Ерих Хонекер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ерих Хонекер
Bundesarchiv Bild 183-R0518-182, Erich Honecker.jpg
Ерих Хонекер
Биографија
Пуно име Ерих Хонекер
Датум рођења (1912-08-25)25. август 1912.
Место рођења Нојнкирхен
Немачко царство
Датум смрти 29. мај 1994.(1994-05-29) (81 год.)
Место смрти Сантијаго де Чиле
Чиле
Универзитет Међународна лењинска школа
Политичка партија Јединствена социјалистичка партија Немачке
Мандат(и)
3. председник Државног савета НДР
29. октобар 1976. — 18. октобар 1989.
Претходник Вили Штоф
Наследник Егон Кренц
2. генерални секретар Централног комитета СЕД
3. мај 1971. — 18. октобар 1989.
Претходник Валтер Улбрихт
Наследник Егон Кренц

Ерих Хонекер (нем. Erich Honecker; Нојнкирхен, 25. август 1912Сантијаго де Чиле, 29. мај 1994) био је немачки комуниста, први секретар Јединствене социјалистичке партије Немачке Демократске Републике (де факто, највиша политичка позиција у тадашњој Источној Немачкој) од 1971. до 1989. године.

Детињство и младост[уреди]

Рођен је у Нојнкирхену на Сари, као син политички милитантног рудара.[1] Са четрнаест година ступио је у Комунистички савез омладине Немачке и синдикат - Савез дрварских радника. Три године касније примљен је у чланство Комунистичке партије Немачке. Централни комитет Комунистичког савеза омладине Немачке делегирао га 1930. је у школу Комунистичке омладинске интернационале у Москви.

Политичка каријера[уреди]

Од 1931. до 1933. године обављао је функцију политичког руководиоца Комунистичког савеза омладине Немачке за округ Сар и члана секретаријата окружног руководства КП Немачке за округ Сар.

У лето 1935. године постаје секретар Комунистичког савеза омладине Немачке округа Велики Берлин. У децембру 1935. године хапси га Гестапо и након годину и по дана истражног затвора осуђен је на десет година затвора због „припремања велеиздаје“.

После Другог светског рата постао је омладински секретар при Централном комитету КП Немачке и руководилац Централног антифашистичког омладинског одбора. У новембру 1945. године покренуо је часопис „Нови живот“.

Заједно са члановима Централног омладинског одбора 26. фебруара 1946. године потписује документ у коме се од совјетске војне администрације у Немачкој тражи дозвола за оснивање Слободне немачке омладине - ФДЈ.

У априлу 1946. године постаје члан Централног комитета КП Немачке. Конгрес уједињена КП Немачке и Социјалдемократске партије Немачке 21--22. априла 1946. године изабрао га је у Председништво Јединствене социјалистичке партије Немачке.

Прва скупштина Слободне немачке омладине 8.-10. јуна 1946. године изабрала га је за председника Централног савета.

У септембру 1949. године изабран је у Извршни комитет Светске федерације демократске омладине, на тој функцији остао је до 1955. године.

Приликом оснивања Националног одбрамбеног савета ДДР-а 1960. године постављен је за секретара.

На 16-том Пленуму ЦК Јединтвене социјалистичке партије Немачке изабран је за првог секретара.

Као секретар Јединтвене социјалистичке партије био је на власти од 1971. до 1989.

У јануару 1989. рекао је да ће Зид стајати ту још 50, а можда и 100 година, но те исте године зид је срушен.

Доласком деведесетих, поднео је оставку на све функције у партији и ДДР-у.

Касне године и смрт[уреди]

Након уједињења Немачке одлази у Совјетски Савез одакле је изручен. Суђено му је за разне злочине, посебно за убиства 125 људи који су хтели побећи на Запад.[2]

Будући да је умирао од рака пуштен је на слободу, а умро је годину дана касније. Кремиран је, а пепео му наводно поседује удовица Маргот.

Породица[уреди]

Женио се два пута. Прва жена била му је Едит Бауман, са којом се венчао 1950. године, а развели су се три године касније. Ћерка из тог брака била је Ерика (рођ. 1953). Године 1953. је оженио Маргот Фајст. Ћерка Соња им се родила 1952.

Цитати са суђења[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]