Златно доба српског сликарства
Златно доба српског сликарства[1] обухвата сликарство српских манастира, грађених у Рашком стилу, током XIII века. Као својеврстан почетак, узима се живопис манастира Студеница, који је рађен током 1208. и 1209. године, док његов крај, а уједно и врхунац[1], чини сликарство Сопоћана (1263—1268). Основну одлику овог периода чине монументалност композиција и пластичност ликова и оно се највише, од свог стваралаштва у тадашњој Европи, приближило традицији класичне уметности и хеленском идеалу лепоте. Оно такође попуњава и својеврсну празнину у византијској уметности, између стваралаштва Комнина (током XII века) и Ренесансе Палеолога (од краја XIII до средине XV века), коју су створили крсташи освајањем Цариграда 1204. године.
Поред већ наведеног сликарства Сопоћана, међу најлепшим представницима овог стила истичу се живописи Милешеве, Мораче и цркве светих Апостола у Пећкој патријаршији[1]. Најзначајније фреске овог периода, поређане хронолошки, су[1]:
- Распеће Христово (Студеница)
- Мироснице на Христовом гробу (Милешева)
- Скидање са крста (Милешева)
- Свети Илија у пустињи (Морача)
- Деизис (црква светих Апостола)
- Вазнесење (црква светих Апостола)
- Рођење Христово (Сопоћани)
- Успење Богородице (Сопоћани)
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд . 2005. ISBN 978-86-331-2386-0.
Литература[уреди | уреди извор]
- Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд 2005. ISBN 978-86-331-2386-0
- Todić, Branislav (1999). Serbian Medieval Painting: The Age of King Milutin. Belgrade: Draganić.