Иван Стојановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Иван Стојановић
Ivan Stojanovic slika.jpg
Иван Стојановић
Датум рођења1829.
Место рођењаДубровник
Датум смрти1900.
Ivan Stojanović,book.jpg

Дум Иван (Иво) Стојановић (5./17. децембра 18291900) био је римокатолички свештеник и један од најпознатијих дубровачких Срба католика који се супротставио аустријској хрватизацији Дубровчана. Сарађивао је у књижевном часопису „Словинац”.[1]

Иван је рођен у Дубровнику децембра 1829. године "од честитих родитеља". Био је првенац, између неколико браће који су у младости својој умрли. Када је завршио гимназију и филозофију, уписали су га у Задарску (католичку) богословију. Рукоположен је 1852. године за католичког свештеника, и постављен на острво Корчулу. Након годину дана бављења тамо, премештен је у Реку Дубровачку, где ће провести следећих тридесет година ревносно службујући. Био је добар говорник, кога је паства уважавала и радо слушала у препуној цркви. Мада су се око њега због српског родољубља, од стране Хрвата стално и све више сплетке плеле, он је због људских врлина и смерног карактера напредовао у звању. Тако је наименован 1883. године каноником дубровачким, а 1896. године постао каноником деканом тј. "првим каноником". Остао је притом неустрашиви борац за српску мисао и вредан српски књижевник.[2] Проживео је много тешких тренутака и под старе дане, нападан на улици и у катедрали, али је до смрти остао "ватрен и одушевљен Србин".[3]

У слободном времену дум Иван је марљиво проучавао латинске, италијанске и немачке песнике, "а пригрлио је и српску народну књижевност". Бележио је све народне умотворине, које би чуо у својој парохији. Много је читао и размишљао о судбини свог народа. Такође је преводио нека дела, са научених страних језика на српски. Од српских радова (тематике) познати су: "Луко Мали" - који је прештампан у Београду у "Војислављевој споменици", затим "Госпођа Мара", "Ћора" и "Жагарац". Остало му је више дела у рукопису, комедија и новела, попут комада "Ђаво" у три поглавља.[4]

У његовој књизи „Дубровачка књижевност” (1900) јасно је истицао да су Дубровчани били по вери римокатолици, али по језику и по пореклу Срби. Сматрао је да то једно не искључује друго и да једно не смета једно другоме. За процену једног народа по њему су били важни само фактори: језик, обичаји и историја. Дум Иван је превео и једну значајну књигу немачког историчара Ј. К. Енгела „Повијест Дубровника” (1900).[5] У књизи је он објавио и свој обимни додатак од око 200 страна, под насловом „Најновија повијест Дубровника”.[4] У њему је, као живи сведок, показао како је Аустрија од успостављања своје власти на почетку 19. века, живо радила на хрватизацији Дубровника. Он је и лепо видео и приказао да о старим Дубровчанима не треба судити по новим, који су последица смишљене аустријске антисрпске политике и кроатизације.

У другој Југославији за ту књигу такорећи није се ни знало, или није смело да се зна. Дум Иван Стојановић је, међутим, деловао у духу модела који је имао Вук Караџић, који се обично назива оцем модерне српске културе: имао је свест да историјски припада српском народу и српској култури. Обе Стојановићеве књиге издала је после његове смрти Српска дубровачка омладина. Предвидео је велики заборав Дубровчана о својој историји, рекавши да ће потомци знати историју своје државе као и историју Јапана.[6] Босанска вила је писала о њему [7]

Када је Дубровачка српска академска омладина намеравала да 4/17. децембра 1900. године свечано обележи његову седамдесетогодишњицу живота, објављујући и његово вредно дело "Дубровачка књижевност", претекла их је смрт Иванова. Приређено му је тако игром судбине уместо славља - тужно опело.[4]

Референце[уреди]

  1. ^ Српска друштва у Дубровнику, Саша Недељковић - Растко - Соколска књижница
  2. ^ "Звезда", Београд 1900. године
  3. ^ "Цариградски гласник", Цариград 14. септембар 1900. године
  4. 4,0 4,1 4,2 "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  5. ^ "Нова искра", Београд 1900.
  6. ^ Srđ. Dubrovnik. 1902. 
  7. ^ Босанска вила. Сарајево. 1898. [мртва веза]

Литература[уреди]

  • Srđ. Dubrovnik. 1902.