Дрвени стадион у Београду

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дрвени стадион у Београду у време одржавања Првог Свесоколског слета 1930.

Дрвени стадион у Београду био је највећи привремени дрвени стадион у централној Европи који је изграђен 1930. године за Први Свесоколски слет сокола Краљевине Југославије.

Стадион је био изграђен на простору данашњег Машинског факултета Универзитета у Београду. Како је за изградњу стадиона и самог слета владало велико интересовање у Краљевини Југославији и Београду, недељом и празником било је одобрено групно разгледање стадиона у пратњи водича Слетског одбора, који је давао одговоре на питања, уз купљену улазницу по цени од 2 динара. Средства од продатих улазница била су намењена за слетски фонд. Након тридесет дана од почетка слета дрвена конструкција стадиона је размонтирана.[1]

Историјат[уреди]

У изградњи објеката соколског друштва у Београду посебно се истакао архитекта Момир Коруновић

Концепт соколског покрета у Краљевини Југославији преузет је од Чеха, тачније од његовивих оснивачи Мирослава Тирше и Јиндриха Фигнера који су кроз соколско васпитање допринели буђењу чешке националне свести и борби за независност од Аустроугарске. Међу првим покретачима соколства у Београду још 1852. године био је сликар Стеван Тодоровић, који је и основао Прво српско друштво за гимнастику и борење,[2] што сведочи о томе да је у Београду и Србији постојала традиција спорта, пре него што је дошло до оснивања соколских друштава у Краљевини Југославији.[3]

У оквиру соколског покрета, масовно су се отварали соколски домови и стадиони, који су се временом сврстали међу репрезентативне архитектонске објекте у архитектури интегралног југословенства историјског периода између два светска рата.[4] Мада су ови објекти имали примарно спортску намену, соколски домови су најчешће били мултифункционалног карактера. Наиме, како су соколи били начајноз повезани са државном политиком, простори у којима су се неговале гимнастика и други спортови уједно су били и стецишта за културну промоцију.

У изградњи објеката соколског друштва у Београду посебно се истакао архитекта Момир Коруновић, који је уједно био и председник Грађевинско-уметничког одсека Савеза Сокола Краљевине Југославије (ССКЈ).[5][6] По значју најважнији Коруновићеви пројекти за соколски покрет у Београду били су; Соколски дом „Матица”, који је био у тренутку отварања највећи спортски објекат таквог типа у Краљевини Југославији и Соколски (дрвени) стадион за Свесоколски слет 1930. године, са највећом дрвеном конструкцијом у централној Европи.[7]

Положај и пространство[уреди]

Дрвени стадион у Београду био је изграђен на површини од 12.560 m², између тадашњих улица Краља Александра и Ратарске. Из Улице краља Александра на стадиону је постојао посебан улаз који је водио директно до свечаних ложа за краљевску породицу, чланове владе и дипломатски кор.[8]

Публика је на стадион могла да уђе на четири репрезентативне капије, декорисане у народним рукотворинама, у бојама карата, како би се избегло непотребно стварање застоја на улазима.

За учесник у програму слета постојала су три одвојена улаза, која су директно водила у њихове свлачионице испод трибина, а одатле кроз посебне отворе излазило са на терен за вежбање.[8]

Архитектура и инфраструктура[уреди]

Дрвени стадион у Београду дело је је београдског арх. Момира Коруновића[9]

Пројекат привременог стадиона намењеног слетишту дело је је београдског арх. Момира Коруновића (у моменту пројектовања вишег архитекте Министарства грађевина Краљевине Југославије).[8] Коруновић, који је у традиционалистичкој архитектури или романтичарском фолклоризаму, у сакралној профаној архитектури тзв. српско-византијског стила, био промовисан још у време пред Први светски рат, он је овај објекат привременог карактера, пројектовао по угледу на сличне грађевине на Западу, са архитектонским примесама традиционалног националног стила.[10][11]

Статички прорачун трибина израдио је арх. Предраг Зрнић, а пробно оптерећење извршила су три пука војске. Радове су заједно контролисали арх. Предраг Зрнић и активни соколски инжењер Радивојем Радуловићем.[7]

Градња стадиона трајала је два месеца и седам дана. Радове на дрвеној конструкцији извело је 500 тесара, столара, електричара, водоинсталатера и радника других струка.

