Манастир Морача
Манастир Морача | |
---|---|
![]() | |
Основни подаци | |
Јурисдикција | Српска православна црква |
Оснивање | 1252. |
Оснивач | Стефан Вукановић |
Управник | архимандрит Рафаило Калик |
Место | Манастир Морача (село) |
Држава | ![]() |
Манастир Морача је један од најзначајнијих српских средњовјековних споменика на подручју Црне Горе. Подигнут је 1252. године. Ктитор манастира био је кнез Стефан Немањић, син титуларног краља Вукана Немањића и унук великог жупана Стефана Немање. Манастир је настао на подручју светосавске Зетске епархије, а данас припада Митрополији црногорско-приморској, у саставу Српске православне цркве.[1][2]
Манастир се налази у Општини Колашин, на десној обали ријеке Мораче, у проширеном дијелу кањона, на природној заравни. Испод манастира је водопад Светигора, чије се воде одливају у ријеку Морачу.
Историја[уреди | уреди извор]
Ктиторски натпис на надвратнику западног портала свједочи да је морачки храм 1252. године подигао кнез Стефан, који је био млађи син титуларног краља Вукана Немањића и унук великог жупана Стефана Немање.[3][4]
У вријеме оснивања, манастир је припадао светосавској Зетској епископији, која је основана 1219. године у саставу Жичке архиепископије,[5] а потом је 1346. године, приликом проглашења Пећке патријаршије, уздигнута на степен почасне (насловне) митрополије.[6] Од самог оснивања, манастир је био у саставу државе Немањића, односно средњовјековне Краљевине Србије и потоњег Српског царства, а уједно је био и важна станица на трговачком путу који је водио од Оногошта до Брскова.[7]
Након стварања удеоних феудалних области, манастир се заједно са широм облашћу око горњег тока ријеке Мораче нашао на размеђи држава Балшића, Бранковића, Лазаревића и Косача.[8][9] Област је потпала под турску власт средином 15. вијека, тако да манастир Морача никада није припадао држави Црнојевића. Током раздобља турске власти, манастир се заједно са морачким нахијама налазио у саставу Херцеговачког санџака.[10]
Према забиљеженом предању, манастир је био спаљен 1505. године, а потом је дуго остао пуст. Недуго након обнове Пећке патријаршије (1557) отпочела је и обнова манастира Мораче, која је довршена око 1574. године, заслугом игумана Томе и народног првака Вукића Вучетића, а том приликом је на натпису о обнови забиљежена и смрт српског патријарха Макарија.[11] Украшавање манастирског храма настављено је све до краја 16. вијека и током 17. вијека. Манастир је у то вријеме имао значајну улогу у очувању православне вјере на ширем подручју брдских племена.[12]
Средином 17. вијека, поједини римокатолички мисионари покушали су да злоупотребе углед манастира Мораче, путем стварања разних кривотворених списа о наводним саборима у овом манастиру током 1648. и 1653. године. Иако су поједини старији истраживачи поклањали повјерење тим спорним списима, потоње научне анализе су показале да је ријеч о фалсификатима, који немају везе са манастиром Морачом и историјском стварношћу.[13][14][15]
Током 18. вијека, манастир је био једно од најважнијих црквених сједишта у широј области Брда. Након стварања заједничке црногорско-брдске државе (1796) и њеног постепеног ширења према унутрашњости, манастир се већ око 1820. године ослободио од сваке турске власти, што је потврђено и накнадним разграничењем између Књажевине Црне Горе и Османског царства.
Последњи турски напад на манастир догодио се 11. јуна 1877. године, а на челу брђанског батаљона који је одбранио манастир налазио се тадашњи морачки игуман Митрофан Бан, који је касније постао цетињски митрополит (1885-1920). Током његовог десетогодишњег игуманства (1869-1879), манастир Морача је знатно узнапредовао у материјалном и духовном погледу.[16]
Почевши од 1878. године, манастир се налазио у саставу новостворене Захумско-рашке епархије, којој је припадао све до 1931. године, када је ова епархија укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској.[17]
Данашњи изглед манастира потиче из 1935. године када је учињена знатна рестаурација, у време митрополита Дожића и игумана Мирона Меденице.[18] Први аутомобил је стигао до манастира 2. септембра 1936, када је један колашински трговац прешао 20 км "беспутног терена" за два сата. У то време, љубљанско предузеће "Тавчар" је уз велике тешкоће градило пут Колашин – Манастир Морача – Ровци – Подгорица.[19]
У близини манастира планирана је изградња акумулације за хидроцентралу.
