.D. UNESCO. стр. 284—. ISBN 978-92-3-102812-0. 
  2. Jim Bradbury (2. 08. 2004). The Routledge Companion to Medieval Warfare. Routledge. стр. 118—. ISBN 978-1-134-59847-2. 
  3. Leif Inge Ree Petersen (1. 08. 2013). Siege Warfare and Military Organization in the Successor States (400-800 AD): Byzantium, the West and Islam. BRILL. стр. 749—750. ISBN 978-90-04-25446-6. 
  4. Vickers, Robert H. (1894). History of Bohemia. Chicago: C. H. Sergel Company. стр. 48. 
  5. Gerard Labuda (2002). Fragmenty dziejów Słowiańszczyzny zachodniej. PTPN. ISBN 978-83-7063-337-0. »806: „Et inde post non multos dies [imperator] Aquasgrani veniens Karlum filium suum in terram Sclavorum, qui dicuntur Sorabi, qui sedent super Albim fluvium, cum exercitu misit; in qua expeditione Miliduoch Sclavo- rum dux interf ectus« 
  6. Journal of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland. 1880. стр. 224. 
  7. Janet Laughland Nelson (1. 01. 1991). The Annals of St-Bertin. Manchester University Press. стр. 48—. ISBN 978-0-7190-3425-1. 
  8. Vlasto (1970). стр. 194.
  9. Pierre Riche (1. 01. 1993). The Carolingians: A Family Who Forged Europe. University of Pennsylvania Press. стр. 110—. ISBN 0-8122-1342-4. 
  10. Vlasto (1970). стр. 90.
  11. Vukcevich, Ivo. Croatia: Ludwig von Gaj and the Croats are Herrenvolk Goths Syndrome. Xlibris Corporation. стр. 1—. ISBN 978-1-4797-6666-6. 

Литература[уреди]