Арена слетишта, која је за онај период била импозантних димензија, простирала се на површни од 12.560 m². Целокупна конструкција била је од дрвета, а њене трибине лежале су на бетонским стопама. За њену изградњу утрошено је 51.00 m³ дрвене грађе и 35.000 килограма ексера.[12] У том историјском периоду привремена грађевина стадиона представљала је највећу дрвену грађевину у централној Европи.

Иако је био привременог карактера, као и сваки савремени европски стадион тога доба, и овај стадион у Београду имао је електрично осветљење, водовод и канализацију, пошту за учеснике и посетиоце, просторију за несметан рад новинаре са телефонским кабинама, озвучење (са четири звучника марке Филипс). Стадион је имао и противпожарну заштиту, за чије потребе су изнад ложа биле изграђене четири куле у којима су за време слета непрестано дежурали београдски ватрогасци. У саставу гледалишта био је изграђен и павиљон за оркестар и осматрачница за начелника, који је непосредно руководио вежбама на слету.

Стадион је на свом слетишту могао да прими око 45.000 посетилаца и 3.500 вежбача. У делу за гледаоце стадиона било је 189 ложа које су примале 1.182 гледалаца,[13] док је на трибинама било 29.300 места за седење и 8.500 места за стајање.

Стадион је у својој арени у исто време могао да прими групу од 3.500 вежбача. У време главних слетских дана, стадион је поред жандармерије обезбеђивало и преко 500 редара.

Након тридесет дана од почетка слета дрвена конструкција стадиона је размонтирана, а његова грађа искоришћена је за друге намене. Већ наредне године, по узору на овај, урађен је први пројекат новог стадиона за Свесоколски слет, који је планиран да се одржи у Београду 1935. године.

Извори[уреди]

  1. Muzej istorije Jugoslavije Ko je soko - taj je Jugosloven februar 2016.
  2. Јовановић, М. (1974), Уметност у Београду до XX века : Сликарство у другој половини XIX века, у: Историја Београда, књига друга, Београд: Просвета. pp. 682–683
  3. Где у Београду треба да се подигне Народни парк са стадионом?, Соколски гласник 7 (год. VIII, 1937), (Београд). pp. 114–115
  4. Šuvaković, M. (prir.) (2012), Istorija umetnosti u Srbiji XX vek, II tom, Beograd: Orion Art. pp. 73
  5. Соколски гласник 1 (1919); (год. III, 1921); 6, 7, 8, 10–11 (год. VIII,1926); 7 (год. IX, 1927); 33, 44, 46 (год. III, 1932) (Београд)
  6. Sokolski glasnik 10 (god. VII, 1936); 3 (1937) (Ljubljana).
  7. 7,0 7,1 Кадијевић, А. (1996), Момир Коруновић, Београд: Републички завод за заштиту споменика културе: Музеј науке и технике.
  8. 8,0 8,1 8,2 Владан Путник, Соколски домови и стадиони у Београду, Наслеђе pp. 69-73. УДК 725.835(497.11) ; 725.826(497.11)
  9. Српски биографски речник, том 5, pp. 243, Матица српска, Нови Сад, 2011.
  10. Ignjatović, A. (2007), Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904–1941, Bеоgrаd:Građevinska knjiga
  11. М. Токарев; 100 години модерна архитектура - придонесот на Македонија и Југославија (1918-1990) 3, самиздат, Скопје, 2006, pp..23-24
  12. Само јексера за соколски стадион у Београду утрошено је до сад 35.000 килограма, Политика, 1. мај 1930.
  13. Само јексера за соколски стадион у Београду утрошено је до сад 35.000 килограма, Политика, 1. мај 1930. pp. 7

Литература[уреди]

  • Димић, Љ. (1996), Културна политика у Краљевини Југославији 1918–1941, Београд: Стубови културе.
  • Žutić, N. (1991), Sokoli: ideologija u fizičkoj kulturi Kraljevine Jugoslavije 1929−1941, Beograd: Angrotrade.

Спољашње везе[уреди]