Старешине манастира[уреди | уреди извор]
- Аксентије Шундић, (1790—1826)
- Димитрије Радојевић, (1831—1864)
- Висарион Љубиша, (1864—1867)
- Митрофан Бан, (1867—1879)
- Михаило Дожић, (1879—1914)
- Мирон Меденица, (1936—1940)
- Гаврило Дабић, (1941—1942)
- Иларион Милатовић, (1942—1944)
- Петар Обреновић, (1945—1947)
- Кирило Раичевић, (1957—1965)
- Стефан Калик, (1965—1972)
- Максимилијан Бикицки, (1972—1981)
- Рафаило Калик, (1981—тренутни)
Архитектура и сликарство[уреди | уреди извор]
Манастирски комплекс се састоји од цркве која је посвећена празнику Успења Пресвете Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Црква је велика једнобродна грађевина, подигнута у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом. За разлику од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу.
Посебну знаменитост манастира Мораче представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. вијека сачуван је само мањи дио у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је у српком фреско-сликарству 13. вијека створено, пре Сопоћана. Остали дио првобитног живописа страдао је у првој половини 16. вијека, када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров. Обнова живописа започета је у другој половини 16. вијека и тада је почео да настаје други слој фресака, које су знатно боље очуване.[20][21][22][23][24]
Библиотека[уреди | уреди извор]
Почевши од најстаријих времена, манастир Морача је био центар писмености и преписивачке дјелатности. Постојање манастирске библиотеке са скрипторијумом, посвједочено је у континуитету од 16. вијека, од када потичу и најстарије рукописне књиге за које се поуздано може утврдити да су настале управо у овом манастиру. Током познијих времена, а поготово од 19. вијека, манастирска библиотека је знатно увећана новијим издањима.[25]
Путописне белешке[уреди | уреди извор]
Један од најдетаљнијих описа Морачe у вријеме црногорско-брдског владике Петра II Петровића-Његоша дао је руски писац и дипломата Јегор Петрович Коваљевски (1811—1868), који је боравио у Црној Гори и Брдима средином 1841. године и записао: „Манастир се пред нама показао изненада и одједанпут, када смо били свега на неколико корака од њега. На стјеновитој обали Морачe уздизала се древна црква словенске архитектуре, предмет захвалности и дивљења нахија цијеле Црне Горе, али и предмет ужаса непријатеља крста, мјесто чудеса и славе господње, једини остатак града српског краља Стефана, који је он изградио, у којему је живио и умро”, а у наставку излагања је додао: „У цркви су сачувани зидови, чврсто очувани од тесане седре. Једино су мермерни стубови код улаза и врата, који цркву дијеле на двоје, унеколико пострадали: њихова сјајна политура вјероватно је изазвала халапљивост Турака. Није тако било у унутрашњости храма: од сјајних времена српских краљева остао је једино ћивот краља Стефана непокретан и неотворен, без обзира на настојања муслимана и хришћана. Гробница је од полираног мермера. На њој нема ни цртежа ни натписа. Натпис је вјероватно био на посебној металној табли. Црквене двери дуго скриване у једној пећини сада се налазе у цркви, на претходном мјесту, и исто су онако лијепе као и раније. Оне су покривене разним шарама необично умјетнички изграђеним у мозаику — од црног дрвета и слонове кости. Неколико живописних ликова у лијевом предворју олтара, натпис на дверима све из времена изградње цркве. Оснивачка повеља манастира: уски свитак дуг два аршина сличан нашим старим свицима, који детаљно означава cвe појединости о земљи племена Ровци највећој нахији Црне Горе”.[26]
Руски истраживач Павле Ровински наводи занимљивост да раније у Морачи није било друге цркве осим манастирске, па је тек тада изграђена једна у Горњој Морачи. Сматрао је да је тако уредио српски краљ Стефан Урош, да би манастир обезбедио приходима.[27] Ровински наводи и податак да је у старо доба, за време игумана Димитрија, била гладна година и да је све становништво Мораче и других крајева долазило да једе качамак у манастир. Низ цело манастирско двориште прострто је сукно, које је мењало стол. Доношени су котлови са качамаком и игуман је уз помоћ неколико људи из народа, свакоме стављао по килу или груду качамака.[28]
Галерија[уреди | уреди извор]
Манастир Морача у грбу Колашина
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Петковић 1986.
- ^ Милић 2021.
- ^ Благојевић 2006, стр. 40-42.
- ^ Поповић 2006, стр. 55-72.
- ^ Богдановић 1981, стр. 317-320.
- ^ Јанковић 1985, стр. 135.
- ^ Луковић 2004, стр. 112-114.
- ^ Луковић 2004, стр. 91-158.
- ^ Луковић 2009, стр. 124-135.
- ^ Šabanović 1959, стр. 159.
- ^ Сковран 1960, стр. 199.
- ^ Станојевић 1970, стр. 132-137.
- ^ Радонић 1950, стр. 320-321.
- ^ Берић 1959, стр. 563-571.
- ^ Дабић 2006, стр. 568-569.
- ^ Медојевић 2006, стр. 241-245.
- ^ Грујић 1926, стр. 798.
