Ејми Џонсон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ејми Џонсон
Amy Johnson (Our Generation, 1938) (cropped).jpg
Датум рођења(1903-07-01)1. јул 1903.
Место рођењаКингстон на Халу
 Уједињено Краљевство
Датум смрти5. јануар 1941.(1941-01-05) (37 год.)
Место смртиТемза, Лондон
 Уједињено Краљевство

Eјми Џонсон (енгл. Amy Johnson) је једна од највећих пионира авијације. Била је једна од првих жена пилотa на свету. Авијатичарским вештинама овладала је у својој 26. години живота, научила је да пилотира јуна 1929. године, и тако постала једна од првих жена пилота. Исте године добија дозволу да сама пилотира авионом и добија инжењерску дозволу. Њен инструктор летења рекао јој је да ће бити схваћена као озбиљан пилот само ако уради нешто значајно. Наредне године (1930. године) лети сама од Енглеске до Аустpалије. За овај подухват била је награђена Орденом Британске империје (енгл. Order of British Empire).

Младост[уреди]

Eјми Џонсон је рођена у енглеском граду Хал.[1] Њени родитељи, Џон Вилијам Џонсон и мајка која се звала такође Ејми, радили су у рибарској индустрији. Учила је у Кингстоншкој средњој школи у родном месту. Касније је студирала на Шефилдском Универзитету. Када је завршила студије отишла је на курс за секретарице. Желела је да лети и да искуси послове какви нису нуђени женама почетком 20.века. 6. јула иде у Лондонски авијатичарски клуб и тамо започиње нов живот.

Пут у Аустралију и Москву[уреди]

Рута Ејминог лета у Дарвин.

Када је хтела да научи да лети, суочила се са предрасудама и многим проблемима. Ипак савладала је силне препреке и постала једна од првих жена које су летеле јуна 1929. године. Регистрације авиона биле су G-AAAH. [2] Њен отац је једва успео да набави новац за све то, али му је помогао Лорд Бејкфилд, познати мајор из тог доба. Када је 5. априла 1930. године кренула на пут из Лондонa у Дарвин и тиме прешла 16 000 km мало људи је чуло за њу. Полетела је са лондонског аеродрома Кројдон. Убрзо о њој се прочуло преко радио-пријемника и новина. Ејми је за 19 дана прешла зацртани пут, слетевши у Дарвин 24.априла 1930. године. Када је Ејми летела хтела је да избегне летење над морем јер ако би се срушила умрла би. Тако да је путовала изнад Европе, Истанбулa, затим југом Азије и на крају изнад Малајског архипелага. Када више није могла да лети изнад копна била је у опасности јер је морала да пређе Тиморско море. На путу се суочавала са слетањима у џунгли, пешчаним олујама и оштећењима авиона. Авион који је користила за тај лет био је половни Џипси мот. Џипси мот је био један од најпопуларнијих малих летелица тог доба. Опремила га је огромним резервоарима за прелет већих растојања. Платнена крила су се успут оштетила, али их је поправила гипсом. После тог лета добила је Орден британске империје као и награду од 10 000 фунти. Након тог великог лета писане су многе песме у част Џонсонове. Ипак овај публицитет сметао је Ејми и убрзо је добила нервни слом.

Ејми у западној Аустралији, посета годину после великог лета у северну територију Аустралије, то јест у Дарвин.

1931. године у јулу лети у Москву. Тиме је прешла 2 803 km и то је све прешла за 21 сат. Тада је оборила по други пут рекорд и постала популарнија.

Брак[уреди]

Џонсонова се удала за колегу пилота, Џејмса Молисона и изгледали су као идеалан пар. Имали су и неколико заједничких летова на већа растојања. Ипак, нису били једно за друго. Њихов брак се убрзо распада и Џонсонова се враћа својој каријери соло-пилота.

Нестанак[уреди]

Ејми Џонсон је 1940. године почела да вози авионе из фабрике у Шкотској до ваздухопловних база на југу Енглеске. 5. јануара 1941. године, авион којим је управљала од Прествика, близу Глазгова, срушио се недалеко од ушћа Темзе. Њено тело никада није пронађено. [3]

Свет[уреди]

Статуа у Ејмину част

Након Ејмине смрти, написан је филм 'Они лете сами' у којем је глумица Ана Нигл глумила Ејми, а Џима је глумио Роберт Њутн. Такође је почео да се пише лист 'Жена инжењер', основан од стране Удружења Женског Инжењеринга, чија је председница била Ејми Џонсон. У Ејмину част је у Дарвину отворена улица под називом енгл. Amy Johnson Avenue. Док је у Енглеској подигнут кип у њену част. [4]

Референце[уреди]

  1. ^ Сајт Хула Eјмина домовина
  2. ^ G-AAAH Ејмин авион
  3. ^ 5. januar 1941. Мистерија о нестанку Ејми
  4. ^ Kip u Hulu Eјмин кип

Литература[уреди]

  • Aitken, Kenneth. "Amy Johnson (The Speed Seekers)." Aeroplane Monthly, Vol. 19, no. 7, Issue no. 219, July 1991.
  • Dunmore, Spencer. "Undaunted: Long-Distance Flyers in the Golden Age of Aviation" Toronto: McClelland & Stewart, 2004. ISBN 0-7710-2937-3
  • Gillies, Midge. "Amy Johnson, Queen of the Air", London, Phoenix Paperback, 2004. ISBN 0753817705.
  • McKee, Alexander. Great Mysteries of Aviation. New York: Stein & Day, 1982. ISBN 0-8128-2840-2.
  • Moolman, Valerie. Women Aloft (The Epic of Flight). Alexandria, Virginia: Time-Life Books, 1981. ISBN 0-8094-3287-0.
  • Nesbitt, Roy. "What did Happen to Amy Johnson?" Aeroplane Monthly (Part 1), Vol. 16, no. 1, January 1988, (Part 2) Vol. 16, no. 2, February 1988.
  • Smith, Constance Babington. Amy Johnson. Stroud, Gloucestershire, UK: The History Press Ltd., 2004. ISBN 978-0-75093-703-0.
  • Sugden, Philip. Amy's Last Flight: The Fate of Amy Johnson in 1941. Beverley, East Yorkshire: Highgate Press, 2015. ISBN 978-1-902645-62-9
  • Turner, Mary. The Women's Century: A Celebration of Changing Roles 1900–2000. Kew, Richmond, Surrey, UK: The National Archives, 2003. ISBN 1-903365-51-1.

Спољашње везе[уреди]