Жан, војвода од Берија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Жан, војвода од Берија
Duc de Berry.jpg
Датум рођења(1340-11-30)30. новембар 1340.
Место рођењаВенсен
Датум смрти15. јун 1416.(1416-06-15) (75 год.)
Место смртиПариз
ДинастијаВалоа
ОтацЖан II Добри
МајкаБона Чешка
СупружникJoan of Armagnac, Joan II, Countess of Auvergne
ПотомствоMarie, Duchess of Auvergne, Bonne of Berry, John of Valois, Count of Montpensier
ПретходникJohn I
НаследникMarie

Жан Валоа (франц. Jean;[1] Дворац Венсен, 30. новембар 1340Париз, 15. јун 1416) био је син француског краља Жана II и његове прве супруге Боне Чешке и млађи брат каснијег краља Шарла V.

Године 1360. Жану је додељена титула војводе од Берија. Он је био први војвода од Берија.

Отац му је заробљен у бици против Енглеза, код Поатјеа [2], 19. септембра [3] 1356. године [3] [4] [5]. Када је уговор из Бретињиа потврђен у Калеу Енглезима је било исплаћено само 400 000 од договорених 3 000 000 круна откупа за краља, па је енглески краљ Едвард III Плантагенет прихватио то као прву рату и ослободио је француског краља из заробљеништва. Жан од Берија је тада, заједно са својим братом, стрицем и другим племићима остао у Енглеској као јемство да ће откуп бити плаћен. Али, његов брат Луј I Анжујски је побегао из заробљеништва, па је краљ Жан као витез и прави господин сам поново отишао у заробљеништво [6], где је и умро 1364. године [6] [7]. По новом договору 1366. године, нови француски краљ Шарл V обавезао се да редовно исплаћује рате откупа. Енглески краљ Едвард је за узврат ослободио Жана, као и друге таоце краљевске крви [8].

Шарл V је умро 1380. године [9] [10] остављајући иза себе малолетног сина Шарла VI, па је власт преузела група кнежева краљевске крви, међу којима је био и Жан. Пошто су сви кнежеви превасходно били заинтересовани за увећање сопствене моћи свађе међу њима нису престајале [10].

Године 1380. избио је устанак у Паризу у вези с новим пореским оптерећењима. Жан и други регенти су у почетку су учинили уступке, али су после неколико времена вратили те порезе, а то је 1382. године изазвало нови устанак у Паризу. Устали су ситни мајстори и калфе.

Тај је покрет добио у историји назив устанак буздованâ (франц. maillotins), јер су устаници отели у арсеналу буздоване и њима се наоружали. Устаници су почели да убијају скупљаче пореза, да растерују краљевске чиновнике, а из тамница су ослободили затворенике. Одјеци тог покрета запажени су и у низу провинцијских градова. Понегде су устали и сељаци (покрет такозваних tuchins = сиромаха).

Феудалцима је пошло за руком да се обрачунају са свим тим устанцима. Победу феудалаца знатно је олакшала околност што се буржоазија бојала покрета народних доњих слојева, покрета калфи и ситних мајстора, а и могућност новог сељачког устанка [11].

Првих година, службеници који су тако добро служили Шарла V наставили су да воде државну управу. Међутим, Жан, други кнежеви из краљевског дома и њихови племенити пријатељи гледали су са пуно презира на ове проверене државне службенике, кивни што људи ниског рода држе власт у својим рукама [12].

Ово регентство је постојало док младом краљу није досадило туторство, па је он лично преузео власт. На жалост, нови краљ био је ментално нестабилан и склон животу у раскоши и расипништву, што је још више увећало невоље. Године 1392, пошто је краљ сасвим полудео, обновљено је намесништво на челу са Филипом, војводом Бургундије[10]. Тада су кнежеви који су преузели власт отерали државне службенике Шарла V [12]. Краљу се још повремено, на краће време, враћао разум, и тада је донекле преузимао своје краљевске дужности, али је у ствари само слушао савете свог брата Луја, војводе од Орлеана. Држава је била у непрекидном хаосу, док су се ова два кнеза борила око власти [10] [12], а мање моћне војводе [12] Жан и Луј, војвода од Бурбона су настојали, са мање или више успеха да играју посредничку улогу између њих [10]. Они су покушавали да одрже какав-такав мир [12].

Једне вечери 1407. године, док се враћао париским улицама, Луја од Орлеана напала је и убила група пробисвета које је потплатио Жан, нови војвода Бургундије. Овим чином насиља Француска је подељена на две странке, које су биле напријатељски расположене једна према другој. Жан од Берија је држао страну Шарла Орленског, Лујевог сина [10].

Жан је умро 15. марта 1416. године, у Паризу. Пошто није имао наследника Бери се вратио краљевском домену.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Филип III Храбри
 
 
 
 
 
 
 
8. Шарл Валоа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Изабела Арагонска
 
 
 
 
 
 
 
4. Филип VI
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Карло II Напуљски
 
 
 
 
 
 
 
9. Маргарета од Анжуа и Мена
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Марија Угарска
 
 
 
 
 
 
 
2. Жан II Добри
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Иго IV од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
10. Роберт II од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Јоланда од Дреа
 
 
 
 
 
 
 
5. Жана Бургундијска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Луј IX
 
 
 
 
 
 
 
11. Агнеса од Француске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Маргарета од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
1. Жан, војвода од Берија
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Henry VI of Luxembourg
 
 
 
 
 
 
 
12. Хајнрих VII, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Beatrice d'Avesnes
 
 
 
 
 
 
 
6. Јован Слепи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. John I, Duke of Brabant
 
 
 
 
 
 
 
13. Маргарета од Брабанта
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Маргарита III Фландријска
 
 
 
 
 
 
 
3. Бона Чешка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Отакар II Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
14. Вацлав II Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Кунигунда од Славоније
 
 
 
 
 
 
 
7. Елизабета од Чешке
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Рудолф I Хабзбуршки
 
 
 
 
 
 
 
15. Јудита од Хабзбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Gertrude of Hohenburg
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Пејнтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Београд: Clio. 
  • Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд. 

Спољашње везе[уреди]