- ^ "Политика", 29. март 1936
- ^ "Политика", 6. септ. 1936, стр. 10
- ^ Сковран-Вукчевић 1958, стр. 149-172.
- ^ Сковран 1960, стр. 197-219.
- ^ Војводић 2006, стр. 73-92.
- ^ Тодић 2006, стр. 93-116.
- ^ Милановић 2006, стр. 141-182.
- ^ Мартиновић 2020, стр. 75-119.
- ^ Јегор П. Коваљевски, «Црна Гора и словенске земље», Подгорица: ЦИД, 1999.
- ^ Ровински 1998, стр. 84.
- ^ Ровински 1998, стр. 364.
Литература[уреди | уреди извор]
- Берић, Душан П. (1959). „Да ли је одржан сабор у манастиру Морачи 1648 године” (PDF). Историски записи. 12 (15): 563—571.
- Благојевић, Милош (2006). „Титуле принчева из куће Немањића у XII и XIII веку” (PDF). Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 33—44.
- Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
- Војводић, Драган (2006). „Портрети Вукановића у манастиру Морачи” (PDF). Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 73—92.
- Вукић, Предраг (2006). „Православне епархије, цркве и манастири у Црној Гори”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 87—128.
- Грујић, Радослав (1926). „Захумско-рашка епархија” (PDF). Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка. 1. Загреб: Библиографски завод. стр. 798.
- Дабић, Војин С. (2006). „Гаврило I Рајић”. Српски биографски речник. 2. Нови Сад: Матица српска. стр. 568—569.
- Ђорђевић, Иван М. (2006). „Дарови Светог Духа у проскомидији Богородичине цркве у Морачи” (PDF). Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 195—212.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ.
- Луковић, Милош (2004). „Заједничка граница области Косача и области Бранковића јужно од реке Таре”. Balcanica. 35: 91—158.
- Луковић, Милош (2009). „Југоисточна граница средњовековне Херцеговине” (PDF). Видослов. 47: 124—135.
- Марјановић-Душанић, Смиља (2006). „Историјско-политички контекст сцене миропомазања у ђаконикону цркве Успења Богородице у манастиру Морачи” (PDF). Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 45—54.
- Мартиновић, Милена Н. (2020). „Рукописне књиге манастира Успења Пресвете Богородице у Морачи” (PDF). Археографски прилози. 42: 75—119.
- Медојевић, Јово (2006). „Дјелатност игумана Митрофана Бана у манастиру Морачи од 1869. до 1879. године” (PDF). Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 241—245.
- Милановић, Весна (2006). „О првобитном програму зидног сликарства у припрати Богородичине цркве у Морачи” (PDF). Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 141—182.
- Милић, Драгана (2021). Манастир Морача. Никшић: Институт за српску културу.
- Пејић, Светлана (2006). „Морачки епископски престо: Синтронон и горње место у српским црквама до средине XIII века” (PDF). Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 129—140.
- Петковић, Сретен (1986). Морача (1. изд.). Београд: Српска књижевна задруга.
- Поповић, Даница (2006). „Ктитор Мораче и његов култ” (PDF). Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 55—72.
- Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига.
- Ракић, Зоран (2006). „Бококоторски сликар Димитрије и манастир Морача” (PDF). Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 213—240.
- Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе. 1. Подгорица: ЦИД.
- Сковран-Вукчевић, Аника (1958). „Фреске XIII века у манастиру Морачи”. Зборник радова Византолошког института. 5: 149—172.
- Сковран, Аника (1960). „Испитивање и конзервација манастира Мораче”. Зборник заштите споменика културе. 11: 197—219.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
- Стаматовић, Александар Д. (2014). Историја Митрополије црногорско-приморске до 1918. године (PDF). Цетиње: Светигора. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 06. 2019. г. Приступљено 04. 09. 2022.
- Станојевић, Глигор (1970). Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI-XVIII вијека. Београд: Историјски институт.
- Тодић, Бранискав (2006). „Српски архиепископи на фрескама XVII века у Морачи: Ко су и зашто су насликани” (PDF). Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 93—116.
- Томић, Оливер (1990). „Лоза Јесејева у манастиру Морачи”. Саопштења. Зборник Матице српске за ликовне уметности. 26: 89—118.
- Цветковић, Бранислав (2006). „Христове параболе у Морачи” (PDF). Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 183—194.
- Чанак-Медић, Милка (1989). „Првобитни спољни изглед цркве Успења Богородице у Морачи” (PDF). Саопштења. Републички завод за заштиту споменика културе. 20-21 (1988-1989): 19—33.
- Чанак-Медић, Милка (2006). „Архитектура манастира Мораче и њена првобитна спољашност” (PDF). Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 117—128.
- Чанак-Медић, Милка (2007). „Првобитна олтарска преграда цркве Успења Богородице у Морачи” (PDF). Саопштења. Републички завод за заштиту споменика културе. 39: 71—82.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.